Šta je i čemu nam služi naučena bespomoćnost?

Sigurno smo svi čuli za to da život uopšte nije toliko težak ni komplikovan koliko smo mi, ljudi, skloni da ga kao takvog vidimo. To da će kvalitet našeg postojanja u velikoj meri zavisiti od toga kako vidimo i interpretiramo realnost je odlična vest, jer to znači da imamo veću kontrolu nad svojim životom nego što to možda mislimo. I veliku razliku može da čini to da li čašu vidiš kao polupunu ili polupraznu i da li stvarno umeš da iz svake loše stvari koja ti se desi na kraju izvučeš lekciju ili nekakvu pouku.

Ova istina je, kao i mnoge istine, doživela svoj izlazak na vašar poznat kao tiranija usiljenog pozitivizma, koji ide do takvog ekstrema u kom je sve što ti se u životu desi, ama baš sve, potrebno videti kao priliku za rast i kao nešto dobro. E sad, i ovo u suštini može da bude istinito i vrlo zdravo, samo je problem u tome što može da postane takvo tek kad to nešto loše što nam se desi odbolujemo i integrišemo u svoje iskustvo, nikako pre toga i nikako na silu.

Naš odnos prema tome što nam se dešava je vrlo bitan, zato što će on u velikoj meri odrediti naše ponašanje u svemu tome. I ne samo ponašanje, već i sve ono što mislimo i osećamo u toj situaciji, što su sve stvari (ponašanje, misli, emocije) koje su međusobno vrlo povezane.

Kad se suočimo s nekim problemom, ono što nam je najprirodnije — i za čime gotovo uvek automatski posežemo kad smo deca i kad još nismo naučili neke od obrazaca koji nas mogu sabotirati — jeste da potražimo rešenje za taj problem. Međutim, kad odrastemo i naučimo neke od upravo pomenutih obrazaca, taj put od problema do rešenja (ili makar potrage za rešenjem) možemo i te kako da zakomplikujemo. Recimo, time što ćemo misliti da ma šta uradili, rešenja neće biti, i zato je najbolje da ništa ni ne radimo, odnosno da nikako ni ne pokušavamo da promenimo svoju situaciju.

Baš to — da ne menjamo nešto što nam smeta, iz uverenja da, štagod radili, ne možemo ništa promeniti — u psihologiji je poznato kao naučena bespomoćnost. Vrlo je rasprostranjena među ljudima iz nekoliko razloga, ali pre nego što dođemo do tih razloga, da vidimo kako sve ona može da izgleda.

Primeri naučene bespomoćnosti

Zamislimo jednu kompaniju — recimo, banku — u kojoj je naučena bespomoćnost toliko prisutna da je skoro postala dominantan način funkcionisanja.

Odeljenje brige o korisnicima već neko vreme je zatrpano žalbama istih tih korisnika da sistem naplate naknada ne funkcioniše kako treba i da im se stalno naplaćuju stvari za koje ne znaju šta su i zašto su im naplaćene. Zaposleni su se žalili svom tim lideru, ali se ništa nije promenilo. Njihova percepcija je da se ništa i ne može promeniti zato što, eto, pokušali su i nisu uspeli. Kako vreme prolazi, ovaj tim sve se manje trudi i vidno je demotivisan, a i njegovi članovi sve češće prelaze u druge kompanije.

IT odeljenje koje, recimo, hendluje aplikaciju za mobilno bankarstvo, želi nove alate kojima će moći da unapredi aplikaciju. Iako su nekoliko puta za to tražili budžet, menadžment se oglušio na njihove zahteve i vremenom su prestali da išta traže. Ne samo to, već su im i performanse opale, a i svima se čini kao da su sve manje responzivni i prisutni kad ih neko zove u vezi nekog problema s aplikacijom…

Marketing odeljenje može da, recimo, ima osećaj da im se stalno daju previše uski rokovi i to im nikako ne odgovara. Međutim, nikada se nisu žalili, jer misle da to svakako neće uroditi nikakvim plodom. Zato se više ni na šta i ne žale. Osećaju se izgorelo, a u njihovom radu više se ne vide ni naznake kreativnosti…

Sva tri primera, odnosno scenarija, imaju zajedničko to da tim ima neki problem i kad se on ne rešava, oni počnu da se ponašaju u skladu sa porukom koja im je poslata, a to je da oni i njihove potrebe nisu bitni… A ko bi voleo da radi u takvom okruženju?

Problem postaje još kompleksniji onda kada bi se zahtev tima za tom nekom promenom koja im je potrebna mogao ispuniti, ali se to ne dešava ne zato što menadžment nema sluha za njihov zahtev, već zato što oni nisu ni došli do ideje da pitaju menaždment, verujući da se to ne može, ne sme, pa neće ni da pitaju, jer predviđaju da će odgovor biti „ne”. Ovo je često u velikim sistemima koji postoje već duže vreme i gde se taj narativ „pa to se tako radi, ne izmišljaj besne gliste” prenosi sa generacije na generaciju, doslovce.

Zašto nam je potrebna naučena bespomoćnost?

Naučena bespomoćnost nam može doneti određenu psihološku dobit, odnosno nešto što je za nas pozitivno ili je makar izbegavanje nečeg negativnog što nam kratkoročno odgovara, ali dugoročno dolazi sa previsokom cenom, a omogućeno nam je upravo zato što smo naučeno bespomoćni. Evo nekoliko primera:

• Odricanje od odgovornosti — ako ništa ne pokušavamo u pravcu promene svoje postojeće situacije, onda „ne možemo” ni da preuzmemo odgovornost za rešavanje te situacije, jer je njeno rešavanje svakako izvan naših dometa (iako to možda uopšte nije istina);
• Štitimo se od odbijanja — ako otvoreno ne tražimo ono što će nam rešiti problem ili makar dovesti na put njegovog rešavanja, onda ne možemo ni da doživimo odbijanje (a niko ne voli da bude odbijen);
• Ne moramo ništa da menjamo — svaka promena, čak i ona nabolje, teška je, jer zahteva angažovanje naših resursa da se prilagodimo toj promeni. Kad iniciramo promenu, potrebno je da ispratimo ceo proces — od iniciranja pa sve do implementacije i navikavanja na to nešto novo. To jeste naporno, čak i kad je dobro za nas i zato ponekad radije ostajemo u onome što nam nije dobro samo zato što nam je poznato;
• Ne talasamo — ljudi koji traže promene i ne pristaju na status quo često su viđeni kao neko ko talasa, a u određenim sistemima na to se ne gleda kao na nešto pozitivno. Zato ljudi često pristaju na stanje kakvo jeste, jer je u našoj kulturi dosta odomaćen taj „use i u svoje kljuse” narativ.

Ovo nije kompletan spisak psiholoških dobiti koje možemo imati kad smo naučeno bespomoćni, već samo ono što je najočiglednije i najrasprostranjenije u tom kontekstu.

Šta ćemo sa naučenom bespomoćnosti?

Ne postoje nikakve prečice, recepti ili mantre koje mogu da iskorene naučenu bespomoćnost. Da bi se s njom nešto moglo, najpre ju je potrebno osvestiti i prepoznati. Ponekad će to biti sve što možemo da uradimo u datim okolnostima, jer su one takve da trenutno ne dozvoljavaju veće promene i zaokrete.

Posle osvešćivanja i prepoznavanja može se preći na sagledavanje i rešavanje konkretnih problema, ali paralelno sa tim i sa negovanjem otvorene komunikacije, redovnog dvosmernog fidbeka i stvaranje takve atmosfere gde će naučena bespomoćnost biti svedena na najmanju moguću meru. Nije realno da je potpuno iskorenimo, jer ona u velikoj meri zavisi od samih pojedinaca, odnosno od naših međusobnih individualnih razlika. Ono što jeste bitno, ali i realno, to je ne dozvoliti joj da divlja poput korova kome niko ne može da stane na kraj. To se može, pitanje je samo koliko smo spremi da se stvarno tome posvetimo.