Video-nadzor poslovnih prostora – šta je zakonito i opravdano

Sa novim poslovnim prostorima, u modernim zgradama i savremenom opremom za rad zaposlenih, kao usput došlo je još nešto novo i moderno – video-nadzor poslovnih prostora.

Doduše, u želji da se modernizuju, još neki poslodavci su implementirali tu savremenu tehniku i u svoje nesavremene prostore.

Međutim, malo ko uzima u obzir da se video-nadgledanje zaposlenih i posetilaca poslovnih prostora smatra obradom podataka o ličnosti i to onom nedozvoljenom, koja umnogome zadire u privatnost i dostojanstvo lica obuhvaćenih video-nadzorom.

Naročito kada je to bez pravnog osnova.

Video-nadzor poslovnog prostora

Razjasnimo najpre da poslovni prostor nije jedan egzaktan pojam.

Dok je za prodavce u maloprodajama poslovni prostor taj prodajni objekat, za njihove kolege koje se bave nabavkom ili računovodstvom ili marketingom, poslovni prostor su kancelarije u kojima rade.

Za magacionera skupe računarske opreme taj magacin je poslovni prostor.

Za farmaceute je poslovni prostor apoteka.

Za radnike na fabričkim linijama poslovni prostor je pogon u kojem rade.

Shvatili ste – poslovni prostor je svaki prostor koji je registrovan i koristi se za obavljanje delatnosti.

U ovom tekstu razjasnićemo koji poslovni prostori i pod kojim uslovima se mogu nadzirati, a da to bude zakonito i opravdano.

Interes poslodavca za video-nadzor

Poslodavac može kao svoj opravdani interes za video-nadzor istaći:

• Zaštita imovine i vrednosti – firma poseduju opremu velike vrednosti (npr. servere, tehnologiju, robu) i želi da je zaštiti od krađe, oštećenja ili neovlašćenog pristupa;

• Bezbednost zaposlenih i klijenata – poslodavac smatra da će video-nadzor obezbediti zaštitu od fizičkih opasnosti, kao što su nesreće, napadi ili druga nasilna ponašanja, u oblastima sa velikim protokom ljudi (npr. sportske hale, stadioni);

• Nadzor radnih procesa – u pojedinim industrijama postoji visok rizik od nesreća, pa se postavljanjem nadzora očekuje smanjenje rizika i očuvanje zdravlja zaposlenih (npr. u proizvodnim halama ili radionicama);

• Kontrola pristupa pojedinim prostorijama – u prostorijama koje sadrže poverljive informacije ili procese (npr. laboratorije, IT server sobe, arhive) video-nadzor može biti potreban da bi se sprečila zloupotreba.

Nakon što poslodavac utvrdi da će on svoju nameru postići video-nadzorom, mora sprovesti tzv. test balansiranja u kojem će utvrditi:

• Da li je to jedini način za ostvarenje njegovog interesa ili postoji i drugi, manje invazivan, bez snimanja zaposlenih;
• Da li će to nadziranje zaposlenih ugrožavati njihova lična prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti; i
• Na koji način se taj video-nadzor može izvesti tako da ne ugrožava prava zaposlenih (i trećih lica), naročito u delovima prostora koji nisu ugroženi (npr. kancelarija poslovođe).

Najpre, sam nadzor bi morao biti organizovan na način da poslodavac ne prati ponašanje zaposlenih.

Tek onda se interes poslodavca može smatrati legitimnim interesom koji je zakonit osnov za obradu podataka o ličnosti.

Primer: Ako se proceni da je neophodan video-nadzor zlatare zbog imovine velike vrednosti, kamere mogu snimati vitrinu sa zlatnim predmetima i kasu, bez nadziranja dela prostora u kom zaposleni ostavlja jaknu ili pravi pauzu za ručak. Nadziranje tog dela nije opravdano, samim tim nije ni zakonito. Ali, i nadziranje samo dela kase i vitrine će svakako delimično obuhvatiti zaposlenog, onoliko koliko je nužno potrebno. U tom kontekstu je video-nadzor opravdan, jer je neophodan.

Svakako, o vršenju video-nadzora, načinu na koji se to radi i ko je zadužen za čuvanje tih osetljivih podataka, poslodavac mora unapred obavestiti zaposlene, njihovog predstavnika sindikata (ako ga imaju) i samog Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti.

Neopravdan video-nadzor zaposlenih

Poslodavac mora stalno imati na umu da se pod njegov legitimni interes nikad ne može podvesti nadzor efikasnosti i posvećenosti zaposlenih. Do tih rezultata poslodavac može doći i na druge načine (KPI, performanse, utisci kupaca) i nije opravdano snimanje lica i ponašanja, jer to narušava privatnost i dostojanstvo.

Primer: U pojedinim oblastima, poput prodajnih call-centara ili korisničke podrške, gde je potrebna visoka produktivnost zaposlenih, poslodavci se odlučuju da prate radnu efikasnost zaposlenih instaliranjem video-nadzora. Ovo je apsolutno neopravdano, jer se produktivnost i kvalitet rada zaposlenih mogu pratiti, meriti i korigovati na mnogo drugih načina, bez snimanja njihovih lica. Sa sve savremenijom tehnikom za snimanje i prepoznavanje lica, mogućnosti zloupotrebe su nesagledive.

Pristanak zaposlenog

Kako nijedan zakon kod nas ne reguliše sam postupak nadzora poslovnih prostora, tako nijedan ne kaže da je neophodan pristanak zaposlenog za ovaj nadzor.

Ipak, Zakon o radu garantuje zaposlenom zaštitu dostojanstva i ličnog integriteta, kao i to da je poslodavac dužan da zaposlenog informiše o uslovima rada.

Dakle, poslodavac bi trebalo da zaposlenog obavesti o video-nadzoru i zatraži njegov pristanak.

Ovde se postavlja pitanje – da li će poslodavac, koji ne dobije pristanak zaposlenog, obustaviti video-nadzor?

Usudiću se da kažem – ne – iz razloga što je taj poslodavac prethodno, po samom zakonu, morao da sprovede test balansiranja u kojem je utvrdio da je, što se njegovih interesa tiče, nadzor nužan i opravdan.

Postupak uvođenja video-nadzora

Kad god postoji mogućnost da se ljudi i imovina zaštite na način koji manje zadire u privatnost lica, svi su dužni da se suzdrže od video-nadzora i opredele za neki drugi način obezbeđenja sigurnosti.

Međutim, kada poslodavac želi da uvede video-nadzor kako bi obezbedio lica i imovinu, neophodno je doneti Akt o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja izrađen u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Prema mišljenju Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, tek onda kada ovaj akt predviđa neophodnost video-nadzora u svrhu zaštite lica i imovine, obrada podataka o ličnosti može se vršiti na ovaj način.

Dalje, implementaciju video-nadzora mora izvršiti i održavati lice licencirano za postavljanje sistema tehničke zaštite.

S obzirom na to da ova tehnologija svakog dana napreduje, potrebno je pribaviti i prethodno mišljenje Poverenika.

Prostorije koje su pod video-nadzorom moraju jasno biti obeležene simbolom kamere i rečima da su pod video-nadzorom, kako bi lice pre nego u njih uđe imalo i neku vrstu izbora, a svakako da bi bilo upoznato sa snimanjem.

Snimci sa kamera se moraju čuvati najmanje 30 dana.

Zaključak

Danas gotovo svaka privatna zdravstvena ustanova u Srbiji vrši nadzor svojih ulaza i hodnika. Ako uzmemo da je pravo na zaštitu ličnih podataka o zdravlju jedno od najvažnijih ljudskih prava, jasno je da je skoro svaka privredna aktivnost obuhvaćena video-nadzorom.

Ipak, treba biti oprezan.

Video-nadzor jeste relativno efikasno sredstvo za zaštitu imovine i bezbednost zaposlenih.

Ali, tehnologija je danas toliko napredovala da kamere mogu prepoznavati lica, analizirati ponašanje i pratiti pokrete, čime se značajno povećava rizik od zloupotreba. Video-nadzor sve češće koristi cloud tehnologiju (skladištenje u oblaku), što omogućuje daljinski pristup i veći kapacitet čuvanja podataka. Postavlja se pitanje i da li se obrisani podaci zaista trajno i potpuno obrišu.

Upravo zbog toga, poslodavci imaju obavezu da pažljivo odmere balans između zaštite svojih interesa i prava zaposlenih na privatnost. To znači da se video-nadzor sme koristiti isključivo u situacijama gde ne postoji drugo, manje invazivno rešenje i kada su prava zaposlenih maksimalno zaštićena.

Prekomerno snimanje, naročito u svrhe poput praćenja efikasnosti ili ponašanja zaposlenih, osim što je neetično, i protivzakonito je.