Dileme u vezi sa naknadom troškova za dolazak i odlazak sa rada

Od 1. januara 2025. godine javni prevoz na teritoriji Grada Beograda je besplatan, rekoše na televiziji (a potom i u Službenom listu Grada Beograda).

Ali propustili su da kažu, odnosno objasne na ozbiljan i pouzdan način, kako poslodavci, kojima Zakon o radunalaže da nadoknade trošak dolaska i odlaska sa rada svakog zaposlenog, ukoliko nisu obezbedili sopstveni prevoz – da postupe u praksi.

Šta tačno kaže Zakon o radu

Podsetimo se osnovnih stvari – Zakon o radu nikada nije podrazumevao da svi zaposleni moraju da se voze isključivo javnim gradskim prevozom.

On samo kaže da su svi poslodavci, koji nisu organizovali sopstveni prevoz, dužni da nadoknade trošak dolaska i odlaska sa rada u visini cene karte javnog prevoza.

Ta cena karte je zapravo samo neki referentni iznos koji poslodavac mora da isplati (polazeći verovatno od logike da je takva cena najekomičnija i najjednostavnija kao referenca).

Zaposleni su, dakle, i do sada mogli da na posao dolaze javnim prevozom, sopstvenim automobilom, motorom, taksijem, bla-bla carom, kako god. Još ako uzmemo u obzir i mišljenje Vrhovnog kasacionog suda iz 2022. godine koji je ustvrdio da zaposleni imaju pravo na naknadu ovog troška čak i kad ne dokažu stvarni trošak, proizilazi da je to pravo zaposlenog nesporno.

Kako se do sada postupalo

Kao prvo, verovatno ni u jednoj firmi ne koriste baš svi zaposleni javni gradski prevoz. Naprosto, imaju pravo da na posao dolaze na koji god način žele.

Neki poslodavci ni ne pitaju zaposlene kako dolaze na posao – GSP-om ili automobilom/taksijem/trotinetom. Samo im na tekući račun, na ime troška prevoza, uplate aktuelni iznos cene karte javnog prevoza, a oni koji putuju motornim vozilom, nadoknađuju iznos stvarnog troška iz svog džepa.

Drugi, pak, imaju od zaposlenih popunjene izjave da li dolaze gradskim prevozom te se njima kupuju mesečne karte, ili sopstvenim automobilom, pa dobijaju vaučere za benzinske stanice, opet u visini cene mesečne karte.

Ima i onih koji su trošak dolaska i odlaska sa rada svojim internim aktima – pravilnikom o radu ili ugovorom o radu rešili na neki svoj, još povoljniji za zaposlenog, način, u smislu da su plaćali više od cene karte, ali oni sada nisu u fokusu.

Vratimo se onima koji su kao referencu za isplatu troška imali cenu karte u javnom prevozu. A koju sada više nemaju.

Gde nastaje konfuzija

Ako smo isplaćivali naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene mesečne karte, a ta cena na teritoriji Grada Beograda iznosi 0,00 dinara – šta sada da radimo?

Budući da nisu imali nikakvo mišljenje ili instrukciju, u mesecu januaru 2025. godine, poslodavci su postupali na različite načine.

Jedni su, mnogo njih, razumeli da zaposlenima ne treba da uplate ništa. Po principu – imate besplatan prevoz, izvolite ući. Pošto je sada referentna vrednost koju smo isplaćivali 0,00 dinara, ne uplaćujemo ništa.

Drugi su, do dobijanja smernica i mišljenja od nadležnih, presekli da svima uplate stari iznos naknade i na to, samoinicijativno, za one kojima su do tada kupovali mesečne karte, opreza radi plate porez na zaradu, jer zaposleni nemaju realan trošak mesečne karte.

Treći su, čekajući ta ista pojašnjenja, uplatili iznose po starom, jer moraju na neki način nadoknaditi troškove dolaska i odlaska sa rada, ali bez plaćanja poreza na zarade, jer smatraju da je reč o neoporezivom iznosu. Tako je do sada bilo.

(Postoji pretpostavka da su određeni poslodavci promptno izmenili svoje interne akte – pravilnike o radu – i u njima na neki specifičan način u svojim kompanijama rešili naknadu ovog troška, ali ogromna većina je postupila na jedan od tri navedena načina, do nekih daljih uputstava.)

Mišljenje Ministarstva rada

A onda je, nekoliko dana pre objave ovog teksta, stiglo mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanjе, boračka i socijalna pitanja, broj 340029 2025 13400 001 001 011 024 od 31.01.2025. godinе.

Mišljenje ministarstva poziva se na sam Zakon o radu i naglašava da zaposleni imaju pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, a poslodavac ima obavezu naknade ovih troškova, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz.

Naime, Ministarstvo ne vidi kao prepreku za isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada to što sada poslodavci više nemaju referencu po kojoj su taj trošak isplaćivali – visinu cene karte u javnom saobraćaju.

Štaviše, ono naglašava, citiramo: ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, Zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju.

Ovim, Ministarstvo ističe da nije upitno da li će se isplaćivati trošak dolaska i odlaska sa rada – pošto hoće – već isključivo možemo diskutovati o tome koja će biti visina te naknade i kako ćemo je odrediti.

Ona je do sada iznosila visinu cene karte u gradskom prevozu. Budući da je sada ta cena 0,00 dinara, poslodavci moraju svojim internim aktima regulisati koliko će plaćati svojim zaposlenima na ime naknade troška za dolazak i odlazak sa rada. Kao smernicu za poslodavce koji ne znaju kako bi to odredili, Ministarstvo predlaže i da se poslodavci drže poslednje isplaćene cene, što su mnogi poslodavci intuitivno i uradili u januaru, kako smo gore pisali. Ono ih svakako ne sprečava da tu visinu odrede više i drugačije.

Mišljenja ministarstava nisu obavezujuća

U citiranom mišljenju, kao i u svim ostalim, uvek se ističe da ona nisu obavezujuća za građane i privredu. Što nas dovodi do toga da će mnogi in-house pravnici, advokati a kasnije i sudovi davati svoja tumačenja, i možda neće uvažiti ovo mišljenje.

Oni, dakle, mogu dati svoje tumačenje, a poslodavac na osnovu njega zauzeti stav da se trošak dolaska i odlaska sa rada ne nadoknađuje jer troška nema.

Stoga moramo ovde da istaknemo potencijalne rizike:

1. Iako ministarstva ističu da njihova mišljenja nisu obavezujuća, inspekcija rada ih u svom radu smatra obavezujućim i dosledno ih primenjuje. Ovo znači da inspekcija može da kazni firmu, iako firma veruje da ne treba da nadoknađuje trošak kojeg nema, odnosno da je visina troška izražena kao 0,00.

2. Zaposleni koji se ne slažu sa odlukom firme da im ne nadoknađuje trošak za dolazak i odlazak sa rada, mogu to potraživati na sudu verujući da taj trošak imaju. Kada se uđe u postupak, svaka strana će dokazivati svoje tvrdnje. Ako zaposleni tamo bude dokazao da trošak postoji, ne može opstati argument firme da trošak nije nadoknadila jer nije imala propisanu visinu.

Moguća rešenja

Možemo rezimirati da Zakon o radu očekuje od poslodavca (a Mišljenje ministarstva to ističe) da svojim internima aktima ili ugovorima o radu reguliše naknadu troška dolaska i odlaska sa rada za svoje zaposlene.

Budući da se ugovori o radu menjaju isključivo kroz anekse, koji opet imaju svoju strogu proceduru, najjednostavnije rešenje za poslodavce je da svojim odlukama i pravilnicima o radu regulišu na koji način će, i u kojoj visini, nadoknađivati trošak dolaska i odlaska sa rada svim svojim zaposlenima.

Činjenica je da će se gotovo svi poslodavci kao maksimuma držati neoporezivog iznosa na ime ovog troška, koji trenutno iznosi 5.398 dinara mesečno.

Sa druge strane, kako će “odvojiti” zaposlene koji koriste isključivo javni gradski prevoz, pa nemaju dokumentovani trošak, i one koji su i do sada koristili svoj prevoz i za koje se ništa i nije promenilo, moraće da reše sami poslodavci.

Pomenuli smo gore primer poslodavaca koji su imali svojevrsnu anketu, odnosno potpisane izjave zaposlenih o tome na koji način za njih nastaje trošak dolaska i odlaska sa rada.

Sama visina može se određivati shodno kilometraži koju zaposleni prelaze motornim vozilom ili na neki drugi način, ali uz obavezno dokumentovanje kroz račune i uslov da ne prelazi neoporezivi iznos.

Potrebno je i mišljenje Ministarstva finansija i Poreske uprave

Završnu reč u mini-drami “besplatan prevoz u Gradu Beogradu” na kraju će verovatno ipak dati Ministarstvo finansija odnosno Poreska uprava.

Naime, kad god poslodavac nešto uplaćuje zaposlenom, oni su vrlo zainteresovani da utvrde karakter tog davanja. U konkretnom slučaju – da li je to trošak dolaska i odlaska sa rada, što je neoporeziv trošak (do predviđenog iznosa), ili je to benefit za zaposlenog koji nema realne troškove, na šta se plaćaju porezi i doprinosi kako na teret zaposlenog, tako i na teret poslodavca.

Dakle, nije upitno da zaposleni koji koriste svoj prevoz za dolazak i odlazak sa rada imaju pravo na neku naknadu čiju će visinu poslodavci morati da odrede kroz svoje interne akte.

Pitanje je samo kako će zaposleni koji koriste javni gradski prevoz koji sada više ne košta ništa – dokumentovati svoje troškove.