Nismo mi džaba išli u srednju školu

„Nismo mi džaba išli u srednju školu!“, autorska je rečenica mog srednjoškolskog i fakultetskog drugara, koju je svojevremeno izgovorio kada je jedna javna ličnost kontinuirano privlačila na sebe pažnju pogrešnim temama, u pogrešnom kontekstu, na pogrešan način. Od tada, ta rečenica nam služi više kao neka interna metafora kada neko „zaluta“ nego kao krunski dokaz da je završena srednja škola najvažnija karika u odrastanju ili obrazovanju, što istovremeno ne znači da nije!

Ustav Republike Srbije predviđa da svako ima pravo na obrazovanje, te da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno, a da je srednje obrazovanje besplatno. Dakle, srednje, tj. srednjoškolsko obrazovanje nije obavezno, ali je besplatno, a činjenica da je to Ustavom zagarantovano pravo nije mala stvar. Uglavnom olako prihvatamo sve ono što su naša prava, kao neku opštu datost, kao neko prirodno pravo (lat. ius naturale) koje nam pripada po rođenju, koje je trajno, neotuđivo i kao takvo se podrazumeva. Ne podrazumeva se.

Moja prva sećanja na srednju školu datiraju od osnovne škole, tj. od momenta kada je trebalo da donesem odluku koju srednju školu ću upisati. Zaveden rečenicom da “posle gimnazije ne možeš nigde da radiš”, došao sam na ideju da ću da upišem ekonomsku školu. Nikakva dublja promisao se nije nalazila iza te “odluke”, osim toga da ću posle srednje škole ipak moći negde da radim. Odluka je bila kratkog trajanja – otprilike onoliko koliko mi je trebalo da je saopštim roditeljima, da me oni saslušaju i da mi kažu: “Ma ne, upiši gimnaziju.” Nije oko toga bilo nekog natezanja, prosto sam im verovao da znaju šta pričaju, pošto ja nisam baš nešto razumeo šta je gimnazija. Imao sam donekle predstavu šta su ekonomska (od koje sam odvraćen), elektrotehnička (to mi je delovalo teško), medicinska (samo devojčice, ne hvala) i mašinska (samo dečaci, ne hvala) srednja škola, ali šta je gimnazija nisam baš kapirao, osim što sam razumeo da tamo idu kao dobri đaci, te da najviše liči na nastavak osnovne škole – nešto kao osnovna škola na steroidima.

Srednju školu pamtim po sjajnom druženju, profesorima izuzetno blage naravi, šam rolnama u kiosku dvorišta Zrenjaninske gimnazije i “motivu prolaznosti”, kao kecu iz rukava za srpski jezik i književnost. Po mom sećanju (koje je istini za volju već dobro okrnjeno), motiv prolaznosti je bila omiljena tema profesorice srpskog jezika, tako da je par rečenica na tu temu i nepravljenje buke davalo dovoljno kredita da se znanje maternjeg jezik u nastavku časa utvrđuje čitanjem Sportskog žurnala.

Upravo me je motiv prolaznosti i činjenica da je nekim srednjim školama i profesijama “odzvonilo”, te da je njihovo vreme jednostavno prošlo podstaklo da ovih dana pažljivije pročitam Zakon o dualnom obrazovanju, koji se tiče upravo srednjeg stručnog obrazovanja. Za sve koji veruju da je povezivanje školstva i privrede (tj. prakse) važno, spoznaja da postoji zakon koji se upravo time bavi je značajno saznanje, a zakonska definicija sintagme “učenje kroz rad” dođe kao onaj deo puzzle koji je uvek nekako nedostajao da dobijemo celovitu sliku. Naravno da je realna privreda, i bez postojanja zakona, bila naslonjena na srednje stručno obrazovanje, ali postojanje zakona i uređenost tog sistema je sigurno veliki plus za učenike srednjih škola, njihove roditelje, ceo obrazovni sistem, te poslodavce (tj. privredu). Lično mi je poznato da neke velike porodične kompanije iz unutrašnjosti već dugi niz godinu blisko sarađuju sa srednjim školama, što je đacima omogućilo da tokom srednjoškolskog perioda steknu radna iskustva, proputuju Evropom posećujući sajmove, te po okončanju srednje škole imaju sigurne poslove u struci. Nije mala stvar.

Transapretnosti u mnogome doprinosi i sajt dualnoobrazovanje.rs iz koga možemo da saznamo da je više od 500 poslodavaca podnelo prijave za dualno obrazovanje za narednu školsku godinu (2024/25), a za ljubitelje zanimljivosti i novih saznanja na sajtu se nalazi detaljan pregled i obrazovnih profila đaka – budućih zaposlenih. Tim putem se saznaje da i dalje postoji potreba za tradicionalnim obrazovnim profilima (pekar, mesar, poslastičar, konobar), da postoje neka zanimanja za koje neki od nas nismo ni čuli (tehničar mehatronike), te da postoji potreba i za, nazovimo to, romatičnim obrazovnim profilima (vinogradar – vinar).

Imam utisak da većina nas ima programsku grešku, tako da u nekim trenucima višeg i fakultetskog obrazovanja, te kasnije tokom karijernih puteva, nedovoljno primećujemo naše poznanike, drugare, rođake, komšije koji iz brojnih razloga svoje obrazovanje završe srednjom školom. Neki od njih postaju majstori svog zanata, neki kasnije obnove ili zasnuju školske (fakultetske) ambicije, a neki naprave zanimljive karijerne (pa i preduzetničke!) puteve, jer krenu rano da privređuju i dok se okrenemo imaju 5+ godina radnog iskustva. A iskustvo vredi.

Verujem da će mnogi današnji i budući srednjoškolci, koji svoj put budu tražili na tragovima dualnog obrazovanja, sa punim pravom moći da izgovaraju rečenicu sa početka ovog teksta (“Nismo mi džaba išli u srednju školu!”), a da tako izgovorena rečenica neće imati (samo) metaforičko značenje.