Dobro došli, drugovi, na našu malu maskaradu

Ponedeljak, sedam sati ujutru. Pošten svet spava, a dve drugarice zasedaju na Viber Ženevskoj konvenciji, čitaj: značajno razmenjuju poruke.

Jelena mi je prethodnog dana nagovestila da će imati naporan dan i da neće stići da se našminka kako bi snimila video za društvene mreže, na koji je nagovaram već dva meseca. Njen biznis ušao je u novu eru (verujte mi da stvarno jeste, da nisam samo pokupila prve sa spiska reči iz bullshit generatoru) i red je da pruži korak više i dalje, kada već za to ima kapacitet. A ima, ne kažem to za svakoga.

Vrda mi već nedeljama, iako sam joj razradila strategiju, a dobila je potvrdu od još jednog kredibilnog izvora.

Nežno joj dopuštam da preskoči težak ponedeljka, ali ne dam da skroz pusti tu ideju. Pronalazim nove načine kako da je na nju „primim“.

Nešto sam razmišljala. Ti nisi Maja, ti si Sara Blakely.

(op. aut. ako ne znate ko je ona – obavezno istražite njen rad)

Bam! Umesto “Dobro jutro, lepotice. Kafica, kremica, revolucija” šaljem Jeleni Sarinu fotku sa šoljom čaja na kojoj piše „Dogodiće se, jer ću ja učiniti da se dogodi„.

Sledećeg trenutka preispitujem se da li mi je deda možda bio Japanac mister Mijagi. Ili je makar na obroncima Radan planine učestvovao u nekom fajt klubu. Eto takav stav imam kada bodrim prijatelje.

S druge strane ekrana, posle srka kafe razbuđivače odgovara mi Jelena: „Pa da. Kod Maje je sve našminkano i savršeno.“

„Budi Sara u svetu Maja.“ – uzvraćam joj i već razmišljam da joj to odštampam na šolji. Prošlo je ukupno 13 sekundi od euforije kako je super ideja do gadljive konstatacije da je to tako bumerski.

Realno i Maja ima milion jebada, ali ona to nikada neće reći javno. A fora je baš da se kaže.

– piše mi drugarica.

Zavesa pada i na njoj je veliki ispis „Paywall“.

Ovde ću zastati i neću deliti dalji transkript Viber zasedanja 27. Ženevske konvencije o (pre)osnaživanju preduzetnica, normalizujući greške kao sastavni deo poslovnog puta. Još ću samo reći da su u nekoliko navrata citirani stihovi poznate srpske pesnikinje Marine Tucaković „Dobro došli, drugovi, na našu malu maskaradu„.

Pomislim kako je ovo baš super tema da je pretočim u novu kolumnu i setim se davnih dana kada sam kao gimnazijalka prolazila obuku da uživo vodim TV program. Zlatno pravilo je bilo da ako napraviš grešku nastaviš dalje bez osvrtanja jer većina ljudi i ne primeti, a ako se vratiš da ispraviš grešku onda ćeš im dodatno skrenuti pažnju. Ova (televizijska) logika odnosi se pre svega na lapsuse i naravno da postoje ekstremni izuzeci. Ali mi se čini da je primenjiva i na preduzetništvo danas, uz mnogo dodatnog nijansiranja.

Pošto više nisam gimnazijalka i imam 20 godina životnog i radnog iskustva više shvatam koliki kapacitet treba da poseduješ da bi prvo sam sebi priznao da je nešto stvarno greška, pa potom nastavio dalje i iz toga nešto istinski naučio. Povrh svega još da javno priznaš pred znanim i neznanim ljudima. Za većinu milenijalaca i bumera sa ovih prostora, to je ozbiljna akrobacija, posebno za one koji kažu: moj biznis, to sam ja. Preračunato u sate psihoterapije i ostale investicije rada na sebi, to mu dođe skoro kao omanja vikendica na Kosmaju, doduše još nelegalizovana. Mnogo je, prijatelju. Bolje samo da kupiš kurs finansijkog investiranja. Koji ćeš pažljivo preslušati i primeniti, razume se.

U svom tom prerazmišljavanju (nađi pod: overthinking) o ovoj temi naletim na svež intervju psihoanalitičara i filozofa Slavoja Žižeka. Kakva serendipitarnost!

Kaže on u jednom segmentu:

Moj san nije da živim u društvu gde smo svi prijatelji, gde se svi poznajemo, to je noćna mora! Ljudi kažu da je otuđenje loše, ali ja mislim da je ono neophodno. Potrebna nam je distanca, prostor da budemo sami, da ne budemo stalno izloženi introspekciji i emocionalnoj razmeni. Više puta sam već rekao da su 99% ljudi idioti, tu uključujem i samog sebe. Došao sam do tačke gde ne želim više da upoznajem sebe. Možda teoretišem o psihoanalizi, ali hvala. Potpuno sam ubeđen da što dublje zagledaš u sebe – pronaćićeš mnogo gluposti. Pronađi poziv, pronađi nešto van sebe sa čime se identifikuješ i prekini tu igru „hajde da zavirim dublje u sebe“. Neka za druge ostane misterija. Ne moramo svi da budemo otvorena knjiga. To je ono što čini društvo podnošljivim.

Brzo isključim video i pomislim: „stari Slovenac ga pretera„. Ali nešto me je isprovociralo. Vraćam se da još jednom s razumevanjem preslušam ovaj deo. Pa još jednom.

Nastavljam Viber zasedanje 27. Ženevske konvencije. Šaljem Žižekov intervju Jeleni uz propratnu poruku: „A možda je ovaj Majin pristup, ipak, valjan. Dovoljno je samo da uživamo u njenim odlično stilizovanim videima. Šampanjac otvorite, otkačimo sve do daske…“

Šta biste mi vi odgovorili?