Zašto je ljudima važno da se njihov doprinos primeti?

Svi znamo rečenicu: „Ja ne radim to zbog priznanja.“ I u njoj najčešće ima istine – ljudi zaista često rade dobre stvari zato što veruju u njih; zato što su profesionalni i posvećeni; savest im ne da drugačije.

Ali, istina je i ovo: ako to što rade niko ne vidi, ne primeti, ne prizna, motivacija s vremenom opada. I ne zato što smo sujetni, nego zato što smo ljudska bića.

U psihologiji se to zove percepcija doprinosa i ima ogroman uticaj na naš osećaj smisla, pripadnosti i dugoročnu angažovanost. Ljudi žele da znaju da ono što rade ima efekat. Da neko vidi. Da je nečemu služilo. Jer, inače, zašto bismo?

Psihologija doprinosa je više od aplauza

Doprinos je složena stvar. On uključuje:

• Trud – ulaganje vremena, energije, pažnje;
• Nameru – želim da ovo nekome koristi;
• Rezultat – nešto se pomerilo, promenilo, olakšalo.

Kada osoba ne vidi da je njen doprinos primećen, ne mora odmah da postane ogorčena. Ali, u njoj se aktivira psihološki disbalans između uloženog i prepoznatog. I ako se to ponavlja, javljaju se poznati obrasci: povlačenje, pasivnost, ravnodušnost, povremeno i cinizam.

Recimo, zamislimo osobu koja stalno preuzima dodatne zadatke. Ne traži ništa zauzvrat. Samo želi da tim uspe. Mesecima niko ne spominje njen trud, ni formalno, ni neformalno. Vremenom, ta osoba počinje da radi tačno ono što joj piše u opisu posla. Ni manje, ni više. Ne zato što je „postala loša”, nego zato što sistem šalje poruku da dodatni trud nije relevantan.

Ljudima je potrebno da znaju da nisu nevidljivi

Najveći mit je da priznanje služi da se ljudi „maze“ i „razmaze”. Nije poenta u tapšanju po ramenu, već u priznavanju. Da neko kaže: „Video sam. Vredelo je.“

U evolutivnom smislu, ljudski mozak je podešen da prati signale da smo prihvaćeni. U plemenu smo preživeli ako smo znali da smo potrebni. Ako se naš doprinos nije primećivao, nismo bili bitni. A ako nismo bitni, postajemo višak.

Danas ne živimo u plemenima, ali naš mozak to ne zna. I zato je priznanje jedan od najjeftinijih i najefikasnijih alata motivacije. Ne da bi se ljudi osećali „posebno“ već da bi znali da ima smisla da nastave.

Šta se dešava kada se doprinos ne vidi?

1. Ljudi se pasivizuju

Kao u eksperimentima sa naučenom bespomoćnošću: kad nešto radiš više puta, a nema reakcije, zaključiš da nema svrhe da se trudiš. I onda više ni ne pokušavaš.

2. Kultura postaje defanzivna

Ako se u firmi ne zna ko, zapravo, doprinosi i kako se to meri, ljudi počinju da razmišljaju kako da se dopadnu, a ne kako da doprinesu. Počinje takmičenje, nameštanje, izbegavanje odgovornosti. Tako se gube oni najbolji, koji su radili iz uverenja.

3. Dugoročno se gubi poverenje u pravičnost

Ako neko stalno doprinosi, a nikad se ne prepoznaje, dok drugi uzmu zasluge za tuđi rad, ljudi počinju da osećaju nepravdu. I tada više ne traže priznanje, već izlaz.

Kako onda stvarno da se vidi doprinos?

• Izražavaj se konkretno. Ne govori ljudima da su „super”. Reci: „Tvoj izveštaj mi je pomogao da se bolje pripremim za sastanak.“ Ta rečenica ima težinu i, samim tim, efekat;
• Vidi tihi doprinos. Nisu svi glasni. Neki ljudi ne vole da se ističu. Oni koji povezuju tim, oni koji prvi ustanu kad treba da se pomogne, oni koji misle unapred često ostanu neprimećeni jer nisu „ekstrovertni” doprinosioci. Vidi ih;
• Daj priznanje na način koji toj osobi ima smisla. Nekom znači javno pohvaljivanje. Nekom znači poruka jedan-na-jedan. Nekom znači da mu daš više prostora, ne više aplauza. Priznavanje nije šablon. To je relacija;
• Postavi sistem koji prepoznaje vrednost, ne samo rezultat. Nekad osoba da ogroman doprinos, ali projekat ne uspe i nije do nje. Ako vrednujemo samo ishod, a ne i trud, gubimo priliku da izgradimo kulturu u kojoj se ljudi usude da pokušaju i sledeći put.

Vidljivost, a ne zvona i praporci

U firmama koje dugo ignorišu male doprinose, stvara se osećaj da ništa nije dovoljno. A kad ljudi misle da ništa što rade nije dovoljno, prestaju da pokušavaju. Počinju da štede energiju. Ne iz lenjosti, nego iz samozaštite.

Ako hoćeš angažovanost, ne moraš da praviš spektakl. Dovoljno je da kažeš: „Vidim te. Hvala ti.“ I to često menja više nego bilo koji bonus.