Kako je nastala četkica za zube?

Kada imate baš mnogo vremena, a osuđeni ste na četiri zida, pre ili kasnije će početi da vam iskrsavaju čudne ideje. Ali, imati tako mnogo vremena ne mora nužno da znači protraćene dane. Jednom u ponekad, čak se i osuđenicima desi da zablistaju i prihvate se izazova da olakšaju ljudima život.

U slučaju Vilijama Adisa, gospodina rođenog 1734. negde u okolini Londona, taj izazov je bio manje-više lične prirode. Želeo je da, pre svega, olakša samome sebi. To što je, inače, bio buntovan, nije bila prepreka da stane u red slučajnih pronalazača. Njegov izum je, doduše, imao mnogo „prethodnika“ koji su, sa manje ili više uspeha, rešavali problem nad kojim je Adis imao više vremena da se zamisli. A bez tog malog, duguljastog predmeta je danas nemoguće zamisliti jutro, veče, jedan prosečan neseser ili ormarić u kupatilu.

Iz zatvorske ćelije u preduzetničke vode

Kada su se okupljali da isprate svoje najmilije na onaj svet, Egipćani su taj ritual umeli da začine sa prstohvatom opsesije. Neki od predmeta koji su pripadali pokojniku bili su brižljivo očuvani. Hiljadama godina kasnije, a zahvaljujući ovakvim preokupacijama, arheolozi su u pohodima na grobnice uspeli da donekle rekonstruišu svakodnevicu Egipćana.

Jedan od takvih predmeta bio je drveni štapić sa pohabanim vrhom, za koji se ispostavilo da je služio za čišćenje zuba. Teško da je bila reč o epohalnom otkriću, tim pre što se ovakva „četkica“ mogla nazvati prilično primitivnim alatom. Slične četkice su koristili i Vavilonci između 3.500. i 3.000. godine pre nove ere. Dizajn im se nije menjao naredna dva veka, ali negde oko 1.600. ili 1.400. godine p.n.e. Kinezi su prvi napravili napredniju varijantu.

Ni to nije bila četkica u pravom smislu te reči. Razlika je bila u „ukusu“, jer su Kinezi koristili i štapiće za grickanje – tačnije, aromatične grančice poput cimeta, za koje se verovalo da uklanjaju loš zadah i čuvaju od zlih duhova. Svoje alate za čišćenje zuba su imali i drevni Indijci, koji su za svež dah birali da grickaju listiće mente.

Tek u 15. veku se pojavila četkica koja je zaista tako izgledala – i to, ponovo, u Kini. No, unapređena varijanta je najpre morala da prođe kroz ruke najbogatijih, u ovom slučaju, supruge kineskog cara.

Pohabane komadiće drveta su sada zamenile prave čekinje. Ovaj moderan (za ono vreme) izum je prvi put predstavljen u 15. veku: imao je dršku od bambusa ili od tanke kosti, a za čišćenje zuba je poslužila svinjska dlaka. Kineski dizajn se pokazao toliko korisnim da su ga ubrzo preslikali i Evropljani, ali sa malom modifikacijom. Svinjska dlaka se po njihovom mišljenju baš i nije mogla nazvati čistom, pa su umesto nje birali da koriste konjsku. „Četkicasti“ deo se ponekad pravio i od perja, a među Evropljanima (pogotovo među bogatijima i pripadnicima vladarskih klika), četkica za zube je do 17. veka praktično postala hit.

Ako je pranje zuba već bio luksuz koji su mogli da priušte bogati, onda je (još) moderniju četkicu sigurno domislio neko ko je, takođe, pripadao eliti?

Zapravo, ne – što celu priču čini još interesantnijom, a to je i jedan od razloga što se dentalna higijena ušunjala među ljude iz naroda.

Godine 1770, Vilijam Adis – Britanac rođen negde u okolini Londona – završio je iza rešetaka nakon izazivanja uličnih nereda. Zatvorska higijena, pogotovo u ono vreme, funkcionisala je po principu „daj šta daš“. Za Adisa je to značilo parče krpe, malo gareži i soli, što je bila uobičajena tehnika pranja zuba širom Evrope.

Da sigurno postoji bolji način, Adis je razmišljao dok je posmatrao drugog zatvorenika kako čisti podove metlom. Nakon jednog obroka je sačuvao parčence životinjske kosti, a zatim na jednom kraju izbušio minijaturne rupe.

Zamolio je pritom za pomoć zatvorske čuvare, koji su Adisu dopremili svinjsku dlaku. Adis je od njih napravio male svežnjeve, uglavio ih u rupice u koski i učvrstio lepkom. Kada je odslužio kaznu, već je znao šta mu je dalje činiti – sa idejom da uplovi u masovnu proizvodnju četkica za zube, otvorio je svoju kompaniju.

Bila je to prva takva kompanija u svetu, a Vilijamu Adisu je donela čitavo bogatstvo. Nakon njegove smrti 1808. godine, posao je prešao u ruke Adisovog sina.

Ograničenja (ne) moraju da budu prepreka inovacijama

Prošlo je još nekoliko decenija dok četkica za zube nije dobila svoj današnji oblik. Iteracije su svakako bile dobrodošle, tim pre što svinjska dlaka baš i nije bila idealno higijensko sredstvo. Ipak, ono što je učinio Vilijam Adis po pitanju omasovljenja proizvodnje, pokrenulo je nezaustavljivu lavinu.

Životinjska koščica je 1927. godine zamenjena plastičnom drškom, ali se mnogo više eksperimentisalo sa četkicom na vrhu. Prirodni materijali su se koristili do samog početka 20. veka, s tim da je u Americi izbor pao na dlake sibirskih veprova. Međutim, mana prirodnih čekinja je bila u tome što su bile nezgodne za održavanje. Trebalo im je dosta vremena da se osuše, a na njima se lako zadržavao veliki broj bakterija.

Alternativa ovome su bili sintetički materijali i, neposredno pre početka Drugog svetskog rata, američka kompanija DuPont je prva, 1938. godine, predstavila četkice sa čekinjama od najlona. Do 50-ih godina prošlog veka, najlon je postao standard u proizvodnji, a čekinje su, za razliku od životinjskih dlaka, bile mnogo gušće raspoređene. Ostatak priče je, dakako, istorija: sa boljim i efikasnijim četkicama, rasla je i svest o važnosti oralne higijene, naročito nakon Drugog svetskog rata.

Od tada pa do danas, četkice za zube su dobile nebrojene varijacije na temu – od boja i oblika, veličine i gustine čekinja, do električnih ili „analognih“ – i bez njih je nemoguće zamisliti uobičajenu dnevnu rutinu. Ali, jedan detalj je za to vreme ostao pomalo zaboravljen. Iako je u upotrebi praktično od antičkih vremena, za tvorca (prave) četkice za zube se smatra buntovni Britanac Vilijam Adis. Adisu idu i zasluge za to što je ušla u masovnu upotrebu, a kompanija koju je osnovao postoji i danas – naziv je promenila u Wisdom Toothbrushes i na godišnjem nivou proizvede milione četkica za zube.