Pet minuta sitnih finti

Listam nedavno pri kraju radnog dana šareni Instagram. Poluodsutan sam jer istovremeno gledam da li se dovoljno zapeklo meso u rerni, ali hajde, kao da sam pustio TV “da mi ide u pozadini”. 

Četvrtinu pažnje mi ščepa ujednom isečak iz nekog podkasta. Preduzetnik iz regiona, ugostitelj, govori kako je obezbedio maksimalnu zauzetost stolova u restoranu i povećao prodaju.

Naime, kada navrate gosti bez rezervacije, umesto da im kaže kako nema mesta, on ih uvede u restoran i u hodu kroz sredinu restorana kaže baš onako glasno 

Nažalost, nema, ali hajde da proverimo zajedno, možda će se neki sto osloboditi. (parafraza)

U velikom broju slučajeva, tvrdi, neko ustane, zatraži račun i obrati se novim gostima “hej upravo krećemo, možete ovde sesti”.

I vuk sit i ovce na broju. Čak ni kad baš nikako nema ni tih gostiju što upravo odlaze, ovaj gest odobrovolji ljude jer “uradio je sve što je mogao”.

Bogme, kreativno. Jako kreativno…

Mislim se dok vidim kako mi zagoreva meso jer sam gledao taj isečak.

To se inače zove “second-screen viewing”. U prevodu, “gledanje” sadržaja na drugom ekranu dok se nešto odvija istovremeno na prvom što takođe “gledaš”. Moj prvi ekran jest bila rerna, ali kako stvari stoje…

Čitao sam, štaviše, da scenaristi u Netfliksu pišu scenarije tako da budu “optimizovani za gledanje na drugom ekranu”. Na primer, glumci eksplicitno izgovaraju banalne replike, poput “Ja ću sada otvoriti vrata”.

Ako dobro razumem, pravimo sadržaj koji ćemo polugledati dok nešto drugo polugledamo.

I to mi je kreativno na, priznaću, bizaran način. Rasuta nam je pažnja i onda, umesto pokušati da je fokusiramo, prihvatamo situaciju i hajde da vidimo kako ćemo se prilagoditi. Svačemu se mi ljudi prilagodimo vrlo kreativno u raznim okolnostima. Prosto se oduševim.

Recimo, pojavila se vest nedavno kako momčić od 23 godine u Bruklinu zarađuje preko 2000 dolara za veče. Radi kao vulkanizer. Menja gume. Kako toliko zarađuje? 

Pa, vlasti ne krpe rupe na putevima u Bruklinu i to je ozbiljan saobraćajni problem. Automobili upadnu u njih često. Servisi nisu blizu, a šlep službama treba vremena.

I taj mladi vulkanizer se dosetio, pa je dovezao kombi pun rezervnih guma do kratera (sic!), parkirao se i čekao. 

Toliko posla ima, da ostaje bez rezervnih guma u pola noći. Možda i proširi biznis… 

Kao što to radi električar koji je pre mesec dana popravljao nešto kod mene u stanu. Sve fino, radi u tišini, radim i ja. Skuvao sam nam kafu. Sedne povremeno, ufće, prokomentariše situaciju u zemlji, pa nastavi da radi.

Pa malo oko dece. Rekoh, možda druželjubiv.

Ali mic-po-mic, prokomentariše nešto oko stolarije u svakoj prostoriji. Znaš ono, ko ti ovo radio, ili uh, ovde ima da se radi. Upecam se, klimnem glavom, jeste, treba da se renovira malo. Mršti se, ali suzdržan.

Zatvara onu razvodnu kutiju, seda da dovrši kafu i zapričamo se dobrano. Iz Beočina čovek, retko dolazi u Petrovaradin ali eto kad su pristojni ljudi, hoće. (Dobar je, bogami, dobar.) 

Težak je posao, ali se trudi da ne radi mnogo, naplaćuje dobro…

Za razliku od drugara stolara koji eto baš radi vrata i ostalu stolariju i stalno mu on govori kako on to baš malo naplaćuje, a radi bolje sigurno od polovine Novog Sada, ali dobar čovek….

Okej, ušao sam u (strujno) kolo, već mi je smešno, našalim se kako je dobro prodavati tuđe usluge, i ja to radim sa svojim drugarima. 

Odgovara – “e bato, pa znaš ti da ja sve ovo završim za pola sata, sat, ali ja ti potražim kafu, pa se zapričam, znaš… Ljudi ne vole majstore, ima mnogo fušera… A ovi moji dobri, pa kad se zapričamo po kućama, eee, nekad prodamo i po mesec dana posla svima njima.”

Dobra finta. Čekam da vidim kako će odraditi stolariju taj njegov drugar, dok ja pakujem par oglasa za njihove usluge.

Ovo možda ne bi trebalo da vam pričam, ali imali smo u porodici rođaka koji je prodavao laminat. Jednog leta sam radio kod njega za džeparac. Došao nam je kupac koji je pazario neki baš skup laminat.

Kaže meni taj rođak: 

– U drugi-treći paket ubaci jednu-dve okrnjene daske.
– Što?
– Zato što će da se žali, pa ćemo mi da odnesemo ganc nove iz fabrike i da je sami tamo zamenimo, pa će da kaže drugima da smo pošteni, a još kad vidi da umemo i da postavljamo laminat, pa se zapričamo…

Da nisam gledao svojim očima, ne bih verovao da to radi. 

Naravno, pravićemo se da nisam upravo u okviru poslovne kolumne podelio diskutabilne finte i fazone.

Da li je sve ovo kreativnost ili “snalažljivost”, kako to naš narod kaže? Ne znam, meni to dođe isto. Imaš ograničenja i ti tu nešto izmisliš.

Znaš, kad se kaže kreativnost, obično to vežeš uz monumentalna dela ili određene grane industrije. Tako neke svakodnevne cake nepravedno ispadnu iz priče.

A iskreno, kreativan si svaki put kad nešto uradiš malo drugačije. Kad probaš nešto što niko nije, a dobiješ neki rezultat. Nije da postoji univerzalni ISO standard za kreativnost. Možda i postoji, javite ako nađete.

Kreativnosti ima svugde oko nas, ako čovek ume da se zagleda, u banalnim, svakodnevnim situacijama. To je možda nešto o čemu valja razmišljati dok se istovremeno dešava sve, svugde, sve vreme. 

Dok je sve krupno i gigantsko i nesavladivo i prvi put u istoriji… Dok ti dopaminski receptori viču “još još još, avioni kamioni, druže…”…

Da pronađeš svojih pet minuta sitne kreativnosti negde. Eto, na foru dok te drži pažnja.