Šta sve može da pođe po zlu kada se članovi privrednog društva razilaze

Osnivanje firme je obično jedan lep događaj, nadahnut entuzijazmom, optimizmom, verom u proizvod/uslugu i željom da se ponuda što pre plasira na tržištu. Još ako u ovom poduhvatu imate partnera*, onda je sreća dvaput-triput veća. Govori se i razmišlja o rastu poslovanja, novim klijentima i zajedničkim planovima.

Samo iskusni preduzetnici i po prirodi oprezni ljudi u tim trenucima pomisle na još neka pitanja o kojima je bolje razmisliti pre, nego kasnije. Na primer, o pitanju:

Šta ćemo ako jednog dana više ne budemo želeli da radimo zajedno?

Iz razloga što malo ko o ovome razmisli, a još manje ljudi to pravno reguliše, najkompleksniji privredni sporovi su upravo ti u kojima (su)vlasnički odnosi nisu precizno definisani.

Razlozi za razlaz suvlasnika mogu biti različiti: različite poslovne vizije, narušeni međuljudski odnosi, finansijski problemi ili jednostavno želja jednog partnera da izađe iz poslovanja. Međutim, način na koji će se razlaz sprovesti često određuje da li će firma nastaviti normalno da posluje ili će završiti u višegodišnjem sudskom sporu.

U nastavku izdvajamo najčešće pravne situacije koje nastaju kada se partneri razilaze i kako možete ovo da predupredite.

*NAPOMENA: U ovom tekstu pod pojmom partneri podrazumevamo članove društva sa ograničenom odgovornošću koji zajedno učestvuju u vlasničkoj strukturi i upravljanju društvom. Iako Zakon o privrednim društvima koristi izraz član društva, u praksi se za suvlasnike kompanije često koristi i izraz partner ili ortak iako se ne misli na ortačko društvo nego DOO.

Istupanje člana društva nije isto što i prodaja udela

Jedna od najčešćih zabluda jeste da član društva može u svakom trenutku jednostavno da „izađe iz firme“. Zapravo, može, ali onda kada ne traži da mu privredno društvo nadoknadi vrednost njegovog udela. On, dakle, svojevoljno istupa i za to ne traži nikakvu nadoknadu. Ali, čak i tada postoji još par „sitnica“ koje treba proveriti. Najpre, proverava se da li je on ispunio svoje obaveze prema društvu. Ukoliko jeste, on i dalje mora biti svestan da ne prestaju njegove eventualne obaveze koje su nastale pre istupanja.

Što se samog društva tiče, ono će steći taj udeo po sili zakona kao sopstveni udeo, ali je neophodno ovu promenu izvršiti, odnosno registrovati kod APR-a.

Mnogo češće član svojevoljno istupa iz društva i zahteva isplatu vrednosti svog udela. U tim situacijama, Zakon o privrednim društvima predviđa utvrđivanje da li član istupa iz opravdanih ili neopravdanih razloga. Zakon sam predviđa te razloge, ali i ostavlja mogućnost osnivačima da u samom osnivačkom aktu predvide dodatne razloge za istupanje.

Do sporova najčešće dolazi kada se članovi sukobe oko tumačenja šta su opravdani a šta neopravdani razlozi istupanja. Zapravo, suštinski razlog spora je što isplata člana koji istupa može finansijski ugroziti poslovanje društva, a time i interese članova koji ostaju u društvu.

Zbog toga naoko jednostavna odluka jednog od partnera da izađe iz biznisa podrazumeva ozbiljan pravni postupak. Što su osnivači bolje predvideli i rešenja za ovakve situacije, to je taj postupak jednostavniji i manje „bolan“ za privredno društvo.

Kada ostali partneri žele da isključe člana društva

Ne izlaze svi članovi društva dobrovoljno.

Ponekad ostali članovi smatraju da jedan partner svojim postupanjem ozbiljno ugrožava poslovanje društva. U takvim slučajevima zakon predviđa mogućnost njegovog isključenja, ali samo pod propisanim uslovima.

Isključenje člana je u praksi vrlo redak postupak, upravo iz razloga što je za njega neophodno dokazati da jedan od članova ugrožava društvo. Zavisno od okolnosti, ovakvu ulogu donose skupština društva ili sud u sudskom postupku.

Sud ne ispituje samo da li su odnosi između partnera narušeni, već da li zaista postoje razlozi koji opravdavaju ovako ozbiljnu meru.

Spor oko vrednosti udela

Čak i kada se svi slažu da jedan od članova treba da napusti društvo, često nastaje novo pitanje – koliko njegov udeo zaista vredi.

Ovaj odgovor nikada nije jednostavan, jer su pitanja brojna:

Da li se vrednost određuje prema knjigovodstvenom stanju? Prema tržišnoj vrednosti? Da li se uzimaju u obzir budući poslovi, ugovori ili vrednost brenda? Kako se procenjuje vrednost firme koja godinama posluje sa dobiti, ali poseduje malo imovine? Koliko je član koji izlazi doprinosio renomeu i percepciji kompanije?

Iako se za ova pitanja angažuju finansijski veštaci, sporovi oko procene vrednosti udela neretko traju godinama.

Što je ugovor o osnivanju preciznije uredio način određivanja vrednosti udela, manja je verovatnoća da će doći do dugotrajnog i neizvesnog spora.

Da li partner koji izlazi može da osnuje konkurentsku firmu?

Ovo je još jedna dilema koja se često javlja nakon izlaska iz društva: može li bivši partner već sledeće nedelje otvoriti firmu koja će obavljati istu delatnost?

Odgovor zavisi od više okolnosti.

Najpre treba utvrditi da li je zabrana konkurencije posebno uređena osnivačkim aktom ili drugim ugovorom između članova društva. Pored toga, čak i kada formalna zabrana ne postoji, mogu se otvoriti druga pravna pitanja: korišćenje poslovnih tajni, preuzimanje zaposlenih, korišćenje baze klijenata ili drugih poverljivih informacija stečenih tokom članstva u društvu.

Upravo zato razlaz partnera često ima dalekosežne posledice po poslovanje društva koje su zajedno osnovali.

Sudski sporovi često traju duže od samog partnerstva

Kada pregovori propadnu, razlaz partnera najčešće završava pred sudom.

Predmet spora može biti svako od prethodno navedenih pitanja, ali i još mnoga druga: poništavanje odluka skupštine, naknada štete ili odgovornost direktora. Ovakvi postupci po pravilu zahtevaju obimnu dokumentaciju, finansijska veštačenja i detaljno utvrđivanje svih okolnosti konkretnog slučaja.

Zbog toga je gotovo uvek bolje pokušati da se razlaz partnera uredi unapred, dok su odnosi među članovima još stabilni.

Najbolje vreme za dogovor je dok sukob još ne postoji

Jedna od najvećih grešaka jeste uverenje da će se partneri „lako dogovoriti“ ako jednog dana iz nekog razloga „više ne ide“.

Kada međusobno poverenje između partnera nestane, ni najjednostavnije odluke se ne donose bez sukoba.

Zato je preporučljivo da još prilikom osnivanja društva članovi razmotre pitanja poput načina izlaska iz firme, prenosa udela, prava preče kupovine, određivanja vrednosti udela i rešavanja eventualnih sporova.

Takvi dogovori ne znače da partneri očekuju sukob u budućnosti. Naprotiv, oni predstavljaju mehanizam koji omogućava da poslovanje opstane čak i kada se interesi članova društva više ne poklapaju.

Zaključak

Razlaz partnera predstavlja mnogo više od poslovne odluke. On može otvoriti čitav niz pravnih pitanja: od istupanja ili isključenja člana, preko prenosa i procene vrednosti udela, pa sve do pitanja konkurencije i sudskih sporova.

Što su odnosi između partnera i njihova međusobna prava jasnije uređeni unapred, veća je verovatnoća da će se eventualni razlaz završiti bez ozbiljnijih posledica po poslovanje društva.