Donošenje odluka u DOO-u

Svako društvo sa ograničenom odgovornošću, bilo ono jednočlano ili višečlano, neko zastupa. Taj neko je zakonski zastupnik.

Već prilikom same registracije društva kod APR-a, društvo registruje svog zakonskog zastupnika. Na taj način, samo društvo i interno, za svoje potrebe, a i prema svim trećim licima obaveštava ko je osoba koja ga predstavlja.

Zakonski zastupnik može, ali ne mora, ujedno imati funkciju direktora tog društva.

Direktor je organ upravljanja i donosilac odluka u društvu. On može ovlastiti (svojom odlukom), uz registraciju kod APR-a, još nekoga da bude zastupnik društva i da samostalno zastupa društvo, ali taj zakonski zastupnik neće donositi odluke, niti imati odgovornosti koje ima direktor.

Primera radi, imate DOO koje ima dva člana sa po 50% (ili bilo kojim drugim odnosom) udela. Jedan od tih članova je kod Agencije za privredne registre (APR) naveden kao zakonski zastupnik sa funkcijom direktora. Drugi član može biti zakonski zastupnik, ali i ne mora. Može i neko treće lice biti registrovano kao zakonski zastupnik koji samostalno zastupa. To lice nema funkciju direktora, dakle, nije donosilac odluka. On sprovodi odluke koje u ime društva donosi direktor. Smisao tog zakonskog zastupnika je, recimo, rasterećivanje direktora oko papirologije, potpisivanja ugovora, tekućih poslova i slično.

Donošenje odluka kod jednočlanog DOO-a

Odlučivanje kod jednočlanih društava sa ograničenom odgovornošću je jednostavno. Ova društva imaju samo jednog člana, koji ima 100% udela.

S obzirom na to da odluke u društvima sa ograničenom odgovornošću treba da donosi skupština članova, a član je samo jedan, sve odluke donosi taj član, a formalizuje ih direktor svojim odlukama.

Inače, stoprocentni član DOO-a može biti fizičko lice ili pravno lice. Ukoliko je član pravno lice, i njega u krajnjoj liniji zastupa neko fizičko lice koje odluke saopštava.

Takođe, član društva mogu biti i suvlasnici. Koliko god suvlasnika bilo, oni zajedno imaju jedan jedini stoprocentni udeo. Svoje međusobne odnose uređuju zasebnim ugovorom, a dužni su da imenuju zajedničkog punomoćnika. Za sve obaveze prema društvu odgovaraju solidarno (što znači da društvo može potraživati od bilo kog suvlasnika, da je on dužan da ispuni obavezu, a zatim se refundira od ostalih suvlasnika)

Odlučivanje u višečlanim društvima sa ograničenom odgovornošću

U višečlanim društvima sa ograničenom odgovornošću, dva ili više članova donose odluke o poslovanju tog DOO-a. Višečlana društva mogu imati jednodomno upravljanje, gde se odluke donose na skupštini; ili dvodomno upravljanje, sa skupštinom i nadzornim odborom.

Mi ćemo se u ovom tekstu baviti društvima sa jednodomnim upravljanjem, odnosno onima koja imaju skupštinu i direktora.

Skupštinu čine članovi društva. Oni, kao i kod jednočlanih društava, mogu biti fizička i pravna lica, kao i suvlasnici. Članovi imaju svoje udele shodno svom učešću u osnivačkom kapitalu. 

Šta su udeli?

Pokušajmo da zvuči jednostavno: udeli su delovi vlasništva kompanije koje svaki od članova poseduje, a koji su izraženi u procentima na osnovu uloženog u osnivački kapital.

Kroz tekst ćemo još pojasniti šta su udeli i kako oni utiču na upravljanje kompanijom.

Udeli – opšta pravila

1. Jedan član – jedan udeo: Ma koliki bili procentualni udeli u društvu (na primer, 3 člana imaju po 25%, 35% i 40%), svaki od članova ima jedan udeo. Sve i da se udeo povećava, smanjuje, da jedan član stekne udeo drugog člana… opet će se udeli spojiti, i jedan član će imati samo jedan udeo.

2. Glas je srazmeran udelu: Dok svaki član društva ima jedan udeo, njihovi udeli nisu jednako značajni prilikom donošenja odluka. Naime, svaki član društva ima pravo glasa u skupštini srazmerno udelu. Pa, tako, ukoliko imamo 3 člana sa udelima koji čine 20%, 25% i 55% osnovnog kapitala, treći član ima (prostu) većinu glasova u skupštini, iako je samo jedan (tzv. većinski vlasnik).

Niti jednim aktom društva ne može se predvideti da neki član društva nema pravo glasa.

Kako članovi DOO-a glasaju na skupštini?

Koliko god članova društva sa ograničenom odgovornošću bilo, oni donose odluke glasanjem na sednici skupštine.

Glasanje na skupštini je javno.

Sednice skupštine mogu biti redovne i vanredne, koje sazove direktor ili članovi sa učešćem od najmanje 10% glasova. Za održavanje skupštine potreban je kvorum, odnosno neophodno je da prisustvuju članovi koji ukupno imaju većinu glasova.

Zakon o privrednim društvima priznaje moderne tehnologije, pa se sednice skupštine mogu održavati korišćenjem konferencijske veze ili druge komunikacijske opreme, uz uslov da sva lica koja učestvuju u radu sednice mogu da međusobno istovremeno komuniciraju. Ovakvo prisustvo skupštini smatra se ličnim prisustvom.

Takođe, članovi mogu glasati i pisanim putem, dostavljanjem svog izjašnjenja unapred, ukoliko znaju temu naredne sednice skupštine. Za potrebe izračunavanja kvoruma, smatra se da član društva koji je dostavio izjašnjenje prisustvuje sednici.

I na kraju, svaka odluka može se doneti i van sednice, ako je potpišu svi članovi društva sa pravom glasa po tom pitanju.

Kada članovi ne mogu da glasaju – isključenje prava glasa

Zakon ovo detaljno reguliše, ali mi ćemo reći u najkraćem da član društva ne može glasati u skupštini kad se donosi odluka o pitanjima koja se tiču njegovog ličnog odnosa prema društvu (smanjenje obaveza ili oslobađanje od obaveza, isključenje člana, sukob interesa i slično).

Koja je većina potrebna za donošenje odluka?

Obična većina – za donošenje većine odluka potrebna je obična većina (50%+) glasova svih članova društva koji imaju pravo glasa po određenom pitanju.

Kvalifikovana većina (2/3) – dvotrećinska većina glasova svih članova društva potrebna je za donošenje velikih strateških odluka društva, kakve su:

1. Povećanje ili smanjenje osnovnog kapitala;
2. Statusne promene i promene pravne forme;
3. Donošenju odluke o likvidaciji društva ili podnošenju predloga za pokretanje stečaja;
4. Raspodela dobiti i način pokrića gubitka;
5. Sticanje sopstvenih udela društva;
6. Sticanje rezervisanih sopstvenih udela društva.

Jednoglasnost – jednoglasna odluka svih članova društva potrebna je kod velikih odstupanja od „logike“ DOO-a, kao što je, na primer, nesrazmernost glasova i procenta udela u društvu.

Glasanje u praksi

• U prvom primeru, imamo 3 člana. Jedan ima 25% udela, jedan 15%, jedan 60%.

Kako oni donose odluke na skupštini?

Ako taj sa 60% glasa za neku odluku, a ovo dvoje sa ukupno 40% glasaju protiv, kakvi su rezultati glasanja?

U ovom slučaju, član koji ima 60% udela ima većinu glasova i njegova odluka će biti usvojena, budući da su u društvu sa ograničenom odgovornošću glasačka prava članova proporcionalna njihovim udelima. Ovo pravilo važi za tzv. redovne odluke o poslovanju (npr. usvajanje finansijskih izveštaja, imenovanje direktora, usvajanje poslovnih planova…).

Dakle:

• Član sa 60% ima više od 50% potrebnih za običnu većinu;
• Protivljenje članova sa 25% + 15%, ukupno 40%, nije dovoljno da spreči donošenje odluke.

Međutim, važno je napomenuti da za neke posebno značajne odluke (poput izmene osnivačkog akta, statusnih promena, povećanja ili smanjenja kapitala) zakon zahteva kvalifikovanu većinu od 2/3 (66.67%) od ukupnog broja glasova. U tim slučajevima, član sa 60% udela ne bi mogao sam doneti odluku.

Za ovakve krupnije odluke moraće da obezbedi saglasnost bar još jednog člana – ili onog sa 25% ili onog sa 15% udela.

Ovo je standardan način funkcionisanja DOO-a koji štiti i većinskog člana (da može operativno da vodi firmu) i manjinske članove (da ne mogu biti „pregaženi“ kod strateških odluka).

• U drugom primeru, takođe, čestom u praksi, pogledajmo kako se rešava situacija kada dva člana imaju po 50% udela, a ne slažu se oko odluke?

Ovo je situacija poznata kao „deadlock“ (blokada, zastoj…) i predstavlja ozbiljan problem u DOO-u sa dva člana koji imaju jednake udele.

Po Zakonu o privrednim društvima, kada se ne može postići većina za donošenje odluke, društvo može dospeti u situaciju koja može biti osnov za prinudnu likvidaciju ako blokada duže traje i onemogućava rad društva.

Da bi se izbegle ovakve situacije, preporučljivo je da se u osnivačkom aktu unapred predvide mehanizmi za rešavanje blokade, kao što su:

• Imenovanje nezavisnog trećeg lica koje će presuditi;
• Pravo jednog člana da otkupi udeo drugog po unapred određenoj formuli;
• Obavezna medijacija pre pokretanja sudskog postupka.

Zaključak

Zakon o privrednim društvima daje prilično jasan okvir za zakonito poslovanje jednog DOO-a.

Proces odlučivanja je strukturisan i izgleda ovako:

1. Kod jednočlanog DOO-a proces je jednostavan – jedan član donosi sve odluke koje direktor formalizuje;
2. U višečlanom DOO-u, odlučivanje je kompleksnije i zavisi od:

• Veličine udela članova (glas je srazmeran udelu);
• Vrste odluke koja se donosi:
•   Za redovne odluke potrebna je obična većina (50%+);
•   Za strateške odluke potrebna je dvotrećinska većina;
•   Za vrlo specifične odluke potrebna je jednoglasnost.

Sve ostalo trebalo bi što preciznije i detaljnije predvideti osnovačkim aktom, jer se u njemu mogu (pro)naći mehanizmi koji će sprečiti konflikte između članova, a koji mogu naštetiti funkcionisanju društva sa ograničenom odgovornošću.