Svako da radi ono što ume

Poslednjih dana, kad god otvorim društvene mreže, postoji sasvim solidna šansa da će mi algoritam izbaciti Celine Dion. Ne nužno dok peva, što bi bilo očekivano, već kako izlazi iz hotela u Parizu. Svaki dan nova fotografija, nova kombinacija, novi komentari. I priznajem, ispratila sam svaku.

Celine je ovih dana imala svoj mali modni program ispred hotela Royal Monceau. Dok se pripremala za povratak na koncertnu scenu, fotografi su je čekali na izlazu, društvene mreže prenosile njena pojavljivanja, a modni portali analizirali svaku kombinaciju. Jednog dana Loewe, drugog Givenchy, zatim Alaïa, pa Tom Ford – ljubiteljima mode da se zavrti u glavi. Vogue France je njene kombinacije pratio iz dana u dan, a pojedini mediji počeli su da govore o njenoj ličnoj Nedelji mode. Što, ruku na srce, i nije bilo sasvim netačno. Dok se u Parizu održavala zvanična Nedelja mode, Celine je uspela da napravi svoju, i to na trotoaru ispred hotela.

Razume se, ništa tu nije prepušteno slučaju. Iza kulisa su stajali njena dugogodišnja stilistkinja Annie Horth i vrhunski svetski brendovi. Ipak, ono što je počelo izborom garderobe preraslo je u mnogo više od modne priče. Celine izađe iz hotela, fotografi zabeleže trenutak, društvene mreže ga prenesu, modni portali analiziraju, publika komentariše. I tako, od jednog sasvim običnog izlaska, nastane sadržaj kojim se svi pomalo služe.

Bilans? Modni brendovi dobili su vidljivost, mediji sadržaj, Pariz još jedan razlog da se o njemu priča, a Celine povratak na velika vrata. Nije loše za nekoliko koraka po trotoaru.

Ne znam da li je iko unapred isplanirao baš ovakav ishod, ali cela priča lepo pokazuje šta se dešava kad se različiti interesi i sposobnosti nađu na istom mestu. Niko tu ne radi baš sve, niti bi mogao. Svako radi svoj deo, a rezultat je veći od prostog zbira pojedinačnih doprinosa .

Uostalom, moda nikada nije bila samo odeća. Baš kao što ni biznis nije samo proizvod koji se prodaje.

Kada gledamo modnu reviju, uglavnom pamtimo dizajnera i dve-tri efektne haljine za koje znamo da koštaju bar dve prosečne plate. Retko razmišljamo o svemu što je bilo potrebno da se one nađu na pisti: proizvođače, dobavljače, logistiku, fotografe i medije. Vrednost nastaje tek kada se svi ti delovi povezuju u funkcionalan sistem. 

Modna industrija je za to zahvalan primer. Iza jedne modne priče ne stoji samo dobra ideja, već i niz poslovnih odnosa. Dizajner ne mora nužno da ima sopstvenu proizvodnju, stilista ne mora da radi za samo jednu modnu kuću, a brend ne mora sam da obezbedi svaki korak od kreacije do publike. Svako donosi ono što najbolje zna da radi, a saradnja omogućava da se ti pojedinačni doprinosi povežu u rezultat koji je vredniji od njihovog prostog zbira.

Advokat u meni je profesionalno sklon verovanju da dobri odnosi ne funkcionišu bez dobrog ugovora. Iza saradnje između brenda, dizajnera, fotografa ili organizatora događaja stoje i konkretni dogovori: ko šta obezbeđuje, pod kojim uslovima, ko snosi troškove, kome pripadaju prava na fotografije i kako se sadržaj može koristiti. Ugovor tu nije suvišna formalnost koja kvari kreativnu atmosferu. Naprotiv, kada su očekivanja jasno uređena, svako može da se posveti svom delu posla, bez naknadnog iznenađenja da je druga strana podrazumevala nešto sasvim drugo.

Ista logika važi i izvan modne industrije. Posebno za male preduzetnike, koji često nemaju ni potrebu ni mogućnost da sve funkcije razvijaju unutar svoje firme. Umesto sopstvenog marketinškog tima mogu angažovati agenciju, umesto da razvijaju sopstveni IT sektor mogu sarađivati sa specijalizovanom kompanijom, a za poslove koji zahtevaju posebna znanja mogu pronaći pouzdane spoljne saradnike. Ne moraju svi da imaju sve. Važno je da znaju šta im nedostaje i sa kim mogu da nadoknade taj nedostatak.

U poslovnom svetu postoji i izraz Minimum Viable Ecosystem, odnosno minimalni održivi ekosistem. Pojam se najčešće vezuje za tehnološke proizvode i platforme, ali ideja iza njega prilično je jednostavna: nije dovoljno imati dobar proizvod ako ne postoje ljudi, resursi i odnosi koji će omogućiti da on zaživi. Možete napraviti odličnu aplikaciju, ali ako nemate korisnike, partnere koji će je povezati sa drugim uslugama ili način da stigne do tržišta, teško da će sama ideja daleko dogurati.

Iako je termin vezan prvenstveno za tehnološke proizvode i platforme, princip je primenljiv mnogo šire. Dobar proizvod i kvalitetna usluga jesu osnova, ali oko njih mora da postoji nešto što ih povezuje sa ljudima kojima su namenjeni. Nekome će biti potreban pouzdan dobavljač, nekome distributer, nekome saradnik koji će preuzeti marketing, a nekome partner sa kojim može da izađe na tržište na koje sam ne bi lako stigao. Nije neophodno da sve te uloge budu deo jedne firme. Važno je da postoji dovoljno dobrih veza da posao može da funkcioniše i da se razvija.

Tu se vidi razlika između imenika punog kontakata i stvarne mreže poslovnih odnosa. Nije naročito korisno poznavati pola grada ako se sve završi na razmeni vizitkarti. Vrednost nastaje tek kada postoji konkretan razlog za saradnju, kada svako zna šta može da doprinese i kada je dogovor takav da obe strane imaju interes da odnos traje.

Celine je iz hotela izašla sama. Ali do publike je stigla zahvaljujući čitavom nizu ljudi koji su svako na svoj način doprineli priči jer je svako radio ono što najbolje ume.