Naše pravo na popravku uređaja

Da li ste za kratak kviz?

Prvo pitanje: Koliko prosečno električnog i elektronskog otpada godišnje napravi stanovnik Evrope? Imate li neku ideju? Recite bilo šta što vam se na prvu učini mnogo.

Stari kontinent je antišampion u proizvodnji EE otpada po glavi stanovnika. Prema poslednjem monitoru e-otpada Ujedinjenih nacija objavljenom 2020, to je 16,2 kilograma po stanovniku. Pomnožite to sa 740 miliona i zavrteće vam se u glavi. A znate ko prednjači? Norveška (26 kg), Velika Britanija i Severna Irska (23,9 kg) i Švajcarska (23,4 kg EE otpada po stanovniku).

Naspram toga, podatak da stanovnici Srbije u proseku godišnje „odbace“ 9,4 kg EE otpada i nije toliko zastrašujuć. Poređenja radi, u Africi je prosek 2,5 kg po stanovniku.

Ok, ako vam se od ove brojke niste dobili vrtoglavicu, verujem da ćete se nakon ove druge osećati kao na centrifugi.

Drugo pitanje: Koliko se u Evropi godišnje potroši evra na nove uređaje, iako su stari mogli da budu popravljeni?

Petina BDP-a Srbije, odnosno više od 12 milijardi evra.

Da sklonimo digitronče na stranu.

Uprkos tome što smo svesni koliko je samo potencijalno oslobađanje emisije štetnih gasova iz nepravilno odloženih frižidera i klima uređaja kobno po ljudsko zdravlje, klimu i okolinu, nije realno očekivati da se tek tako odreknemo tih uređaja. Velika većina nas. I to je činjenica.

E-otpad je jedan od najbrže rastućih tokova otpada na svetu, a još brže od toga je minulih decenija rasla i tendencija proizvođača da „otežavaju“ popravku svojih aparata. Pojedine uređaje ili je nemoguće popraviti ili se više isplati kupiti noviji unapređeni model, pa smo zbog neispravne žice ili ventilatora maltene prisiljeni da beskrajno kupujemo nove proizvode koji nam i nisu preko potrebni. Od ograničene dostupnost delova, zabrane rastavljanja aparata van ovlašćenog servisa, pa čak do specijalnih šrafova za čije odvrtanje su potrebni šrafcigeri koje imaju samo – zvanični partneri (ako vam je promakao ovaj Apple „izum“). Nepraktičnost, netransparentnost i nedostupnost. Čak su pojedini proizvođači pokušali da nas ubede da je popravka od strane trećeg lica narušavanje prava intelektualne svojine.

Lagano smo upali u začarani krug da veličamo meteorski tehnološki napredak i digitalizaciju, posedujemo sve više uređaja, a oni se sve brže kvare i kraće koriste.

To nije održivo. Ni za naš džep, ni za naše zdravlje, ni za naš dom – planetu Zemlju.

Šta, ipak, možemo da uradimo i da efekti budu vidljivi?

Univerzalno pravo na popravak.

… jer će biti manje otpada.

… jer je sirovine koje se koriste u našim uređajima vrlo teško reciklirati – u trenutnoj postavci recikleri gube trku sa sve bržim ciklusom novih proizvoda, novih materijala i novih tehnologija koje treba da obrade.

… jer će biti otvorena nova radna mesta.

Na temeljima cirkularne ekonomije nastao je pokret Pravo na popravak. U mnogim svetskim zemljama grupe građana i pojedinci podržavaju i zahtevaju donošenje regulatornih propisa koji će im omogućiti veću autonomiju u posedovanju elektronskih i električnih aparata, ali i koji će produžiti životni vek njihovih proizvoda.

Pod pritiskom javnosti čak je i Evropska komisija marta 2023. donela novi predlog o zajedničkim pravilima kojima se podstiče popravak robe (prilažem ovde dokument). Ali, to još nije dovoljno za trijumfalno otvaranje šampanjca, jer se nijedan EU zakon koji je u pripremi ne bavi troškovima popravke. U prevodu: to što se od proizvođača zahteva da u narednim godinama obezbede rezervne delove ne znači da će oni biti i pristupačni većini.

Ne lobiram ovom prilikom da formalno postanete deo ovog pokreta. Odlučuje svako za sebe. Samo vas podsećam da se svaki glas računa i da svako od nas može (i obaveza mu je!) da uradi ponešto zagovarajući pravo na popravku.

Tri su temelja fer prakse na kojima bi kao potrošači, a pre svega kao racionalna ljudska bića, trebalo da insistiramo: 

1. Dobar dizajn – Proizvodi ne samo da treba da budu funkcionalni, već i da traju i da se popravljaju kad god je to potrebno. Da bismo napravili proizvode koji se lako popravljaju, potrebne su nam prakse dizajna koje podržavaju lakoću rastavljanja.
2. Pravičan pristup – Popravka proizvoda treba da bude pristupačna, odnosno ne treba da košta više od kupovine novog uređaja. A pravne prepreke ne bi trebalo da sprečavaju pojedince i nezavisne servisere da popravljaju pokvarene proizvode. Svako treba da ima mogućnost da nabavi rezervne delove i priručnike za popravku tokom celog životnog veka proizvoda.
3. Informisanje potrošača – Građani žele da znaju da li su njihovi proizvodi napravljeni za popravku ili su namenjeni za jednokratnu upotrebu u slučaju lomljenja ili kvara. Informacije o popravljivosti proizvoda treba da budu dostupne na mestu kupovine građanima, kao i serviserima.

Iako to još nije postala zakonska obaveza za sve, ne znači da nema pomaka u čitavom lancu od razvoja i dizajna proizvoda, pa do krajnjih kupaca. Uticaj na planetu Zemlju postaje sve bitniji parametar prilikom odabira uređaja.

Jedan od afirmativnih primera je inicijativa koju su pokrenuli evropski mobilni operateri – Eco Rating, a služi za procenu uticaja celokupnog procesa proizvodnje, transporta, upotrebe i odlaganja mobilnih telefona na životnu sredinu, uz dodatne ocene za trajnost, mogućnost popravke, mogućnost recikliranja, klimatsku efikasnost i efikasnost resursa. On predstavlja usaglašen sistem bodovanja koji pomaže korisnicima da donesu održivije odluke zasnovane na informacijama i podstiče industriju da poboljša transparentnosti i smanji ekološki otisak. Dobra vest je da je A1 Srbija deo EcoRating inicijative i uređaji za koje su dostavljači ustupili podatke označeni u A1 e-shop-u.

Proširite o ovome svojoj okolini. Razmislite šta već danas možete da učinite.

Čitaćemo se još na ovu temu. Tek smo počeli.