Kako se ponašaju emocionalno nestabilni timovi?

Recimo da imaš tim od desetak ljudi koji vodiš. Svaki član tima zna šta mu je posao, a tvoj zadatak je da vodiš tim i staraš se da sve teče kako treba.

Zamisli sad sledeći scenario. Na barem trećinu ljudi iz tima ne možeš da osloniš, jer iz njih moraš bukvalno da izvlačiš i taj minimum koji svakodnevno odrade. Čak i za to što odrade ti često bude frka je li odrađeno kako treba. Vidiš kako se polako povlače iz svega, najpre iz neformalnog ćaskanja u kancelariji, a vremenom se sve više ponašaju kao da se trude da se stope sa okolinom i postanu nevidljivi. Ako priđeš njihovom stolu, brže-bolje sklanjaju stranicu na brauzeru koja im je bila otvorena. Slutiš već da najverovatnije uveliko traže drugi posao. Upeglavaju CV ili skroluju na LinkedInu tražeći novog poslodavca.

Nekoliko puta ti je padalo na pamet da razgovaraš sa njima. Međutim, nekako ti je uvek nešto drugo bilo preče. Nije ti se dalo da pokreneš taj razgovor, najviše zato što više i nemaš osećaj da radiš sa tim ljudima. I zato izbegavaš tu neprijatnost, da ih pitaš u čemu je problem. A onda malo pogledaš kako funkcioniše ostatak tima, trudiš se da sagledaš širu sliku, što-se-kaže. I tu ti postaje jasno da ovi koji su jednom nogom napolju, zapravo, možda uopšte nisu najveći problem.

Vidiš, prvo, da je komunikacija u timu čudna. Ćaskanja ili neke stvarne razmene skoro da i nema, a kad je ima, nekako deluje usiljeno. Primećuješ da se više uopšte ne šalite i da izbegavaš da im ispričaš nešto smešno ili zanimljivo, jer te strah da ćeš delovati kao regionalni menadžer Dander Miflina Majkl Skot („The Office”, na hitno gledanje ako već nisi). Zato se zadovoljiš sa situacijama koje su ipak ispod onog formalnog „S poštovanjem” nivoa, kojih je sve manje… Ponekad, kad se i desi da se neko našali, te su šale često, zapravo, vrlo otrovne ili pasivno-agresivne. Ostave kiseli osmeh na licima onih koji su se nasmejali više iz čiste pristojnosti nego zbog bilo čega drugog.

A tu je onda i drama. Uvek je neka drama, neki haos, s tim da sve nekako tinja ispod površine. Uvek je neko kriv za nešto — dobavljači, kurirske službe, carina, vremenska prognoza, kurs evra. Nebitno je. I skoro da nikad i nema otvorenog konflikta bilo koje vrste, nego tinja kao vulkan pred erupciju. Koji, naravno, eksplodira i na najmanju sitnicu, bez ikakvog nagoveštaja. Jedan kolega je s drugim napravio neslanu šalu. Nastaje haos. Koleginica je pitala drugu da joj pozajmi svoje beleške sa sastanka. Prevrtanje očima, besno kliktanje mišem.

Ljudi su stalno umorni, ne samo ponedeljkom. Jedino što ih raduje su petak i dan kad stiže plata. Smenjuju se periodi mrtvila kad tenzija tinja ispod površine i drame zbog najmanje sitnice. Ponekad ti dođe da samo odšetaš i nikad se ne vratiš, a znaš da ne možeš… Znaš i to da situacija jeste malo bolja kad ti nisi tu, ali zanemarljivo. Problem postoji i veliki je kao kuća.

Istina je da si sa nekoliko tih ljudi pričala o svemu ovome, ali ti je delovalo da ne žele baš da učestvuju u razgovoru. Više su u fazonu — ma što da pričamo, kad se ništa neće promeniti…

Ako te je zabolela glava sam od ovog opisa, to je normalno.

To je opis tima u kom je emocionalna stabilnost niska.

Dakle, radi se o tome kako se ljudi u timu osećaju i, s tim u vezi, ponašaju. Do atmosfere koja je opisana iznad ne dođe nikad preko noći, već je za njen puni otrovni potencijal potrebno vreme. Najbrži način da se do nje dođe je da se ljudima da previše posla, da se sa njima ne komunicira o bitnim stvarima i da se jednostavno sve rešava stihijski, bez plana, bez dogovora. Ima još puno recepata kako doći do te tačke, ali ovi su sasvim dovoljni.

Kada je emocionalna stabilnost u timu niska, ništa ne funkcioniše kako treba. Svi pokušaji da se nešto promeni koji nisu usmereni na suštinu problema imaće efekat menjanja, recimo, zavesa u kući koja gori. A uopšte nije lako usmeriti se na suštinu problema, zato što je ponekad teško proniknuti u to šta bi ona mogla biti. Ovo posebno može da važi za lidere takvih timova, koji su sa jedne strane dovoljno blizu da vide da problem postoji, ali i sa druge strane previše blizu da bi mogli da se na tren udalje i sagledaju u čemu je tačno problem. Situacija je, naravno, još teža onda kad oni, na bilo koji način, doprinose problemu, direktno ili indirektno.

Šta sad s tim?

Za početak, osvestiti da problem postoji, pa onda i šta je problem. Ako je u svom začetku, tj. nije se razvio do nivoa gornjeg opisa, onda je manjim, ali odlučnim intervencijama moguće sprečiti da se problem usložni i produbi. Na primer, potražiti razloge zašto, recimo, ljudi sve manje međusobno komuniciraju, čak i kad su u pitanju važni projekti, ne samo ćaskanje pored aparata za vodu. Ako se problem već rasplamsao poput šumskog požara, to i dalje ne znači da spasa nema; to znači samo da će njegovo rešavanje zahtevati više resursa i da će taj proces biti duži (i sigurno bolniji), ali je ujedno i jedini način da se okrene novi list.

Da li će se onda emocionalno stabilan tim ponašati na sve suprotne načine od onoga što je opisano gore? Generalno, hoće, ali bitno je da smo realni u očekivanjima. Kao što ne postoji savršeno emocionalno stabilan pojedinac, tako ne postoji ni savršeno emocionalno stabilan tim. Zato će i u najstabilnijim timovima ponekad doći do stresa, konflikata koji se ne mogu nazvati konstruktivnim, svađa, nesporazuma. To je normalno, zato što svaki tim čine ljudi. A, kao što znaš, ljudi imaju različite dane i faze u kojima se nalaze. Svima nam se dešavaju loši dani, a razlika između emocionalno stabilnih i nestabilnih timova je u tome što je lako zaključiti da li je neko emocionalno zapaljivo stanje stvar lošeg dana ili vesnik problema koji tek dolaze, posebno ako se ne niko njima ne bavi na vreme.