Ugovor o poverljivosti podataka – NDA

Ugovor o poverljivosti je dokument bez kojeg mnogi preduzetnici i kompanije neće ni pomisliti da ulaze u pregovore oko poslovno-tehničke saradnje, zastupanja, itd.

Ovaj ugovor o poverljivosti se uobičajeno, mada kolokvijalno u našem poslovanju naziva NDA (Non-Disclosure Agreement) ili CDA (Confidential Disclosure Agreement), i mi ćemo koristiti termin NDA iz razloga lakšeg čitanja teksta.

Šta je ugovor o poverljivosti?

Ugovor o poverljivosti zaključuju dve strane kako bi se zaštitile od odavanja trećim licima poverljivih podataka do kojih bi se došlo kroz pregovore ili saradnju.

On je u potpunosti nezavisan od glavnog ugovora o saradnji koji će se, ili neće, zaključiti.

Dakle, idealno je da se ovakav ugovor zaključi još u fazi dok strane imaju tek usmenu nameru da sarađuju. Na taj način, ukoliko je ugovor dobro formulisan, strane mogu otvoreno pregovarati o saradnji bez bojazni što otkrivaju poverljive podatke jedni drugima tom prilikom.

Ukoliko se on zaključuje kada su pregovori o saradnji već započeli, uvek rizikujete i da su neki podaci već izneti, mada se i oni mogu obuhvatiti dobro sročenim NDA ugovorom.

Kome je potreban NDA ugovor?

Bilo koji preduzetnik, startap ili kompanija, čak i dva fizička lica koja žele da pregovaraju o budućem poslu mogu zaključiti ovakav ugovor ukoliko smatraju da im je potrebna zaštita koju ugovor pruža.

Takođe, sve je učestalije i da poslodavac sa zaposlenim ili angažovanim licem zaključuje zaseban ugovor o poverljivosti. Doduše, kod nas je i dalje češća praksa da se u ugovor o radu ili delu unosi odredba o zabrani odavanja poverljive informacije, odnosno poslovne tajne. Ali, činjenica je da eksplicitno potpisivanje ugovora o poverljivosti od strane zaposlenih dodaje mnogo više opreza da se ne bi, i nenamerno, kao zanimljivost ili anegdota iz kancelarije, odala poslovna tajna poslodavca.

Budući da se informacije gotovo uvek razmenjuju dvosmerno, i jedna i druga strana u ovom ugovoru su i davalac i primalac informacija, mada su mnogi NDA ugovori zaključeni sa jednim davaocem i jednim primaocem informacija. Naravno, onim koji inicira zaključenje ovakvog ugovora.

U praksi, NDA ugovori su gotovo obavezni za IT kompanije budući da one žele da zaštite svoje inovacije, za marketinške agencije pre nego otkriju svoja kreativna rešenja klijentu, za multinacionalne kompanije koje imaju uobičajene protokole i tako dalje.

Šta su poverljivi podaci?

Poverljivi podaci, odnosno poslovna tajna, su oni podaci koje davalac informacija proglasi poverljivim i obelodanjuje ih primaocu informacija usmeno, pismeno ili elektronski.

Poverljivi podaci mogu biti recepture, računarski kodovi, baze klijenata, strategije, kreativna rešenja, buduće kampanje, poslovne karakteristike zaposlenih, algoritmi, finansijski izveštaji pre objavljivanja, itd.

Dakle, poslovna tajna je svaka informacija koja ima komercijalni značaj i čije uništenje ili odavanje bi moglo naneti štetu njenom vlasniku.

Obim zaštite

Prilikom definisanja ugovora o poverljivosti, dogodi se da ugovorne strane zaborave nešto da navedu u ugovoru iz razloga što se, recimo, to podrazumeva.

Kada je zaštita podataka u pitanju, ništa se ne podrazumeva, važi se samo ono što je napisano.

Ukoliko se dogodi da vam zatreba sudska zaštita usled odavanja tajne, sudija će upravo iz tog ugovora tumačiti da li je nešto navedeno kao tajna. Ukoliko nije – sud vas i neće štititi.

Nasuprot tome, ponekad se ode u drugu krajnost i sve navede kao tajna i strogo poverljivo. Opet, taj ugovor ne može biti punovažan upravo iz razloga paušalnog navođenja kao tajne stvari koje nisu i ne mogu biti tajna, jer su elementarni aspekti poslovanja.

Dakle, najbolje je u ugovor navesti što detaljnije i preciznije ono čije bi odavanje prouzrokovalo realnu štetu.

Osim toga, u ugovor se unosi vremenski okvir u kome ne smeju da se odaju informacije. Trebalo bi da ugovor o poverljivosti ima neki razuman rok trajanja, a ne tek paušalno rečeno „zauvek“.

Recimo, za neke stvari se podrazumeva da je nešto tajna neograničeno vreme (npr. najčešće korišćen primer – receptura Coca Cole ili na našim prostorima – Smoki). Sa druge strane, dešavalo se da u nekim ugovorima piše da niko ne sme otkriti informacije „do kraja života“, što su sudovi smatrali ništavim kao bezrazložan rok u tom konkretnom slučaju, jer su, na primer, te informacije u međuvremenu obelodanjene široj javnosti ili uništene ili iz bilo kog razloga postale nevažne.

Kako bi poverljive informacije bile zaštićene ovim ugovorom, njima nakon njegovog zaključenja treba i baratati na određeni način. Dakle, trebalo bi već u samom ugovoru navesti koja su to lica koja će dolaziti u posed informacija, na koje načine i za koje potrebe, zatim kako će se informacije čuvati, prenositi (usmeno, na papiru, elektronski), itd.

Važno je da istaknemo da se ne mogu kao poverljivi podaci navoditi oni koji su pre zaključenja bili poznati (široj ili užoj) javnosti.

Dalje, ukoliko sud ili drugi državni organ izdaju nalog za otkrivanje nekih poverljivih informacija u celini ili delimično, onaj ko u njihov posed dođe, mora da postupi po tom nalogu. To se dešava u zaista specifičnim i posebno regulisanim situacijama, a odavanje informacija vrši se po specijalnoj proceduri samo u meri koja je neophodna.

Kakvu zaštitu ugovor o poverljivosti pruža?

Ukoliko je neko lice odalo poverljive podatke znajući da to jesu poverljivi podaci, protiv njega držalac tih podataka može pokrenuti postupak, odnosno tužbeni zahtev za naknadu štete. Šteta može biti materijalna (štetu je pretrpela imovina) i nematerijalna (štetu je pretrpelo neko drugo dobro).

Kada govorimo o materijalnoj šteti, podrazumevamo da je umanjena imovina oštećenog ili je usled odavanja podataka njemu izmakla određena korist koju bi on ostvario da do ove povrede nije došlo.

Nematerijalna šteta se u našem pravu ne može naneti pravnom licu, budući da ona podrazumeva fizički i duševni bol, strah, povredu časti i ugleda. Zakoni koji regulišu trgovinu uveli su mogućnost naknade nematerijalne štete i licima koje obavljaju trgovačku delatnost ukoliko se ti poverljivi podaci iskoriste za tzv. nelojalnu konkurenciju.

Ugovorna kazna

S obzirom na to da je dokazivanje realne štete uvek neizvestan i dug proces, uz veštačenja i brojne žalbe, mnogo efikasniji institut koji je na raspolaganju ugovornim stranama je ugovorna kazna.

Ugovorna kazna je dogovoreni novčani iznos koji će ona strana koja je odala podatke platiti oštećenoj strani, nakon samog dokazivanja da je informacija tako procurela, bez ulaženje u procenu stvarne štete.

Ne možemo da ne istaknemo da bi neopravdano visoko postavljena ugovorna kazna mogla odbiti vašeg saugovarača, stoga je najbolje da ona bude formulisana – razumno.

Još nekoliko važnih stavki ugovora o poverljivosti

I ovaj ugovor, kao i svaki drugi, mora potpisati lice ovlašćeno za zastupanje u APR-u kako bi on bio punovažan. Dakle, nije dovoljno da to učini direktor sektora koji vodi pregovore (npr. direktor marketinga ili CTO u IT kompaniji).

Kada je jedan od ugovarača stranac, važno je već samim ugovorom odrediti čiji će sud biti nadležan i čije će se pravo primeniti kao merodavno. Kod ovakvih sporova je nezavisna arbitraža uvek najbolje rešenje.

Zaključak

Bezbroj je citata o značaju informacija u savremenom društvu, tako da neću dodatno o tome govoriti.

Da li vi imate poslovne informacije vredne pažljivog čuvanja i zaštite, a koje se mogu omaškom odati?

Na našem portalu možete preuzeti i nacrt ugovora kako biste mogli i sami da ga popunite i zaključite sa svojim poslovnim partnerima.