Moramo da razgovaramo – ali stvarno

Ima ljudi sklonih nesimpatičnim, ukorenjenim navikama – ne uvek, ali vrlo često – na primer, da čeprkaju po telefonu dok sa nekim razgovaraju oči u oči. Nije to strašan greh, pogotovo u neformalnim razgovorima, ali otkriva ponešto nesimpatično o čačkačima telefona.

Na primer, da je broj puta koliko pročačkaju telefon obrnuto proporcionalan uvažavanju koje pokazuju sagovorniku.

To što su nam telefoni postali produžeci prstiju, nije bogznakako valjano opravdanje. Pre iščačkava pitanje sa koliko osoba, zapravo, razgovarate dok vam neko nešto priča, a vi odgovarate na poruku, e-mail ili komentar na Instagram stranici (ili sva tri odjednom)?

Ima ljudi sklonih i drugim nesimpatičnim navikama – na primer, dok im sagovornik postavlja pitanje, oni već uveliko uhvatili zalet, sa jedvačekanjem da uskoče sa unapred smišljenim odgovorom.

U oba slučaja, nesimpatične navike šalju i nesimpatične poruke: nisam prisutan dok razgovaram sa tobom i ne slušam te pažljivo.

U pesimističnijem scenariju, dva savršena sastojka za nesporazume u ili bez najave.

U nešto boljem slučaju, savršen teren za još nekoliko važnih pitanja.

1. Da li želite da vas razumeju, bez da vi razumete njih?

Jer, da bi vas razumeli kako valja, prvo valja i da vas saslušaju. I onda, vaš sagovornik, čije vam je razumevanje potrebno, uhvati onaj zalet sa jedvačekanjem da vam „on sad nešto objasni“.

Pametan je on, čim sve kapira odmah. Problem je u tome što vi uopšte niste tražili pametan odgovor, pritom sagovornik ubrzo počinje da vam se penje na ganglije, a nije moralo tako.

Dovoljno je da vas je saslušao i da oboje imate prostora da surfujete kroz „možda“, „a kako bi bilo da…“ ili „šta misliš o…“.

Prema tome, jedvačekanje da se uskoči sa odgovorom potencijalno zatvara dijalog. Malo strpljenja i slušanja otvara mogućnost za kompromis, uvažavanje i drugačiju perspektivu.

2. Da li zaista i pokazujete razumevanje?

Koliko god bio pronicljiv i mudar, nijedan naš sagovornik nije profesionalni čitač misli. Kada su važni razgovori u pitanju, uvek je dobro proveriti pretpostavke:

Dakle, iz tvog ugla situacija je…

Ili:

Ako sam dobro shvatio, važno ti je da…

I onda ponovite to što vam je rečeno – u vidu pitanja ili „eha“ sagovornikovih reči. Alternative mogu biti „Upravo tako“, ili „Ni sam ne bih mogao bolje da se izrazim“, već u zavisnosti od teme i toka razgovora. Suština je sledeća: sa sagovornikom ste sada na istoj (ili sličnoj) talasnoj dužini i, ništa manje važno, ne oglušujete se o tuđe potrebe: da nekoga čujete, poštujete i (pokušate da) razumete. A to je, složićete se, jedna od osnovnih ljudskih potreba.

Sada već ima prostora za vaša dva centa, za preispitivanje izrečenog, pa i još poneko pitanje.

3. Da li slušate da biste provukli kritiku?

Slično kao kod jedvačekanja „da ti ja sad nešto kažem“, ali sa sitnom, isto nesimpatičnom razlikom. Slušate, a pritom lovite neslaganja i spremno ih dobacujete na tuđ račun.

Ako vas ovo podseća na retoriku svojstvenu političkim duelima, tu ste negde – s tim da su dotični dueli u ovom slučaju pomalo ekstreman primer. Ali, ishod preti da bude sličan: reči, umesto da budu oruđe saradnje, postaju oružje podele.

A na takvom terenu, konstruktivan dijalog preti da poprimi oblik misaone imenice.

4. Koliko ste spremni na dijalog bez „skripte“?

Neki razgovori, sticajem tema ili učesnika, sa razlogom su relativno predvidivi. U strogo poslovnom okruženju pogotovo, kada je, recimo, cilj da pročešljate planove i alate za naredna dva projekta, a pritom ste ograničeni vremenom – da li glede rokova ili tajminga za sam razgovor. Ako imate prostora da budete kreativni, ili je upravo to suština dijaloga, onda nije nužno da baš sve bude „po spisku“.

Pitanja i potpitanja su u tom slučaju dragoceni alati. Da li samo:

Hajde mi objasni, kako si ovo zamislio?

Ili:

Ti imaš tvoje iskustvo, ja svoje, možemo li spojiti ta dva?

– možda vas nove ideje iznenade ili iznedre praktičnije rešenje.

Imaju ova potpitanja još jednu korisnu stranu: sagovorniku je to poziv da bude razgovorljiviji, tim pre što je neko zaista zainteresovan da ga čuje. Na duže staze, angažovanje rađa osećaj sigurnosti u dijalogu – ne samo da se neko izrazi, već i da preispita sopstvenu perspektivu.

5. Da li slušate isključivo da biste klimali glavom?

Sjajan je osećaj kada se sa nekim slažete, zar ne? Razumljivo, jer je to još jedan signal da se u razgovoru osećate prihvaćeno, sigurno i da bez mnogo ustezanja možete da iskažete svoje mišljenje.

Ali, zamislite da je preko puta vas neko sa dijametralno suprotnim stavovima i iskustvima. Da li se odmah mrštite i ponovo se vraćate na pitanja 1 ili 3?

Zapravo, ljudima je po tom pitanju uglavnom potrebno malo vežbe. Ipak, vežbati možete i u safe okruženju – pronađite sa sagovornikom temu oko koje se stoprocentno ne slažete. A onda, izazovite se da ponovo budete pažljivi slušalac dok pokušavate da prokljuvite zašto druga osoba razmišlja baš na taj način.

6. Da li stare navike toliko teško umiru?

Po ovom pitanju smo svi pomalo „krivi“ – da li zbog čačkanja telefona po navici, ili tendenciji da se baš mnogo raspričamo dok nam sagovornici jedva zadržavaju prisutnost. Ne škodi – naprotiv – da toga postanemo svesniji (a dozvoljeno je i pitati druge za iskreni fidbek), te ovoga puta izazvati samoga sebe.

Najzad, nije uvek svejedno ni kojim kanalima komuniciramo.

One stvarno važne razgovore, po pravilu, najbolje je voditi oči u oči.

Mejlovi i telefoni su sjajni i postoji razlog zašto su nam uvek na dohvat ruke. Brže je, praktičnije i završava posao. Ali, mejlovi i telefoni imaju i poneku slepu mrlju. U njima nema gestikulacije, boje glasa i izraza lica, što neveštijim komunikatorima ne ide u prilog. Što znači – važno je kako komunicirate, ali i kojim kanalima – i u skladu sa time, koristite i njihove mogućnosti.