Atari (II deo): game over koji (ni)je morao da se desi

Šta biste prvo uradili da imate više od 400 miliona dolara, a zaradili ste ih smišljajući igrice za malu i malo veću decu?

Atari je, koliko smo do sada ispratili, delao po modelu „ja tebi, ti meni“. Zarad još jednog pogotka u metu, prodao se kompaniji Warner Communications i sa dodatnim milionima investicije napravio zaista moćan komad hardvera.

Atari VCS (2600) je osvajao svet, a Warner Communications je osvajao Atari. Doduše, onaj moćan komad hardvera i prateći mu uspeh ne bi ni bili mogući bez „pa dobro, morali smo da se prodamo“.

Sem toga, Warner Communications je bila zaista ozbiljna kompanija. Pošto je Atari sada bio pod njenom šapom, dobio je i ozbiljnog izvršnog direktora.

Rejmond Edvard Kasar je, pak, imao sebi svojstven stil upravljanja milionskom kompanijom. Mada ga jeste imenovao Warner Communications, ozbiljni direktor je prethodnih 25 godina poslovao u tada najvećoj svetskoj tekstilnoj kompaniji. Burlington Industries ga je svojevremeno postavio za potpredsednika, što je i ostao dok nije došao na čelo Atarija.

E, sad… Gejmerska i tekstilna industrija baš i nisu bile srećna kombinacija. Bar ne za Reja Kasara i ne za Atari, koji je, ipak, bio skloniji opuštenijem pristupu u domenu menadžmenta.

Kao tradicionalniji tip biznismena, Rej Kasar je, s druge strane, bio suviše strog za grupu mladih, a vrednih entuzijasta. Last but not least, Kasar-korporativac se nije sjajno slagao sa atarijevcima-inženjerima i kreativcima.

Davljenička ili slamka spasa?

Sukob stavova i korporativnih kultura više je išao u prilog ozbiljnom direktoru nego ekipi kojoj je bio direktor. Meta koju je novi menadžment gađao bila je marketing – što samo po sebi nije bilo loše, budući da je Bušnel svojevremeno upravo po tom pitanju imao propuste. Međutim, marketing je vrlo brzo postao jedina meta. A cena korporativnog rasta plaćena je smenom ekipe istraživača i developera.

U Atarijevom slučaju, to je bilo kao da ste umesto moćnih konzola počeli da gradite kule od karata. Interne nesuglasice bile su sve glasnije, čak, medijske legende su šuškale i o tome da je Kasar inženjere otvoreno nazivao „primadonama“. Do izmaka 1978, iz kompanije koju je sam osnovao otpušten je i Nolan Bušnel.

Isprva je, doduše, delovalo kao dobra ideja dovesti ekipu marketera: do 1980. godine, Atarijev prihod je premašio 2 milijarde dolara. U isto vreme, premašivana je i brzina kojom su odlazili, dolazili, pa ponovo odlazili zaposleni.

Pod čvrstom rukom menadžmenta, Atari je bio sve dalje od kompanije u kojoj kreativna i vredna ekipa pravi moćne konzole i zabavne igrice.

Uostalom, šta drugo očekivati kada postanu sve glasnija i šuškanja o zastrašivanju i omaložavanju?

Tek tad se više nije znalo ko, šta, i zbog čega gađa, i kakvu uopšte metu gađa. Atari su do tog trenutka napustili najbolji dizajneri, a ostatak ekipe (one koja se malo-malo pa smenjivala) radila je po principu „nismo više načisto ni kakve proizvode pravimo“.

Naravno, spolja gledano, Atari je i dalje bio milionska kompanija. „Spolja“ su je gledala i četvorica doskorašnjih dizajnera koji su presavili tabak – figurativno i doslovno, jer je sada Atari bio na meti njihovih tužbi – i osnovali sopstvenu, konkurentsku kompaniju.

Za to vreme, mete koje je Atari gađao više ni izbliza nisu bile „pogodljive“. Ne bi, doduše, bile pogodljive ni za sjajne dizajnere kojima je u međuvremenu prekipelo jer je rok za nove projekte po pravilu bio ovo mi treba za juče.

Nestanu li promašaji ako ih zakopate pod zemlju?

To se, između ostalog, prelomilo i na jednoj od najlegendarnijih arkadnih igara ikad. Kada je otkupio pravo na Pac-Man-a, Atari je namerio da ga pusti u prodaju u vrlo, vrlo tesnom roku. Za prevođenje na Atari 2600 je pritom angažovan čovek koji nije ni radio u Atariju. Kombinacija „frilenser“ + „treba mi za juče“ značila je maestralni neuspeh u najavi.

Iako jeste premašila 7 miliona prodatih primeraka, Atarijeva verzija Pac-Man-a je na sve načine promašila metu. Ni nalik originalu, sa puno bagova i ne baš vizuelno dopadljiv, Pac-Man se, ako ništa drugo, pretvorio u dragocenu lekciju.

Lekciju koju je Atari, ipak, propustio da savlada.

Ruku na srce, bilo je posle toga i obazrivijih: za početak, onih koji su razmišljali da (li da) pazare naredni fijasko u najavi. I s razlogom su sačekali recenzije pre nego su se latili novčanika.

Arkadni E. T. vanzemaljac je te 1982. možda i mogao postati hit – samo da ga se latio neko drugi osim Atarija. Plan je praktično bio copy-paste plana koji je pošao po zlu i sa Pac-Man-om. Pritom, sav teret realizacije svaljen je na ramena jednog jedinog developera.

Dotični je imao nemoguć zadatak da dizajnira, testira, proizvede i isporuči igru u roku od samo 6 nedelja. Epilog? E. T. The Video Game je dobio epitet najlošije igrice ikada.

Logično, odrazilo se to i na Atarijev prihod. A Atari je ovaj fijasko rešio da doslovno zakopa. Umesto u skladištu, neprodate kopije – njih oko 700 hiljada – završile su ispod jedne deponije u Novom Meksiku.

E, sad, ako bi se stvari posmatrale sasvim izdvojeno iz konteksta, logično bi bilo odgovornost svaliti manje-više na Atarijev menadžment. Jedino što bi tada u senci ostale i okolnosti na koje Atari nije mogao da utiče.

Nesreća ni ovaj put nije došla sama

Postoji najmanje jedan momenat u kome industrija zabave i/ili video-igara s razlogom pada u drugi plan: onda kada zabava i video-igre neće utišati krčanje creva. Recesija je u SAD udarila taman s početka 80-ih, što je navelo, između ostalih, i investitore da triput mere a jedared seku.

U svetlu poljuljane ekonomije, poljuljana je i verovatnoća da bi ljudi izdvajali novac za skupe konzole. U isto vreme, pomalo neočekivano, Atari je u gejmerskom univerzumu dobijao sve jaču konkurenciju.

Možda donekle neshvatljivo, ali ne i toliko neobično: gejmerske kompanije kao da su se utrkivale koja će na brzaka da zgrne više prihoda.

Atari je već imao kilometražu u doslednom promašivanju meta, ali ta 1983. godina se pokazala kao najproblematičnija. Svi pokušaji da se zgrnu prihodi od strane novih gejming kompanijica prvo su preplavili, a zatim i potopili celo tržište. Atari je u toj poplavi pravio igre sve diskutabilnijeg kvaliteta, a konkurencija mu je pretila sa još jedne strane.

Naime, u celoj priči su se najbolje držali personalni kompjuteri. I opet, s razlogom – em su bili prijemčiviji za mnoge džepove, em su imali ono što skupe konzole nisu: memoriju koja će upamtiti dosadašnji skor u igrici.

Onda je, naravno, i Atari pokušao da se uvuče u svet PC-jeva. Uspeo je u tome tako-tako, ali nikada baš sasvim.

U međuvremenu, stišala se i bura nakon sloma gejmerskog tržišta od koga se Atari nikada nije u potpunosti oporavio. Umesto njega, uzde je od 1986. godine povukao Nintendo i njegov Entertainment System. A da ostane u njegovoj senci, Atariju se desilo jer je:

1. Izgubio navigaciju kroz sve bučniji svet gejminga i pripadajućeg mu tržišta. Doduše, možda ni to ne bi bio toliki problem da nije –
2. Skrenuo nišan sa onoga u čemu je bio najbolji: a to su sjajne video-igre koje su pravili sjajni dizajneri i inženjeri, kojima su te igrice bile sve osim „samo još jednog projekta“. Doduše, možda su se i po tom pitanju stvari mogle izgladiti da Atari pritom nije –
3. Okrenuo protiv sebe i sopstvene zaposlene – i to u trenutku kada je bio na vrhu (gejmerskog) sveta. A tako nešto, na koncu, ni najbolje marketing strategije ne mogu da zakrpe.

Na kraju balade, valja pomenuti da je Atari, ipak, i uprkos svemu zavredeo visoko mesto među pionirima gejming industrije. Dokaza za to ne treba (još) mnogo, osim eventualno iznosa od blizu 257 milijardi dolara.

Toliko se, naime procenjuje da će tržište video-igara vredeti do 2025. godine. Sudeći po svemu, ni ovu metu neće biti teško pogoditi, a sve zato što su se pre 40 godina jedan Nolan Bušnel i drugi Ted Debni usudili da gađaju (malo više) u metu. Pa, i da s vremena na vreme maestralno promaše.