Istorija biznisa

Atari (I deo): rađanje pionira

atari 1

Sumanuti uspon i još brutalniji pad. Ako postoji kompanija kojoj bi pristajao ovakav slogan, možda bi je se prvi setili gejmeri.

Ne ovi moderni, nego oni drugi, pod uslovom da se sećaju nečega što danas podseća na velike piksele i osmobitne palete zvukova. Mada, i sa njima se može osvojiti svet pod uslovom da ga osvajate pre pedeset godina. I pod uslovom da vas ne zavede (isključivo) trka u kojoj, recimo, pošto-poto postajete grozničavo opsednuti rokovima i inovacijama – toliko da vam najvredniji ljudi postanu direktni konkurenti.

Za nekoga ko se vodio mantrom pogoditi u metu, Atari je u tome bio prilično dobar. Ne! Zapravo, bio je vanserijski dobar. Tim pre što su mete zahtevale konstantno levelovanje, solidnu bazu inženjerskog znanja i mnogo rizika.

Uostalom, sreća prati hrabre, uporne i prilagodljive, kako, inače, veli legenda. Nesreća, s druge strane, ne dolazi sama – recimo, ako nesavesnom vođenju finansija zatreba pomoć, dotična bi mogla doći u pratnji nesavesnog menadžmenta (između ostalog).

Ako je ovo zazvučalo kao školski primer „kako se (ne) vodi biznis“, onda smo pogodili u metu. Ipak, nekada su školski primeri toliko školski da ih ne škodi s vremena na vreme ponovo pročešljati.

Prva meta – kompjuterski svemir

Gađati u metu bio je dovoljno izazovno i za mlađanog Nolana Bušnela, koji je u tom stilu kratio studensku dokolicu. Počeo je na glomaznoj mašini koja je zauzimala skoro celu prostoriju univerzitetskog kampusa u Juti, u vreme kada se računari nisu ni mogli iznositi iz prostorija.

Sem toga, Spacewar! je na izmaku 60-ih, ipak, izgledao intrigantno. Bila je to jedna od prvih ikada kompjuterskih igara, a Bušnela je nešto u vezi nje još dugo kopkalo. U međuvremenu je dokolicu počeo da krati u zabavnom parku, ali upitnici su mu i dalje iskakali nad glavom.

Na primer, kako bi bilo da se igrice spakuju u računare koji ne zauzimaju čitave sobe?

Kao i svaki vredan student inženjerstva, Bušnel u onom zabavnom parku nije samo kratio vreme. Ipak, imati part-time posao baš u takvom okruženju imalo je svojih prednosti – pogotovo kada svi odlepe za vanserijski popularnim fliperom.

Sada je samo arkadu valjalo spakovati na mobilniju i manje glomaznu spravu. Pa se još udružiti sa kolegom Tedom Debnijem i 1972. godine osnovati kompanij(ic)u Syzygy.

U suštini, inženjerski dvojac je želeo da napravi arkadnu kopiju Spacewar!-a – u njihovoj verziji, Computer Space. Ovo je bio i njihov prvi pogodak u metu, pogotovo jer je radio po principu Spot Motion Circuit-a: tehnološke magije kojom su se tačkice na ekranu po prvi put pomicale bez glomaznih, skupih računara.

Iako Computer Space jeste pogodio pionirski momenat u gejmingu, u komercijalnom smislu se, ipak, ispostavio kao promašaj. Sem toga, ispostavilo se i da je naziv kompanij(ic)e „Syzygy“ već bio zauzet.

Ne odustajući od svojih meta, Bušnel i Debni su ih i dalje gađali – doduše, iz drugog puta. Jer, kao što ponekad biva, iako (kompjuterska) tehnologija apsolutno može biti revolucionarna, često se u inicijalnoj verziji nađu i poneki bagovi.

Da se razumemo, sa tehnološke strane ovo jeste bio pun pogodak. Bag je bio u tome što Computer Space nije bio toliko zabavan nekome ko nije razumeo te nove tehnologije. Prema tome, tehnološki neosvešćeni bi prvo morali da rastumače uputstvo, što je široj narodnoj masi, ipak, bilo apstraktno.

Ili je moglo i ovako: da Atari napravi igricu koju su ljudi već umeli da igraju.

Biznis po modelu „igramo se“…

Ali, zato kada je izašao Pong… E, to je bio trenutak koji je promenio svet. Koncept suštinski nije bio nov, nije to bila ni prva arkadna konzola, ali počev od septembra 1972. je zaludela i kompjuteraše i one manje tehnološki prosvećene.

Ruku na srce, i ovde je bilo bagova, samo drugog tipa. Legenda kaže da je Pong isprva testiran u jednom lokalnom baru (Sanivejl, Kalifornija), a samo nekoliko dana kasnije, vlasnik je pozvao Bušnela da se požali na pokvarenu konzolu.

Ovoga puta je to bio dobar znak: Bušnel je na licu mesta rešio misteriju gomile zaglavljenih novčića koje mašina više nije mogla da proguta. Partiju Ponga su hteli da odigraju apsolutno svi i igrala se do izmenoglosti.

Dve godine i više od 8.000 prodatih konzola kasnije, još jedna legenda veli da je Atari morao slati zastupnike na lica mesta ne bi li ručno ubirali džakove novčića koji su se ubacivali u konzole. Atari je ovoga puta definitivno pogodio u centar – video-igre, iako do tog trenutka više nisu bile novotarija, postale su dostupne i širim narodnim masama.

Ipak, nastavljalo se povremeno i sa (kompanijskim) bagovima. Tehnički, i Bušnel i Debni, kao i ostatak Atari ekipe, bili su mladi momci koji se nisu plašili rizika. Često se nisu libili da gađaju gde i šta stignu, što je ponekad umelo prilično da ih košta.

Bušnel se, doduše, više okrenuo marketingu i kreativi. Debni se, pak, više zdao u inženjersku stranu kreative. Uz (malo veći) prstohvat avanturizma, Atari je već 1974. bio – na rubu bankrota.

… Jer, može nam se.

Ne samo da je izrada pojedinih igara bila paprena, već se nova izdanja nisu proslavila izvan Sjedinjenih Država – što je bila još jedna u nizu meta za Bušnela i Debnija. Zatim je još jedna legenda kružila o nezadovoljnim radnicima – dotični su još malo isisali Atarijev budžet tako što su prodavali komponente konkurenciji.

Bilo je, naravno, i uspešnih gejmerskih izdanja. A bilo je i momenata kada je Atari morao da pootpušta skoro polovinu zaposlenih. Bilo je lošeg baratanja novcem i neuspelih pokušaja da se preduhitri konkurencija – pa opet, Atari (i naročito Bušnel) nije odustajao od mantre „Inoviraj, rizikuj, inoviraj….

Uprkos povremenim promašajima, ti promašaji, zapravo, nisu bili toliko problematični. Atari je činila tada još mlada ekipa – sve i da se (takođe mlada) kompanija ne oporavi od narednog fijaska, svi su bez problema mogli naći mesto u „običnom“ inženjerskom ofisu u Silicijumskoj dolini.

Takva zaleđina dozvoljavala je i druge eksperimente: recimo, sa radnim vremenom koje nije bilo fiksno ili korporativnom kulturom u kojoj su se zaposleni mešali sa nadređenima.

Naime, verovalo se da će zabavna, friendly radna atmosfera bustovati kreativnost i produktivnost i, na koncu, Atarijev uspeh. I pokazalo se to kao još jedan pogodak – već do 1975. godine, Atari je imao 120 izdatih gejmerskih naslova.

Doduše, moralo se i u onoj neobičnoj radnoj atmosferi držati makar jednog strogog pravila: ispunjavanje standarda manjih od onih koji su zacrtani nije bilo opcija. Ali, u Atari zajednici to nije ni bio problem.

Jer, ovde su svi do jednog bili strastveno posvećeni onome što rade.

Tačnije – a to je bila još jedna mantra Nolana Bušnela – njihove mete su bile i Atarijeve mete. Kada su ta dva u savršenoj harmoniji, nije se očekivalo ništa manje od jake kompanije koju vozi mlada ekipa spremna da zagrize.

He who dares…

Dodajte tome činjenicu da su projekti za ove vredne ljude bili više nego zabavni. Za tadašnje mlade tehnološke nade, raditi u Atariju je bilo prilično uzbudljivo, i sasvim je logično da će na takvom mestu poželeti da rade, recimo, mlađani Gejts ili dva mlađana Stiva – Vozniak i Džobs.

Tako je i Atari do polovine 70-ih imao sve. Imao je:

  1. Prave ljude koji su, osim želje da rade zabavne stvari, bili disciplinovani i vredni. A to je moglo zato što su imali –
  2. Okruženje koje je negovalo kreativnost sa daškom zabave. Uostalom, ne kaže se badava da tim bilding nije trošak već investicija. Ipak, ekipi željnoj zabavnih projekata bio je potreban vetar u leđa i u vezi –
  3. Smelosti da se rizikuje. Jer, da je stalno radio iste stvari, Atari bi se teško maknuo dalje od kompanijice koja postoji i… Pa, eto, u principu, postoji.

Rizično je, takođe, bilo i kada je Nolan Bušnel namerio da video-igre u nekom trenutku uđu u svačije domove. Svet arkadnih igara je već bio osvojen, a uskoro će (kompjuterski) svet osvojiti i mikroprocesor.

Postojala je, doduše, već i „kućna“ verzija PongaHome Pong, ali se njen uspeh pokazao relativno prosečnim. Bilo je stoga vreme za nešto novije: u ovom slučaju, za legendarni Atari VCS, iliti Video Computer System konzolu u koju su sada bile spakovane sve igrice od A do Š.

Sve što joj je trebalo bilo je (više) kapitala. Atari je ovo teško mogao da izvuče sopstvenim snagama, ali ponovo se isplatilo rizikovati i 1976. godine prodati Atari kompaniji Warner Communications – kasnije, multinacionalnom konglomeratu Warner Media, i još kasnije, Warner Bros.-u.

100 miliona investiranih dolara kasnije, Atari VCS (brendiran kao Atari 2600) ugledao je svetlo tržišta već iduće godine.

Ovaj potez je ujedno zauvek promenio gejming industriju. Konzoli je, doduše, trebalo malo vremena da se zauka – ipak je to bilo nešto što šire narodne mase nisu do tada još videle. Međutim, skor je bio neumoljiv: do početka 80-ih, Atari je prodavao milione konzola i zarađivao još više miliona dolara.

Sve dok skor promašenih meta nije počeo da premašuje pogotke.

Nastaviće se…

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)

Više o Marti