Treća sreća

Godišnji odmor sam proveo u Parizu. Imam familiju tamo te uvek dobra prilika i da se vidimo i iskusim grad iz ugla žitelja, ne samo turiste, iako je realno teško ne biti klasični turista.

Ove godine sam, na primer, zaobišao Ajfelov toranj (nisam ga ni video izvan radnji sa suvenirima) i posećivao sam barove u manje popularnim arondismanima, u kojima obitava nekad i više od 10 nacionalnosti u istom trenutku.

U tim turama, zapitkivao bih o svemu, pa i o ritmu mladih. Moja sestra je studentkinja, ima 22 godine, socijalno je i virtuelno aktivna. Rođena i odrasla u Parizu. 

Nakon mog uzastopnog iščuđavanja kako gotovo niko ne govori engleski (ipak je kod nas engleski drugi radni jezik) prešli smo na njeno iščuđavanje zašto je nama svima tako interesantno da obilazimo sve te građevine u krug.

Razumljivo pitanje, oni žive među njima i, kako mi reče, mogu da odu kad god požele i saživeli su se, ne upadaju im nekako u oči, osim ako u muzejima nema nekih posebnih postavki (čega ima stalno).

Pomislim kako u Novom Sadu sa nekom dozom ravnine govorimo o npr. Muzeju grada Novog Sada (u kom imate trajnu postavku Mileva: Mi smo stena) ili Petrovaradinskoj tvrđavi ili Dunavskoj ili Katedrali…

A gosti se redovno obraduju, obilaze ih i fotografišu. Pa da, to je to. Mi možemo otići kad god, saživeli smo se. Verovatno vrednost nekih stvari osetiš jasnije kad ti nisu stalno dostupne.

Razgovor teče, a mene zanima kuda onda idu, gde izlaze uveče. Kaže u tržne centre. Oh, znači klasični kapitalistički provod, našalih se. Kad ono, ne odlaze ni u kakvu kupovinu. Zapravo se okupe da bi proveli vreme zajedno, podružili se, pogledali šta ima novo i visili. 

I te tržne centre obilaze u jezgru grada isključivo, okruženi tim istim lepim građevinama i crkvama o kojima govorimo. Zašto? Pa eto tako, kao kod kuće si, sve je tvoje, a nisi kod kuće. A stalno ima nešto novo u izlozima, pa ti nikad nije dosadno, i onda svako komentariše ponešto i tako.

Isto to govori i moja ćerka (12). Ona ode sa drugaricama u kineske radnje i tržne centre u samom centru Novog Sada, istom utabanom stazom. I takođe retko kupe nešto. 

Uvek ima, tata, nešto novo, zabavno, prošetamo se, pogledamo, ponesemo sok. Svi to rade. Ne moraš ti uvek da kupiš nešto. Kinezi to znaju.

(objašnjava malo zašto kineske radnje imaju natpise Ne možeš probati.)

Asocira me na stih Marka Šelića Marčela, ljudi su ljudi, bez obzira sa ovog ili onog meridijana. Mladi su mladi. Imaju nešto svoje. Sestra voli japansku kulturu i cosplay. Ćerka voli anime i priča mi često o liminal spejsu (prev. međuprostor). 

Zagolicalo me jesu li te stvari (poput izlazaka u tržne centre bez kupovine) nešto svojstveno sadašnjem cajtgajstu. 

I ispostaviće se da jeste. Mladi se socijalizuju na takozvanom trećem prostoru. Treći prostor je termin koji je skovao sociolog Rej Oldenburg. To su mesta za neformalno druženje koja nisu ni kuća ni škola (posao) već nešto nalik, a opet niskog pritiska. 

Natkriveno, ušuškano, dovoljno stimulativno, ali sa prostorom i da se povučeš – i bez obavezne konzumacije ili socijalizacije, a opet si okružen i ljudima i mogućnostima. Neka istraživanja pokazuju da mladi sve više se sklanjaju od ekrana (a i da mnogo manje piju) i koriste šoping centar kao alternativu za neobavezno druženje.

Liminal spejs kao ideja je prirodni ritualni odgovor na promene i prelazak iz jednog doba u drugo. Privlačnost međuprostora jeste u osećaju da ono staro više ne drži, a novo nije stiglo. U tome što prostor predstavlja fizičku manifestaciju unutrašnjeg osećaja. 

Sa svim promenama oko nas, pri ovoj brzini i u ovom intenzitetu, nije ni čudno da im raste popularnost.

Prelazimo iz jednog agregatnog tržišnog, klimatskog, društvenog stanja u drugo. Mladi gledaju nas odrasle kako nosimo sve te promene u hodu i učimo da im se prilagodimo (ili ne). 

Gomila trećih prostora je komercijalizovana. Odlazak u npr. striparnicu više nije samo odlazak u striparnicu, već po tebe pođe prodavac. Nekad je to bilo očekivano. Danas, kad imaš osećaj da te svaka aplikacija posmatra, kada ti je svaka notifikacija mikrohemijski udar, kada imaš (promenljiva) pravila i kod kuće i u školi (ili na poslu), poželiš da po tebe ne ide niko barem pet minuta. 

Poseta tržnom centru ima logike. Bezbedna, a stimulativna distanca. Možeš uzeti sok, razgledati i zezati se sa prijateljima. Ili ići sam, a opet si okružen ljudima. Kao mali gradovi. Možeš da ručaš, poigraš se, kupiš, gledaš, nađeš se sa nekim, ostaviš auto nekoliko sati… 

A ne moraš ni ništa. Samo da ti protekne vreme nekoliko sati.

Naiđu mi misli poput “zašto ne idete u muzeje-biblioteke-crkve…” ali budem realan da, uprkos zahtevima trenda signaliziranja vrednosti, nije nešto što velik broj nas svakodnevno i uvek (želi da) radi. Kamoli klinci sa viškom energije.

Nekad bi samo da razgledaju kao što smo mi (iz manjih mesta) radili na vašaru. Pa onda možda priđeš uz neku tezgu. 

Ovakav osećaj stimulativnog (a opet distanciranog) iskustva i zajednice oblikuje kupovne navike novih generacija. Spremni su da kupuju više od brendova, iako načelno ne veruju u lojalnost brendu (fraza oko koje se mi u marketingu polomismo) ako im pružaju osećaj ušuškanog prostora i emocionalnog iskustva bez eksplicitnog – kupi kupi kupi.

Nisam više tako mlad, tržne centre ne volim, idem retko, kad me klinci poteraju, ali volim kafe-knjižare i gledam iz tog ugla kako meni paše. Na primer, kafe-knjižara Zenit u Novom Sadu. 

Svratim na kiselu vodu i listam nešto. Ili ništa. Pa pregledam police. Radnica sedi i čita. Podigne pogled tek kad priđem pultu. Eventualno mi dobaci “e ta je dobra” ili mi samo odrično klimne glavom ispred nekog autora. 

Žamor u pozadini, ali taman. 

I možda je samo do mene, ali knjige kupujem najčešće kod njih jer imam prostora da dišem tamo.

Možda je to pitanje za ovomesečnu kolumnu. Kako napraviti treći prostor u svojim okvirima? 

Kako prizvati ljude samo da ti prave galamu? Kako stvoriti iskustvo koje čini kupovinu neforsiranom, i pretvara transakciju u ljudsku razmenu?

Je li to dodatni čovek u korisničkoj podršci? Okupljanje koje je kao konferencija, a zapravo je samo jedno veliko druženje koje nosi naziv konferencija zbog raznih procedura? 

Je li to dodatnih 30 minuta konsultacija koje su zapravo čist razgovor ni o čemu i koje pretvaraju osobu u nešto više od računa? Je li to starter paket koji jednostavno ostaje poznati starter paket dok se menjaju drugi uslovi?

Napravite treći prostor. I za sebe i za druge.