Kako je jedan „mali pas“ emigrirao u jelovnike širom Amerike

Šta je zajedničko bejzbolu, uličnim tezgama i jazavičarima? Amerikanci bi rekli da ih sva tri asociraju na vruće kobasice ušuškane u mekane, bele zemičke. Nemci bi još dodali i da su oni zaslužni za specijalitet koji je postao popularan još pre nego što je Kolumbo otkrio Novi Svet.

I jedni i drugi su u pravu, jer se vruće kobasice sa hlebom jedu sa obe strane Atlantika. Ali, kada nešto vuče korene vekovima unazad, pomalo je teško razlučiti šta je, zapravo, onaj jedini, pravi i originalni hot dog. Asocijacija nas neumitno vuče na Ameriku, na tamošnje ulične prodavce, na kečap, senf i majonez i na fino uhranjenu naciju kojoj je hot dog postao deo kulturnog i nacionalnog identiteta. I to ima smisla, jer su se Amerikanci za vrućim viršlama grabili još pre stotinak i kusur godina.

Naravno, da bi se napravila sveopšta pomama, morao se naći i neko ko je razmišljao i vladao se kao preduzetnik. Ali, interesantno je da to nije bio ni Amerikanac ni Nemac, koliko god da obojica danas svojataju vruće viršle kao nacionalno blago. Ako bismo slušali „učiteljicu života“, ona bi nam, pak, rekla da su se vruće viršle jele još u doba vladavine ozloglašenog cara Nerona. Iz Rimskog carstva su potom putovale po Evropi, dok najzad nisu doputovale do današnje Nemačke. Zapravo, „pravu“ kobasicu su svojatala dva evropska grada: Frankfurt, gde se tvrdilo da je kobasica nastala još 1487. godine; i Beč, koji se hvali time da je „wienervurst“ jedini pravi original.

Sve u svemu, original kobasica je pre oko 500 godina ponovo nastavila putovanje. Ljudi su u međuvremenu počeli da naseljavaju i novootkrivenu Ameriku, pa je bilo razumljivo da su sa sobom nosili i malo hrane. Što se kobasica tiče, istorija veli da su ih u Ameriku doneli mesari raznih nacionalnosti, ali da se nije omasovila sve do polovine 19. veka. Ipak, može biti da ih je prvi unovčio jedan nemački imigrant – kobasice je prodavao uz mlečne zemičke i kiseli kupus, i to iz najobičnijih ručnih kolica.

Bilo je to 60-ih godina 19. veka u njujorškom kvartu Baueri. Istorija, takođe, veli da je prvi štand sa vrućim kobasicama postavljen 1871. na Koni ajlendu (opština Bruklin), a za njim je stajao nemački imigrant Čarls Feltman.

Feltman, koji je, inače, bio pekar, prilično je dobro prošao u ovom ad hoc poslovnom poduhvatu. Prodao je te godine 3.684 hot dogova, što je bio dobar znak da se ljudima dopadala tako jednostavna, a ukusna užina. Do 1893. godine hot dog se raširio zapadnije, do Čikaga, gde je postao glavni zalogaj na tamošnjem svetskom sajmu. Bio je, pritom, i relativno praktičan: lako se pripremao, još lakše se i slađe jeo, što je bilo zgodno kada treba nahraniti hordu posetilaca iz raznih krajeva Amerike.

Tokom svih tih godina, hot dog još uvek nije bio „ozvaničen“ kao (pretežno) američko jelo. Ipak, u svesti Amerikanaca, počeo je da stvara asocijaciju na bejzbol utakmice. Tome je kumovao još jedan nemački imigrant, koji je bio vlasnik jednog bara u Sent Luisu u Misuriju.

Kris Fon den Ahe je, osim toga, umešao prste i u sport. Bio je direktor lokalnog bejzbol tima, pa mu je bilo zgodno da napravi fjužn i da hot dogove prodaje navijačima na utakmicama. Međutim, dosta istoričara bi se složilo da je hot dog u duguljastoj zemički, onakav kakvog ga Amerikanci jedu i danas, među prvima poslužen početkom narednog, 20. veka.

Zasluge za to su otišle pakovanjima belih rukavica, odnosno nedostatku istih. Naime, u Sent Luisu se 1904. godine održavao još jedan svetski sajam, na kome je vruće kobasice služio bavarski koncesionar Anton Fojhtvanger. Da njegovi promoteri ne bi ispekli prste, svima je pozajmljivao i po par belih rukavica. Avaj, promoterima se često dešavalo da zaborave da vrate rukavice Fojhtvangeru, pa je ovaj ubrzano ostajao bez zaliha. Navodno, Fojhtvanger je tada zatražio pomoć svog zeta – dotični je bio pekar – pa je odmah našao načina da se ugradi i, pritom, reši problematiku manjka rukavica i potencijalno ispečenih prstiju. Umesio je zemičku dužine kobasice, čime se zadržala i tipično nemačka tradicija – da se vruće kobasice služe uz hleb.

Jedno je kroz istoriju (p)ostalo očigledno: razne figure su se tu pojavljivale sa ciljem da prisvoje zasluge za popularizaciju vrućih kobasica. Očigledno je i da je većina njih bila nemačkog porekla, što je, opet, zacementiralo tradiciju da je reč o delikatesu sa ove strane Atlantika. A onda se, takođe, početkom 20. veka pojavio još jedan pokušaj da se vrućim kobasicama bustuje popularnost.

Nejtan Handverker po poreklu nije bio ni Nemac ni Austrijanac, već vredni poljski imigrant, koji je ozbiljno shvatio da je za uspešne poslovne poduhvate potrebno i malo žrtve. Da bi uspeo da uštedi 300 dolara kapitala, Handverker je, priča veli, spavao na kuhinjskom podu i veoma se skromno hranio – istim vrućim kobasicama od kojih je nameravao da napravi biznis.

Handverkerov eks-poslodavac, takođe, prodavac kobasica, imao je, osim razrađenog posla, i tarifu koje se verno držao: svoje kobasice je prodavao za 10 centi po komadu. To je Handverkeru dalo ideju: zašto on ne bi prodavao isti proizvod, ali za 5 centi za komad? Na kraju krajeva, nije to bila neka komplikovana, skupocena hrana, čim se već prodavala diljem Amerike.

Handverker je, što se toga tiče, ubo pravo u metu. Kupci su se doslovno sjatili za njegov štand, a njegov eks-poslodavac – a sada konkurent u biznisu – uskoro je ostao bez posla.

Skromni novajlija je svoje kobasice prodavao pod imenom Nathan’s Famous, što mu je i sasvim priličilo. Kupci su ih hvalili, jer su bile preukusne, a Handverker je uspeo da ih raširi i u ostale delove SAD. Bila je to hrana za sve Amerikance, ali za ponekog važnog gosta od preko puta bare. Štaviše, kada je Frenklin Ruzvelt, tadašnji predsednik, primio u posetu engleskog kralja Džordža VI, Ruzveltova supruga je insistirala na tome da se u meni uvrste i vruće kobasice.

Ruzvelt i kralj Džorž su se te 1939. godine gostili u Hajd Parku, što, naravno, nije promaklo ni svetskim medijima. Začulo se, doduše, i par sumnjičavaca, koji su se brinuli da će obične, vruće kobasice srozati državno dostojanstvo. Ali, reakcija engleskog kralja ih je definitivno ućutkala: ne samo da su mu se dopale, već je tražio i repete.

U međuvremenu, ostalo je i par nedoumica oko toga kako (i kada) su vruće viršle tačno „krštene“ kao hot dog. Nekoliko je scenarija u opticaju, od kojih svi ovaj termin stavljaju pred kraj 19. i(li) početak 20. veka. Prvi put se pojavio u studentskim časopisima početkom 1890-ih, a zasluge se, kao i za same kobasice, pripisuju nemačkim imigrantima.

A oni, kako se ispostavilo, nisu u Ameriku doneli samo mesne prerađevine. Za njima je trčkarala i jedna mala, smešna rasa pasa, koji su izgledom neodoljivo podsećali na kobasice.

Veli se da su još i Nemci iz Frankfurta svoje lokalne vruće kobasice nazivali „mali pas“ ili „dachshund“. Sve ukazuje na to da je, zapravo, bila reč o šali, koja se nastavila kada su Nemci (sa svojim kobasicama i, dakako, jazavičarima) počeli da se naseljavaju u SAD. Recimo, 1894. godine su studenti sa Jejla imali reč „dog wagons“, za kamione koji su prodavali kobasice po studentskim domovima. Ipak, moguće je da je sama reč „hot dog“ skovana 1901. godine u Njujorku. Ulice su preplavljivali prodavci koji su nudili svoje kobasice, govoreći: „Zgrabite svoje dachshund-kobasice dok su vruće!“, a reč dachshund su dodavali ili šale radi, ili kao asocijaciju na frankfurtske „male pse“. No, našao se među prodavcima i jedan sportski karikaturista, kome se ova scena učinila više nego interesantnom.

Ted Dorgan je, inače, bio popularni „škrabac“ sa povećim opusom karikatura. Uzeo je da ovekoveči i ovaj prizor, pa je brzopotezno nacrtao karikaturu sa kobasicama koje su lajale, pritom udobno ušuškane u duguljasta peciva. Ali, Dorgan nije bio baš načisto kako se tačno piše reč „dachshund“, pa je jednostavno napisao – hot dog. Istorija još veli da je crtež postao prava senzacija, te da je Dorgan, zapravo, (ne)posredno kumovao novom terminu. Njegova karikatura, ipak, nije preživela do današnjih dana – ili bar istoričari nikada nisu uspeli da je lociraju u arhivima – za razliku od šale koja je, sasvim slučajno, krstila najprodavaniji američki zalogaj.