Šta poslodavac treba da zna o pravima uzbunjivača i zašto je to važno?

Tog utorka na Hemijskom institutu sve bi izgledalo kao jedan običan radni dan da se nije dogodilo nešto neočekivano u laboratoriji na prvom spratu. Za vreme stručne prakse neko je slučajno prosuo nepoznatu hemijsku supstancu. Neprijatan miris je brzo počeo da se širi hodnicima, neko je rekao da je potrebno evakuisati zgradu i prisutni su kašljući požurili ka glavnom izlazu.

Nakon dolaska vatrogasne službe situacija je sanirana. Nekoliko sati kasnije, uprava instituta je poslala obaveštenje da će narednih dana zgrada biti zatvorena. Kada su se zaposleni u ponedeljak vratili na posao, očekivali su informacije o događaju, ali nikakvo obaveštenje nisu dobili tada, niti narednih dana.

A onda se pojavio uzbunjivač. U našem slučaju uzbunjivač je mladi istraživač na projektu koji je nakon neprijatnog događaja satima osećao vrtoglavicu i mučninu. Zabrunut za svoje zdravlje, obratio se institutu mejlom, opisavši događaj i tražeći dve informacije: tačan naziv supstance (ko je to utvrdio i da li je opasna) i da li institut ima plan evakuacije ustanove.

Time je u pravnom smislu on postao uzbunjivač, a institut je dobio obaveze u skladu sa Zakonom o zaštiti uzbunjivača.

Zakon o zaštiti uzbunjivača

Zakon kaže da je “uzbunjivanje otkrivanje informacije o kršenju propisa ili ljudskih prava, o vršenju javnog ovlašćenja protivno njegovoj svrsi, o opasnosti po život ili javno zdravlje, bezbednost i životnu sredinu, kao i otkrivanje informacije radi sprečavanja štete velikih razmera“.

Pod uzbunjivačem se misli na osobu koja uzbunjuje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.

Uzbunjivač može da upozorava javnost u vezi raznih nepravilnosti, od neetičkog ponašanja šefa do nenamenskog korišćenja javnih sredstava, mita, korupcije ili opasnosti od ekoloških katastrofa.

Tri su vrste uzbunjivanja:

1. Unutrašnje uzbunjivanje – uzbunjivač prijavljuje situaciju poslodavcu;
2. Spoljašnje uzbunjivanje – uzbunjivač otkriva informaciju nadležnom organu (policija, inspekcija);
3. Uzbunjivanje javnosti – vrši se putem medija, interneta i na javnim skupovima.

Uzbunjivač najpre treba da se obrati poslodavcu ili nadležnom organu, ali ako postoji neposredna opasnost po život, javno zdravlje, bezbednost ili životnu sredinu, uzbunjivač može da se direktno obrati javnosti.

Postupak unutrašnjeg uzbunjivanja: obaveze poslodavca

Zakon je poslodavca definisao kao pravno lice ili preduzetnika, iz javnog i privatnog sektora, koje radno angažuje makar jednu osobu. Radno angažovanje je svaki oblik rada (po ugovoru o radu, ugovoru o delu, stručno usavršavanje, volontiranje i drugo).

Uzbunjivač se obraća zahtevom da se pribave potrebne informacije ili preduzmu mere kako bi se sprečila nezakonitost u radu ili štetne posledice po zajednicu.

Poslodavac je u obavezi:

• Da postupi po zahtevu bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema informacije;
• Da obavesti uzbunjivača o ishodu postupka u roku od 15 dana od dana okončanja;
• Da na zahtev uzbunjivača, pruži obaveštenja o radnjama koje su preuzete u postupku;
• Da omogući uzbunjivaču uvid u spise predmeta (član 15. Zakona).

Na koji način je uzbunjivač zaštićen zakonom?

Uzbunjivač ima pravo na zaštitu pod određenim uslovima:

• Da je uzbunjivanje izvršio u skladu sa zakonom;
• Da je informaciju otkrio u određenom roku (godinu dana od saznanja, a najkasnije deset godina od događaja);
• Da je informacija takva da bi u njenu istinitost mogla da poveruje osoba koja ima prosečno znanje i iskustvo kao uzbunjivač.

Uzbunjivač može ostati anoniman. On ne mora davati svoje lične podatke. Poslodavac je dužan da i u tom slučaju postupa po obaveštenju.

Svaki poslodavac mora da vodi računa o zaštiti uzbunjivača na sledeći način:

• Da zaštiti uzbunjivača od štetnih radnji;
• Da ne otkriva identitet anonimnog uzbunjivača;
• Da svim zaposlenima i radno angažovanim licima dostavi pismeno obaveštenje o pravima uzbunjivača;
• Da odredi lice za prijem prijava uzbunjivača i vođenje postupka zaštite (član 14.).

Osoba zadužena za prijem informacije kod poslodavca je dužna da štiti podatke o ličnosti uzbunjivača, osim ako se uzbunjivač ne saglasi sa otkrivanjem tih podataka.

Zaštita uzbunjivača i naknada štete

Nije retka situacija da uzbunjivači dožive neki oblik odmazde. To može biti u vidu povrede ličnog prava, ili u vidu zlostavljanja, diskriminacije, umanjenja plate, gubitka posla, degradacije i slično.

Zakon kaže da poslodavac ne sme staviti uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a posebno vezano za zapošljavanje i napredovanje na poslu, osposobljavanje ili stručno usavršavanje, sticanje ili gubitak zvanja, uslove rada, premeštaj na drugo radno mesto itd.

Uzbunjivač prema kojem je preduzeta štetna radnja može da potraži sudsku zaštitu. Ukoliko pretrpi štetu zbog uzbunjivanja, ima pravo na naknadu štete. Zaštićeni su i supružnik, srodnik i druge osobe koje su povezane sa uzbunjivačem i trpe štetne posledice zbog uzbunjivanja.

A poslodavac?

Zakon je mislio i na poslodavca i zabranio je zloupotrebu uzbunjivanja. Tako da, zakonsku zaštitu ne uživa osoba koja namerno dostavi dezinformaciju ili traži neku protivpravnu korist za sebe.

Postoje i ograničenja u vezi otkrivanja tajnih podataka. Ako su u informaciji sadržani tajni podaci, uzbunjivač i druga lica moraju da se pridržavaju mera zaštite tajnih podataka shodno Zakonu o tajnosti podataka. Dokument koji sadrži tajne podatke obeležen je oznakom: “državna tajna”, “strogo poverljivo”, “poverljivo” ili “interno”.

Da se vratimo na početak

Nakon incidenta naš uzbunjivač je dobio informacije koje je tražio. Na zvaničnom dokumentu je pisalo da se supstanca prosula u zanemarljivo malim količinama koje mogu da izazovu kratkotrajne i prolazne tegobe. Pored toga, dobio je uvid u plan evakuacije ustanove. Poslodavac je reagovao brzo i savesno, poštujući zakon iskazavši svoju društvenu odgovornost.

Napomenimo da su se i drugi akteri mogli naći u ulozi uzbunjivača, i da bi jednako uživali pravnu zaštitu.

Uzbunjivači iliti „zviždači“ s vremena na vreme uzburkaju javnost otkrivajući određene nepravilnosti. Često se doživljavaju kao nepoželjne osobe koje nepotrebno talasaju. Istovremeno se uzbunjivači mogu suočiti sa besom onih koji bi probleme radije gurali pod tepih. Bez obzira da li se radi o hrabrosti, ličnoj satisfakciji ili nekom trećem motivu, uzbunjivač je glas razuma koji podseća da se odgovornost ne može lako izbeći.

I kako kaže latinska izreka: „Ne nuntium necare“ (Nemoj ubiti glasnika). Ili, ne osuđuj onog koji javno progovori o nekoj nepravdi, već prvo saslušaj poruku koju ti želi poslati.