Kriptovalute u Srbiji: Pravni i poreski aspekti

Krpitovaluta je oblik digitalne imovine koja se koristi kao sredstvo razmene koristeći kriptografiju kao način obezbeđivanja sigurnosti transakcija, kontrole stvaranja dodatnih novčanih jedinica i radi potvrde transfera valute (Forbes, „Crypto Currency“, Andy Greenberg).

Premda i dalje kontroverzna tema, kriptovalute nalaze se na radaru domaćih kompanija i poslovne zajednice koja ih vidi kao potencijalno sredstvo za ubrzavanje poslovanja i prevazilaženje pojedinih administrativnih prepreka. Naravno, državni organi i Poreska uprava jednako su zainteresovani za temu jer se kriptovalute neretko sagledavaju dosta usko, kao mogući način za utaju poreza ili pranje novca. Samim tim, želeli smo da sa vama podelimo neke detalje o pravnim i poreskim aspektima upotrebe kriptovaluta u Srbiji. 

Poput brojnih drugih tehnoloških inovacija, blockchain i kriptovalute i dalje se nalaze u stadijumu u kome Srbija i dalje nema jasno definisan zakonski okvir kojim bi to pitanje uredila. U takvim okolnostima postoje brojne interpretacije i tumačenja pravnih propisa kojima se to pitanje uređuje. Dakle, na teritoriji Srbije još uvek ne postoji pravna regulativa u ovoj oblasti. Nijedna kriptovaluta ne može da ima status novca, s obzirom na to da je zvanična valuta dinar i po pravilu sve transakcije obavljaju se u dinarima. Ipak, država nije eksplicitno zabranila kriptovalute i samim tim one mogu da se smatraju specifičnim oblikom nematerijalne imovine. U takvim okolnostima trgovina kriptovalutama se smatra kupoprodajom koja se praktično reguliše Ugovorom o kupoprodaji na način koji propisuje Zakon o obligacionopravnim odnosima. Ta kupoprodaja se ne smatra deviznim poslom, za koji je propisan poseban pravni režim, pa otuda Narodna Banka ne uvodi obavezu dozvola za rad platformama koje omogućavaju trgovanje kriptovalutama.

Dodatni momenat od značaja odnosi se i na situaciju u kojoj se kriptovalute koriste za nabavku robe. U ovom slučaju, Zakon o obligacionopravnim odnosima tu transakciju ne vidi kao kupoprodaju jer se strogo formalno u njoj i ne pojavljuje novac. Otuda bi se u ovim slučajevima primenjivao ugovor o razmeni koji je takođe detaljno regulisanom u Zakonu o obligacionopravnim odnosima. Iako bi u ovom slučaju teorijski morao da bude primenjen i Zakon o porezu na dodatu vrednost, u praksi sa kriptovalutama to nije slučaj pa otuda u Srbiji i dalje postoji pravna praznina koja i dalje nije rešena. 

Konačno, kada govorimo o pravnom okviru za kriptovalute, neophodno je istaći još i Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma koji je počeo da se primenjuje 1. aprila 2018. Tim Zakonom je predviđeno da su lica (fizička i pravna) koja omogućavaju zamenu kriptovaluta za zakonsko sredstvo plaćanja i obrnuto dužna da usklade svoje poslovanje sa odredbama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, iz čega proizilazi obaveza preduzimanja radnji i mera za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma iz tog zakona, kao što su identifikacija klijenata (koji, primera radi, koriste uređaj za kupovinu/prodaju virtuelnih valuta) uzimanjem kopije ličnog dokumenta, odgovarajuće izveštavanje Narodne banke Srbije i određivanje ovlašćenog lica za izvršavanje ovih radnji.

U poreskom smislu, korišćenje kriptovaluta ne oslobađa firme plaćanja poreza. Naime, pošto konvertuje novac u zvaničnu valutu, servis, odnosno menjačnica ga uplaćuje firmi na račun u banci i ta firma je dužna da plati sve obaveze državi. U vezi sa tim ako se vratimo na to da su kriptovalute nematerijalna imovina, po analogiji, može se uzeti da se njeno otuđenje ili njeno stavljanje van upotrebe, odnosno razlika između knjigovodstvene vrednosti u momentu isknjižavanja iz bilansa i neto priliva koji se dobija njenim otuđenjem, utvrđuje kao dobitak ili gubitak i samim tim utiče na porez na dobit firme. 

Kako oblast kriptovaluta u Srbiji još uvek nije zakonski uređena, nejasno je kakav poreski tretman bi trebalo da imaju prihodi od prodaje kriptovaluta sa aspekta Zakona o porezu na dohodak građana. Faktički ti prihodi najpribližnije bi mogli da budu oporezovani porezom na druge prihode po stopi od 20% koja bi ulazila u zbir prihoda koji predstavljaju predmet oporezivanja godišnjim porezom na dohodak građana.

Dakle, na kraju možemo ponovo da zaključimo da ova oblast i dalje ostaje nedefinisana iako promet kriptovaluta po sebi nije zabranjen u našoj zemlji. Ipak ovde je korektno podsetiti se obaveštenja Narodne banke Srbije koja je istakla da korisnici platformi za promet kriptovaluta uživaju pravnu zaštitu u slučaju da platforma izgubi novac ili propadne (npr. usled hakovanja), čak i kada je reč o internet platformi koja je registrovana kao privredni subjekt u drugim zemljama. Takođe, kriptovalute u našoj zemlji ne predstavljaju zakonsko sredstvo plaćanja i ne bi trebalo da budu predmet kupovine i prodaje od strane banaka i ovlašćenih menjača. Samim tim Narodna banka Srbije ne garantuje za vrednost kriptovaluta, a svako ko se odluči da se upusti u takav posao to čini na sopstveni rizik.