Ako vam je svejedno, onda ništa (mali uvod u neprijatne razgovore)

Da li biste radije birali kratokorčnu nelagodu ili da dugoročno budete okej sa sobom i ljudima oko sebe?

Odgovor je na prvi mah prilično očigledan. Vijuge počnu da učitavaju kada se dođe do onog „ide li uopšte jedno bez drugog?“. Ali, to što se pokrenulo učitavanje, u praksi često ne znači mnogo.

Tačnije, učitavanje jeste prvi korak u dobrom pravcu – drugi je onaj na kome većina poklekne(mo). „Bolje da ćutim“. „Proći će samo od sebe“. „Neću da dižem frku“, i slične varijacije na temu.

Ruku na srce, razgovore u kategoriji neugodnih je, zapravo, moguće izbeći (zar nismo svi pomalo krivi za to ponekad?). Onako, malo nije svejedno, malo ide na ganglije i vama i ljudima oko vas – verovatno i s pravom, jer možda je onaj projekat otišao dovraga, neko je prema vama ispao nefer (ili vi prema nekome) ili će, ne daj bože, neko morati da dobije otkaz.

Neugodno je, da, i – ljudski je. Jer, ne radimo (samo) sa projektima i biznisima. Radimo, pre svega, sa ljudima, koji, takođe, sa nama rade na projektima i biznisima. I neki projekti i biznisi jesu teški: zahtevaju rada i energije, preispitivanja, nadogradnje i učenja na greškama. Malo manje se, ipak, govori o tome da, kao ljudska bića, moramo poprililčno da se potrudimo da bismo bili i ostali ljudi.

Dobre i manje dobre varijacije na temu

Elem, recept postoji, bar što se tiče uvoda u razgovore u kategoriji neugodnih. Ali, hajde da prvo progovorimo o onome što ih dodatno može otežati. Na primer:

• Brinemo o ishodu razgovora – da li će nas osoba (ili osobe) preko puta razumeti na pravi način, da li ćemo „spasiti“ projekat, ili ako je projekat već otišao dovraga, da li razgovorom podstičemo još veću nelagodu;
• Razlika u mišljenjima i stavovima;
• Tendencija da stvari previše primamo k srcu (neki ljudi zaista imaju frku kada treba reći nešto važno, a neugodno).

Ukorenio se tu i faktor od koga (opet na duže staze) nema mnogo vajde. To je ono kad mislimo da po svaku cenu moramo sakriti da nam je neugodno. U to ime, evo neugodnog primera: imate tim koji je vredan i do koga vam je stalo, a onda nekome iz tog tima morate dati otkaz.

Imate par opcija:

1. Da izbegnete nelagodu tako što ćete je svaliti na nekog drugog – recimo, na tim menadžera ili HR-a, ili tako što ćete jednostavno poslati e-mail. Primamljivo, ali ne i preporučljivo, pogotovo ako je tim manji, a međusobni odnosi „intimniji“ nego u većim korporacijama.

Kratkoročno ste možda izbegli neugodnost (delimično i odgovornost), ali dugoročno šaljete poruku, makar i suptilnu, da ne vrednujete ljude dovoljno da biste im nešto saopštili 1 na 1.

Drugo, ako ste vi izbegli nelagodu, ostali sigurno nisu – a ona će ostati da visi u vazduhu, potencijalno i da naruši odnose u i sa timom.

2. Ako se učitalo da izbegavanje razgovora nije sjajan izbor, preostaje ono neizbežno: progutati knedlu i objasniti kako stoje stvari. Uroniti u neugodnost tako što će vam jednostavno biti neugodno. I normalno je da tako bude – ne biste ni vi skakali od sreće da vam se saopšti da ne morate više dolaziti u kancelariju, da niste na platnom spisku i da više niste deo tima.

Još jednu stvar valja upamtiti: to što neugodni razgovori imaju potencijal da uskomešaju tenziju, nije poziv na neprijateljski i svađalački ton. Setite se posledica u vidu narušavanja međusobnih odnosa i(li) podrivanja poverenja – ovo bi samo bila brzinska prečica ka tome.

Priprema, pozor…

Najpre, reč-dve o onom faktoru od koga nema mnogo vajde.

Sakrivati osećaj nelagode ili ga ignorisati kod drugih ima tendenciju da nas (makar i suptilno) u neku ruku dehumanizuje. U to ime, evo još jednog primera.

Odete na kafu sa dva poznanika-preduzetnika. Jedan kaže:

Ma, ja sam ti krenuo od nule, ali sam bio mnogo uporan, razmišljao pozitivno, puno sam radio i – voilà! Vredelo je!

Drugi vam kaže:

Ma, i ja sam krenuo od nule. Malo mi se srozao entuzijazam kad sam na toj nuli ostao mesecima. Plašio sam se pogrešnih odluka, odbila su me dva klijenta, pitao se ima l’ ovo smisla. I sad kad sam iznad nule i kada znam da vredi, ponekad mi i dalje nije lako…

Kolika je verovatnoća da ćete sa drugim poznanikom-preduzetnikom imati smisleniji, kvalitetniji i ljudskiji razgovor?

Tako je nekako i sa (ne)skrivanjem nelagode. Kada drugi u nama prepoznaju ljudsko (što neugodnost svakako jeste), postavljamo temelj za čvršće odnose unutar cele organizacije.

Što se neugodnih razgovora tiče, nema boljeg načina za probiti led od „priprema, pozor“. Nije jednostavno, ali nije ni nemoguće: na primer, uz jedno „Mogu li da razgovaram sa tobom?“, gde ćete predočiti da biste želeli da porazgovarate na temu koja nije baš vesela.

Time što ćete to obznaniti, dajete osobi (ili osobama) vreme se mentalno pripreme. U isto vreme, činite to i za sebe, smanjujući mogućnost da drugi instinktivno odreaguju podizanjem garda.

Još nekoliko kečeva u rukavu mogu biti fraze poput ovih:

• „Važno mi je da razgovaram sa tobom o ovome“;
• „Molim te za strpljenje dok pokušam ovo da ti obrazložim“, ili
• „Plašim se da bih mogao reći nešto što će za tebe biti neprijatno i značilo bi mi ako to staviš do znanja.“

Kao kad biste napravili mali predgovor onome što želite da kažete.

Osim što olakšavaju započinjanje komunikacije ili pod uslovom da je reč o razgovoru koji ne mora da se dogodi u roku od odmah, ovi mini-predgovori daju prostora i vremena da se obe strane pripreme.

To ne znači da će neprijatnost nestati – poenta i jeste u tome da neugodni razgovori nisu zabavni. Ipak, uz pripremu i dovoljno takta, moguće je ići i u pravcu prevladavanja propratnih neugodnosti. Na primer:

• Dekompresuje se briga o ishodu razgovora;
• Razlika u mišljenjima i stavovima više ne mora biti kamen spoticanja, ili
• Osobe koje zaista imaju frku će se osetiti sigurnije.

Na kraju, plivati (i isplivati) kroz neugodne razgovore nije lako. Vremenom postaje lakše, ali zahteva veštinu i praksu – i zato se neugodni razgovori savladavaju tako što ih nećete izbegavati. Na duže staze – a ako ste preduzetnik, već ste pretplaćeni na maraton, a ne na sprint – oni su još jedan korak ka brušenju veštine komunikacije, po kojoj se prepoznaju lideri odgovorni prema sebi i drugima.