Razvojne krize preduzetnika: Upoznaj svog (ne)prijatelja

Većina ljudi na sam pomen reči „kriza” pomisli da je u pitanju nešto loše, nešto što bi bilo dobro po svaku cenu izbeći, što je i potpuno logično. Kriza je obično znak da je došlo do nekakve nestabilnosti, unutrašnje ili spoljašnje, manje ili veće, ali svakako dovoljno značajne da nas pošalje u poseban mod življenja, često i preživljavanja.

Postoje, međutim, i neke krize koje su očekivane, razvojne, normalne. Sam termin iz naslova — razvojna kriza — poriče iz razvojne psihologije, a označava onaj trenutak u razvoju pojedinca u kom stari mehanizmi funkcionisanja više ne služe, jer je stupio na novi nivo kome sad mora da se iznova prilagođava. To znači da mora da preispituje, a zatim i da menja postojeći način razmišljanja i ponašanja, a u kontekstu preduzetništva, i neke od ključnih parametara svog poslovanja.

Bez ove vrste krize nema razvoja (zato se i zovu „razvojne”), tako da je na njih pametno pripremiti se. U preduzetništvu postoji nekoliko takvih kriza, a dobra vest je da su one predvidljive, što ne znači da na njih ne treba da se prilagođavamo, donosimo teške odluke, pa i redefinišemo uloge, ciljeve i organizacionu strukturu.

Njihovo prevazilaženje preduslov je za rast i razvoj, a ako ih ignorišemo, može doći ne samo do stagnacije, već i do propadanja biznisa. Zato ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na pet takvih kriza i načine na koje se one mogu ne razrešiti.

Kriza prva: Početak, nesigurnost i preispitivanje

Ova kriza dolazi na samom početku i često je odlikuju strah od neuspeha i finansijska nestabilnost, opet potpuno normalne stvari koje ti se dešavaju kad odlučiš da postaneš preduzetnik. U ovoj fazi često nema jasnog poslovnog modela i strategije, već stvari često funkcionišu stihijski.

U ovoj fazi može se javiti dilema, ponekad sa naznakama preispitivanja i straha od toga jesmo li napravili dobar izbor, da li je trebalo da se odreknemo „sigurnog posla” i uđemo u neizvesne vode preduzetništva. Zato je, psihološki gledano, karakterišu nesigurnost i sumnja u sopstvene izbore, ali i sposobnosti.

Ona se obično prirodno ugasi onda kad nam se pojave prvi klijenti ili kupci, koji nam daju ne samo vetar u leđa, već i potvrdu da naša ideja i trud imaju smisla.

Kriza druga: „Možda, ipak, ne mogu sve sama”

Početak ove krize nastaje onda preduzetnica shvati da više ne može sama da hendluje svoj biznis, odnosno ne može da ima kontrolu nad svim aspektima posla. Ključni izazov koji nastaje u ovoj krizi je zapošljavanje pravih ljudi i delegiranje, što može da donese snažan osećaj gubitka kontrole.

U ovoj fazi poslovanja, odnosno razvojnoj krizi, najčešće počinje formalizacija poslovanja. Za preduzetnika, ključni psihološki izazov je napuštanje ideje da sve mora sam. Umesto toga, njegov razvojni zadatak (ono što treba da savladamo tokom date razvojne krize) je razvoj liderskih veština. Iz perspektive biznisa, ovo je faza u kojoj je potrebno optimizovati procese unutar firme i raditi na skaliranju biznisa.

Kriza treća: Pitanje daljeg razvoja i iscrpljenost

Ova kriza započinje sa gubitkom početne strasti, a samim tim i motivacije. Preduzetnik ima osećaj zamora i sagorevanja jer previše radi, a situaciju mu ne olakšava veoma prisutna dilema, a to je da li da širi poslovanje ili da se fokusira na njegovu stabilnost.

Iz psihološke perspektive, ovu fazu često odlikuju i pitanja balansa između privatnog života i posla, ali i redefinisanje vizije, jer je u ovom trenutku biznis već takav i toliki da je potrebno doneti odluku o njegovom širenju. Zato se u ovoj fazi, iz perspektive biznisa, često radi na repozicioniranju brenda (da više nije jedan čovek (osnivač) = brend), ali i proširivanje polja delovanja ili ulaganje u inovacije i, samim tim, potragu za novim tržišnim prilikama.

Kriza četvrta: Ekspanzija i preispitivanje

Kao što možeš da primetiš, očigledno je da je zajednička stvar svim ovim krizama preispitivanje. U ovoj fazi, postavlja se pitanje: „Da li ovo postaje nešto što možda nisam želela?”, jer se posao sada toliko širi da se gubi na agilnosti i preduzetničkom duhu. Sada se postavljaju pitanja kako očuvati postavljenu timsku kulturu, a ujedno i konkurencija postaje veća i ozbiljnija, uz osetnije pritiske tržišta.

Psihološki, preduzetniku sada može da bude teško da prihvati da njegova firma više nije startap i da je potrebno „prešaltati” se na strateški način razmišljanja. Iz perspektive biznisa, ova faza će tražiti ozbiljnu posloženost menadžmenta i sposobnost da se konkurenciji stane na crtu.

Kriza peta: „Šta dalje?”

Nova kriza, što znači i novu dilemu, a ovoga puta to je dilema da li prodati biznis i povući se ili redefinisati svoju ulogu. Može da okine i snažnu ličnu krizu u vezi sa identitetom, koja se obmotava oko pitanja: šta radim sad kad više ne vodim firmu? Odgovor na ovo pitanje, ili njegov nedostatak, neretko izaziva osećaj praznine i gubitka svrhe, što može ozbiljno da se odrazi na mentalno zdravlje.

U ovoj krizi najvažniji razvojni zadatak je prihvati promenu i pronaći novu svrhu, van dosadašnje uloge. Iz biznis perspektive, potrebno je planirati izlaznu strategiju.

– – –

Kao što sam već rekla, ali toliko je bitno da imam potrebu da ponovim, sve ove kriza su prirodne i očekivane, kao i sve ono što, kao preduzetnik, unutar tih kriza možeš da misliš i osećaš. Ono što je dobra vest je to da uvek možemo da potražimo pomoć — od ljudi koji su u sličnoj situaciji, od biznis koučeva, psihoterapeuta, knjiga o biznisu, pa i tekstova na internetu, poput, nadam se, ovog. 🙂