Nintendo – prvih 100 godina

Nintendo je uvek bio pomalo na svoju ruku, kada pričamo o velikim igračima u svetu gejminga – onim najvećim. Često su se držali po strani, gurali neke svoje priče, išli, što se kaže, mimo sveta, ali podatak da je flagship franšiza, odnosno serijal igara koje je Nintendo razvijao za sebe, čuvena Zelda, prodat u 160 miliona primeraka (sve verzije, naravno, otkako se prva Zelda pojavila tamo daleke 1986. godine) govori da Nintendu i ne ide tako loše u tom soliranju. No, da li ste, zapravo, znali da je Nintendo kao firma nastao davne 1889. godine i to u jednoj sasvim drugoj branši? I šta se to desilo na stogodišnjicu osnivanja Nintenda?

Nintendo je osnovan 23. septembra 1889. godine u Kjotu, nekadašnjoj prestonici Japana, od strane Fusađira Jamaučija. Početno nazvan Nintendo Koppai, kompanija je počela kao mala firma za proizvodnju „hanafuda“ karata za igranje tradicionalne kartaške japanske igre. Ime „hanafuda“ doslovno znači „cvetne karte“ na japanskom jeziku jer su ove karte često ukrašene slikama cveća, prirode i sezonskih motiva. Ove karte su se razvile iz kineskih kartica za igru i postale su posebno popularne u Japanu tokom 17. veka, pogotovo nakon ulaska Portugalaca u Japan.

Hanafuda karte se igraju u različitim varijacijama igara, od kojih su mnoge imale značajnu kulturnu i društvenu ulogu u japanskom društvu. Ove karte su često korišćene za zabavu, ali su, takođe, imale i tradicionalne i ritualne značaje. Kroz istoriju postale su simbol japanske kulture i umeća.

E sad, tu je ležala i kvaka u početnom usponu Nintenda kao kompanije. Karte su bile često zabranjivane u Japanu jer su navodile ljude na kocku, koja se smatrala porokom (što i jeste), a protiv čega se Japan kao država borio zabranama. No, krajem XIX veka u jednom periodu zabrana se ukida, a gospodin Jamauči kreće u proizvodnju karata koje su delovale benignije jer nisu imale brojeve već ilustracije, pa su navodno ljude manje nagonile na kocku. Usput kruže glasine kaže da je Jamauči bio i u dosluhu sa vlastima, pa njegove karte nisu potpadale ni pod kakve zabrane, koje su stalno uvođene i ukidane. A legenda kaže da su i čuvene jakuze koristile njegove karte. Pretpostavljam za kocku (ako neko nije prepoznao, u pitanju je ironija).

Išlo je to tako dobro, karte su se prodavale odlično, kvalitet je bio na nivou, međutim u nekom momentu je došlo do zasićenja kartama (a i ako ih praviš da budu vrhunskog kvaliteta, u jednom momentu udarićeš u plafon potražnje, zar ne?), te se Nintendo i njegove gazde odlučuju se prebaciti i na neka druga polja.

Tako je sredinom 20. veka Nintendo odlučio da malo diversifikuje svoje poslove u različite oblasti izvan karata za igranje. Tokom 1960-ih Nintendo je istraživao industrije kao što su taksi usluge, instant pirinač, pa čak i TV mreža. Verovatno najmasniji detalj (za koji se ispostavilo da je bio trač koji je nastao u jednoj knjizi vrlo nekredibilnog autora) je bio ulazak Nintendoa u oblast zvanu „ljubavni hoteli“, a šta je to, deco, nećemo danas o tome, pošto je, jelte, u pitanju trač, odnosno urbana legenda.

Uglavnom, lutao je tako Nintendo po različitim branšama, a taj prelaz sa karata za igranje na ono po čemu je danas najpoznatiji je premostio ulaskom u industriju igračaka. Bilo je tu zaista solidnih uspeha, kao što su Ultra hand ili Love tester, ili Ultra machine koja je ispaljivala bejzbol loptice, a znate da su Japanci ludi za tim sportom. No, prave stvari se počinju dešavati sedamdesetih godina prethodnog veka, odnosno 1971. Baš pravi most između industrije u nastajanju, video-igara i igračaka biva prvo ideja, a potom i realizacija tzv. laserskog pištolja (preciznije rečeno puške), koji je bio deo nadogradnje tadašnjih primitivnih igračkih sistema, a koji je putem sistema refleksije služio da se stvari na ekranu (ili platnu projektora) upucavaju u realnom vremenu, što je bio neverovatan iskorak u onom što se današnjim rečnikom zove „uranjanje“ ili „imerzija“ u igračko iskustvo.

Zapravo, susret sa američkim Magnavoxom i saradnja iz koje je izašla konzola Odyssey (inače, prva igračka konzola) je bio prelomni trenutak. Nintendo je prvo snabdevao Magnavox ovim laserskim puškama, da bi kroz par godina kasnije otkupio licencu, distribuirao Magnavox po Japanu, da bi se potom odlučio na ultimativni korak i stvorio svoju priču, svoju istoriju, svoju legendu prvom vlastitom konzolom Color TV 6 (ne baš kreativno ime, mora se priznati). Inače, sam taj odnos Magnavoxa i Nintenda je priča za sebe – proguglajte malo, ne moram ja baš sve na tacni da vam serviram.

Ubrzo je Nintendo krenuo sa proizvodnjom sopstvenih igara. Prvi veliki hit bila je igra Sheriff iz 1979, koja je predstavljala veliki iskorak u odnosu na dotadašnje igre koje su bile predstavljene velikim pikselima koji se pomeraju, poput varijacija na stoni tenis. Ubrzo su se pojavile i ručne varijante igara iz serijala Game and Watch, koji je za mnoge arheološke iskopine poput moje malenkosti bio prvi dodir sa video-igrama u bilo kom obliku. Ako vas demencija nije potpuno pojela, setićete se čuvenih ekraničića koje smo svi držali u rukama, koji su sadržali jednu igru koju je prikazivao ekran sa LED ćelijama i koja se uglavnom sastojala od pritiskanja tastera levo i desno, gde ste pomerali glavnog junaka koji je bio ili vatrogasac koji trampolinom spasava preživele ili vozite formulu u tri trake i izbegavate prepreke. Ah, divna vremena!

Iste godine legendarni Mijamoto Šigeru, jedan od najčuvenijih dizajnera video-igara svih vremena, dizajnira jedan od kamena temeljaca modernog (doduše, sada već istorijskog) gejminga, a to je Donkey Kong, istovremeno stvarajući i lik Super Marija. Šigeru će kasnije da kreira i svet Zelde i o njegovom svetu može da se napiše poseban tekst ili serijal, tako da ću to ostaviti za neku drugu priliku.

Na početku teksta pomenuh prvih 100 godina Nintenda. Iz poslednjih par pasusa shvatili ste da su početkom osamdesetih u svetu Nintenda stvari dobile potpuno novi zamah i jednu novu neverovatnu brzinu. Nismo se ni dotakli, na primer, NES sistema. Ali, šta se to tačno desilo 1989. godine, na stogodišnjicu osnivanja ove zanimljive firme? Izašla je, po mom skromnom mišljenju, najbolja ili makar najznačajnija handheld konzola svih vremena, revolucija u istoriji gejminga, čuveni GameBoy. Priznaću da sam ovde subjektivan, da sam ostao željan te konzole tamo u prvoj polovini devedesetih, kad je jedna baterija bila skupa kao đavo (tad je sve bilo skupo kao đavo, snalazili smo se s punjivim baterijama sumnjivog kvaliteta) jer ju je imala moja drugarica koja baš nije bila fan pozajmljivanja ma šta ja njoj zauzvrat nudio. Uglavnom, takav kvalitet sa izmenjivim ketridžima, tada neuporedivom grafikom u odnosu na pomenute LED konzol(ic)e, zvukom je postavio temelj na čijoj osnovi Nintendo, a i svi ostali i dan-danas stoje sa svim svojim Vitama, DS-ovima i Svičevima. Nintendo je tad zauzeo poziciju koju makar u svetu handheld konzola više nikad nije ispustio.

Svestan sam da sam ovaj tekst završio uz krajnje subjektivnu notu, ali obećavam da ću eventualne nastavke sage o Nintendu pokušati da napišem objektivnije. A vi razmišljajte o tome kako propast jedne industrije za jednu kompaniju može da znači potpunu dominaciju u sasvim drugom polju i to na globalnom nivou. Čitamo se i igramo se.