Možemo li sprečiti zaposlene da odlaze kod konkurenata?
Postoje dva slučaja koje ćemo obraditi u ovom tekstu:
1. Zabrana konkurencije za vreme trajanja ugovora kod poslodavca
Zamislimo ovakvu situaciju:
Ivana je grafički dizajner, zaposlena u marketing timu kompanije Super Voda DOO, koja se bavi preradom, pakovanjem i distribucijom izvorske vode. Uključena je u projekat razvoja nove inovativne boce zapremine 0.5 l. U slobodno vreme, Ivana preko freelance platformi radi dizajn za različite klijente. Jedan od klijenata je iz Rumunije. U pitanju je kompanija koja se bavi proizvodnjom bezalkoholnih pića i gazirane vode. Angažovali su Ivanu da radi predloge novih boca za njihove proizvode.
Poslodavcu Super Voda nije smetalo da Ivana radi dizajn za druge klijente, sve dok ga nije uznemirilo saznanje da će ona možda preneti ideje klijentu koji je potencijalni konkurent.
Do pre nekoliko godina rad od kuće bio je prava retkost, a tek nekolicina ljudi iz Srbije koristila je internet platforme za dodatne poslove. I tada su postojale, ali nisu bile česte situacije u kojima zaposleni pruža usluge odnosno radi za još nekoga osim za primarnog poslodavca.
Danas, kada je rad na daljinu redovna pojava i uz široku ponudu freelance poslova kao dodatni izvor prihoda, klauzula zabrane konkurencije kao institut regulisan Zakonom o radu može imati mnogo značajniju primenu.
Član 161 Zakona o radu (u daljem tekstu: ZoR) odnosi se na situacije u kojima je zaposleni u radnom odnosu kod poslodavca.
Naime, ZoR predviđa mogućnost da se ugovorom o radu utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu.
Međutim, zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Dakle, ZoR pruža mogućnost poslodavcu da detaljno uredi uslove zabrane konkurencije, ali u praksi – poslodavci ili koriste šablonske ugovore o radu za sve zaposlene, pa se ova odredba nađe i kod zaposlenih na koje ne može biti primenjena, ili je suviše komplikovano precizirati ovu odredbu na zakonom predviđen način, pa se poslodavci time ne pozabave.
Naime, nije jednostavno egzaktno utvrditi:
- koja će to nova, posebno važna tehnološka znanja zaposleni steći radom kod poslodavca, a da ih već nije imao sa fakulteta, od prethodnog poslodavca ili iz sopstvenog usavršavanja;
- ko je zaslužan za sticanje širokog kruga poslovnih partnera – poslodavac ili lične performanse i zasluge zaposlenog; kao i
- da li je zaposleni i na koji način došao do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Ipak – nije nemoguće.
U situacijama sličnim navedenoj u priči o Super Vodi i Ivani, poslodavac bi mogao da, u samom ugovoru o radu ili kasnije u aneksu ugovora, detaljno reguliše poslove na kojima zaposleni ne može da radi za drugog bez njegove saglasnosti.
Takođe, neophodno je da poslodavac svojim pravilnikom o radu ili ugovorom o radu sa zaposlenim utvrdi i teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi.
Imajući u vidu mogućnosti za pružanje usluga putem interneta bilo gde u svetu, u ugovorima se danas sreću odredbe kojima poslodavac ističe zabranu konkurencije „za sve zemlje sveta“.
Poslodavci najčešče u samom ugovoru naročito istaknu stav 4) pomenutog člana time što naglase da, ukoliko zaposleni prekrši zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu štete.
Najznačajnija stvar u ovom delu je teret dokazivanja. Naime, poslodavac mora u svakom konkretnom slučaju dokazivati da je radom za konkurenciju zaposleni njemu naneo štetu, i to – na koji način i u kom obimu. Sve i da su poslodavac i zaposleni egzaktno u ugovoru naznačili visinu odštete, ona se neće nužno isplaćivati u tom iznosu. Njena visina, kao i osnov, utvrđivaće se u parničnom postupku. Dakle, na sudu.
2. Zabrana konkurencije nakon prestanka radnog odnosa
Zamislimo ovakvu situaciju:
Saša je osnivač i vlasnik male kompanije Iks-Ipsilon koja se bavi programiranjem i prodajom softvera u oblasti računovodstva. Njegov prvi zaposleni je Bojan. Saša je Bokija zaposlio još kao studenta informacionih tehnologija, i zajedno su razvijali skoro sve programe.
Sada, 8 godina nakon što su Saša i Boki delili sve ideje i znanja, Bojan je dobio ponudu velike strane kompanije Alfa&Omega da radi za njih. Saša ima razumevanje za Bokija kome se pružila prilika da bude plaćen daleko više nego što on može da priušti, ali baš ta kompanija je njegov direktni konkurent. Ne samo da su odvukli mnogo njegovih višegodišnjih klijenata, sada mu odvlače i kadar.
U celoj neprijatnosti, Saša je srećan što mu je knjigovođa Maja, prilikom osnivanja kompanije prosledila nacrt ugovora o radu i istakla da se u njemu nalazi klauzula zabrane konkurencije, koja će mu nekad možda koristiti. Nerado to čini, ali zapretiće Bojanu da ipak ne sme da ide u kompaniju Alfa&Omega, jer će u suprotnom on morati da ga tuži za nanošenje štete usled prelaska kod konkurencije.
Mnogo ljudi se našlo u opisanoj situaciji, u Sašinoj ili Bojanovoj ulozi, a još više nas poznajemo nekog Sašu ili nekog Bojana iz priče. Takođe, nemalom broju ljudi je intrigantno kako će ovi momci rešiti konflikt i ukoliko dođe do tužbe, ko će izvući deblji kraj.
Međutim, ovakvi sporovi veoma retko zaista odu na sud.
Razlog za to je jednostavan.
Ili Saša ili Bojan, ili obojica, potražiće pravni savet i tumačenje odredbe ugovora o zabrani konkurencije i najverovatnije shvatiti da ona nije precizno određena i, kao takva, ne proizvodi dejstva.
Dok se član 161 odnosi na aktuelni radni odnos, član 162 ZoR predviđa mogućnost za poslodavca da „spreči prelazak“ zaposlenog kod konkurencije.
Sada ćemo se vratiti na nacrt ugovora koji je Saša dobio od knjigovođe Maje.
Dakle, u pomenutom ugovoru morala bi da stoji odredba kojom poslodavac i zaposleni ugovaraju uslove zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa. Što bi značilo – neophodno je regulisati sve o čemu smo gore pisali (koji su to poslovi koje zaposleni ne može da radi s obzirom na to da je kod poslodavca stekao nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili došao do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni), kao i vremensko trajanje zabrane konkurencije, s tim što ono ne može da bude duže od dve godine po prestanku radnog odnosa.
Dalje, da bi „sprečio“ zaposlenog da ode kod konkurencije, neophodno je da se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini i ugovorenom trajanju. Ukoliko ovakve ugovorene naknade nema u ugovoru, čitava klauzula o zabrani konkurencije ne proizvodi dejstva prema zaposlenom.
I ovde se može postaviti pitanje – sve i da je poslodavac u skladu sa instrukcijom ZoR naveo konkretan iznos štete i vreme trajanja ove klauzule, a zaposleni se sa tim složio potpisavši ugovor – da li zaposleni može pokrenuti sudski spor i, kao slabija strana u ugovornom odnosu, dokazivati veštačenjem da je ta naknada nesrazmerno mala i neadekvatna. Nažalost, sudska praksa je u oblasti zabrane konkurencije veoma štura i neuniformna.
Zaključak
Da rezimiramo: u praksi, poslodavci koji imaju obimnu pravnu službu i sektor ljudskih resursa, isto kao i preduzetnici koji nemaju svog (internog ili eksternog) pravnika, u najvećem broju slučajeva koriste iste, šablonske ugovore o radu za sve zaposlene.
Na taj način se dogodi da se klauzula zabrane konkurencije nalazi i kod zaposlenih koje ZoR sigurno nije imao na umu i na koje je potpuno neprimenjiva (npr. pomoćno osoblje, prodavce u maloprodaji, itd).
Sa druge strane, mnogi poslodavci su u zabludi da će samim navođenjem ove klauzule, bez njenog preciziranja na način kako smo objasnili, to biti dovoljno da spreče kod svojih zaposlenih „preletanje u konkurentski tabor“.
Stoga, ukoliko vam je zaista bitno (imajući u vidu prirodu posla, ideje, inovacije, poslovne tajne i sl.) da vaši zaposleni ne rade za drugog dok su kod vas u radnom odnosu ili ne odlaze kod konkurencije, potrebno je da se detaljno pozabavite ovom klauzulom i predupredite kasnije nesporazume i neprijatnosti.
Autor
Milica Bojanić je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i decenijskim iskustvom rada u kompanijama koje i zastupa pred sudovima. Oduvek intuitivno veruje, a sada i zna da je promena jedina konstanta, kako u kosmosu i prirodi, tako i u čoveku. Celoživotna opčinjenost knjigama, neobičnim životnim pričama i događajima, pažljivo slušanje i promišljanje, a u skorije vreme i naročito zanimanje za psihologiju, iznedrili su zaljubljenost u pisanje.
Više o Milici