Teorija crvene suknje

Na ćošku kod ETF-a i Vukovog spomenika, postojao je dugačak pešački prelaz koji nikad nisam uspeo da pređem na vreme. Možda još uvek postoji, ali ovo se desilo pre više od 10 godina, odselio sam se iz Beograda, a urbanisti ne spavaju.

Uvek se trčalo i uvek ti neko trubi. Jednom sam protrčao sa kolegom Vračarcem. Taksista mi prošiša tik iza nogu. Jedan koči naglo ispred nas. Psujem naglas i pričam da “nema teorije da pređeš, a da ne pogineš”. I on mi otkrije fazon –

U teoriji može, ali u praksi samo ako imaš kratku suknju i dobre noge.

Neko će u tom sukobu teorije i prakse pronaći obrise realnog sveta.

Eto ga, tako je sve, jedno je teorija, drugo je realnost.

Ja mogu da debatujem kako postoje saobraćajna pravila, ali ljudi biraju da ih ne poštuju. Neko će reći da je to praksa i da se tome treba prilagoditi. Neću vam oduzimati čari samostalnog tumačenja.

Ljudi se bave odnosom teorije i prakse još od antike. Nekad dominira teorija, te imamo razne neupitne autoritete, pravila i zakone. Onda se pojave merni instrumenti, pa preuzme praksa i gledamo kako svet sistematizuje i instrumentalizuje i lagane šetnje u devet ujutru.

Menščini da smo mi kao u nekoj video-igrici ugurali previše poena u praksu i da vapimo za (dobrom) teorijom.

Možda se nećete složiti jer kako god se okrenete, neko vam drži slovo, pobogu. Naoštrite uši i čućete da su to slova o najbolji praksama. Videćete kako ljudi mrve čitav svoj proces razmišljanja. Korak 1 – 2 – 3. Što pre. Što efikasnije. 10x produktivnost je u obećanju vrednosti svakog drugog alata. “Bez suvoparne teorije, samo praksa” je krilatica svake druge obuke.

Možda se nećete složiti i zato što ni sami ne verujete u bilo kakvu teoriju. Lako je pričati, treba neko i da uradi. Dela, ne reči. Kaže Statista da će konsultantska industrija globalno porasti za 12% u 2024. godini. A sve više savetnika i sve više problema istovremeno, Dačo. Jasno.

Šapnuću vam jedno pitanje – da li vi imate čvrstu teoriju ili niz koraka čiji patern podseća na teoriju?

Odgovor na to pitanje može vas uputiti i na druga pitanja.

Recimo, otkud ulični društveni povici “hoćemo novi sistem vrednosti”, iako se sprovode neki praktični potezi svakodnevno. Ili povici iz industrije “da nešto mora da se promeni, neodrživo je”, ali poslovna praksa nastavlja istom našminkanom stazom.

Ili događaji koji obećavaju ”nešto nešto reimagined provereno u praksi”, ali malo šta možeš kod sebe da primeniš i ostaje ti samo da se diviš govornicima. Ili medijski sadržaj koji svakodnevno govori da u nečemu svi greše i evo novog načina – koji važi do naredne sedmice.

Zavodljivost prakse kao isključivog svetog Grala jeste što ne ostavlja mesta preispitivanjima i relativizovanju. Nema “šta ako i šta kad”. I nema onog neprijatnog “ali ja mislim drugačije”, od čega teorija mnogo pati poslednjih godina, a i naša sposobnost da debatujemo.

Nema osećaja nesigurnosti. Ili radi ili ne radi. Crno ili belo.

Evo vam jedan primer. Žali se neki preduzetnik na Fejsbuku (ništa novo) kako je koristio AI alat prema vodiču, korak po korak – da napiše 80 tekstova dnevno. Zatim drugi AI alat da ih optimizuje za pretraživače, i na kraju treći da ih automatski objavljuje – i ništa se ne dešava.

Di su moji novci? Otkud vama novci?

Praksa je postala fetiš. Tamo gde nema misli koja služi kao brana impulsu, ostaje jedna velika praznina koju popunjavamo koracima, zadacima i zauzetošću. Tamo gde nema mesta teoriji, valjalo bi se zapitati ima li mesta razmišljanju. A tamo gde nema mesta razmišljanju… Šta onda?

Jeste, Dačo, pa ne sedneš ti da učiš život iz teorije. Moraš da proživiš.

Jasno, ali ne čačkam medveda štapom.

Naučio sam da ujeda mnogo pre nego što sam ga video prvi put.

Isto tako sam mislio da je sasvim okej da se pomahnitalo trubi na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu svaki put kad neko pretrčava van pešačkog. Dok nisam zastao u nizu sa drugim automobilima jer je prolazila devojka u jarkocrvenoj suknji.

U praksi, dobro radi teorija crvene suknje.