Savršeni čips (ne) postoji?

Znate ono kad završavate kesicu čipsa, pa morate da izburgijate sve one mrvičice koje su nekada bile čips, a sad su samo… Mrvice?

Biće da je to jedan od razloga zašto nam proizvođači ove grickalice podmeću više vazduha nego čipsa. Ako se vrećica lepo naduva tako da liči na jastuk, onda i krhki, okrugli komadi imaju veće šanse da ostanu celi. Tako bi bar trebalo da bude, a to što u realnosti nije… Ipak smo već navikli na to da slika na pakovanju baš i ne odgovara onome što zateknemo unutra.

Elem, izmrvljeni čips nekako dođe u rangu „problema prvog sveta“, a nekako dođe i kao tekovina brzog života u kome podležemo brzoj (i ponekad izmrvljenoj) „hrani“. Zašto se onda neko već nije setio da smisli bolje rešenje? Da smisli kako da ostavi taj čips u životu bar dok nam ne stigne do nepca?

Istini za volju, ovakve muke nisu morile samo savremene grickače čipsa. Još davnijih dana, kada se stišala halabuka zvana Drugi svetski rat, ljudi su ponovo (i srećom) počeli da se tangiraju oko nebitnijih sitnica. Zapravo, čips je bio popularan i pre 1940. godine, ali je rat, naravno, učinio svoje. Pošto se (opravdano) nije smatrao za nasušnu potrebu, proizvodnja čipsa je u narednih 4-5 godina obustavljena.

Ipak, stekao se utisak da su se ljudi obradovali njegovom povratku – popularnost mu je, u odnosu na predratni period, naglo skočila. Međutim, kupce su iritirale samo dve sitnice: većina čipseva je bila previše masna, a morali su i da izburgijaju gomilu onih mrvica sa dna ambalaže.

Nije suviše iznenađujuće da se ovakvo gunđanje pretežno čulo širom Amerike. A ako su Amerikanci mislili da ih niko ne čuje, onda ih je tamošnji Procter & Gamble sigurno prijatno iznenadio.

Geometrijom protiv dosadnih mrvica

Godine 1956., korporacija za robu široke potrošnje se namerila da pronađe rešenje za sve te izlomljene čipseve u dnu pakovanja – nešto poput „savršenog čipsa“, koji neće biti ni suviše mastan, ni izlomljen, a ni prepečen. U pomoć im je priskočio jedan hemičar, Fredrik Bor, koji je sasvim slučajno bio i dobar matematičar. A za enigmu prevencije lomljenja čipsa, Bor je konsultovao geometriju.

Iskoristio je jednu formulu kako bi napravio čips čiji je oblik podsećao na sedlo. Time je delimično rešio problem, pod uslovom da se čips ovakvog oblika stavi u cilindrično pakovanje. Ali, pre nego što je svoje rešenje mogao da nazove genijalnim, Bor je sada imao problem br. 2.

Čips je možda bio spašen lomljenja, ali mu je ukus iz nekog razloga bio vrlo razočaravajuć.

Iznenađujuće, ali Procter & Gamble se nije „polomio“ da ispravi ovu falinku – bar ne odmah. Zajedno sa nejestivim čipsom, u kutiju je spakovao i proračune Fredrika Bora. Tamo su čamili narednih desetak godina, kada je kompanija ponovo počela da razmatra ideje za neke nove proizvode. Sredinom ’60-ih godina, setili su se ponovo i koncepta „savršenog čipsa“ i presudili da bi ova ideja mogla da ima budućnost. Trebalo je samo napraviti čips koji neće terati ljude da prave kisele grimase kada ga zagrizu.

Nerešivo? Pa, i ne baš. Samo što to ipak nije bio običan krompirov čips.

Tačnije, Procter & Gamble je od krompira prvo napravio pire, pa u tu smesu dodao rižu, pšenicu i kukuruz. Takva smesa nije bila sklona raspadanju, a da bi dobila onaj savršeni oblik koji je podsećao na sedlo, oblikovana je okruglim modlama za kolače.

Kompanija je novom proizvodu dala prilično neobično ime: „Pringles“ novopečeni krompirov čips. Zašto baš tako – niko, zapravo, do danas nema pravi odgovor. Možda zbog dvojice zaposlenih u Procter & Gamble, čija adresa je bila Pringle Drive u Ohaju. Ili, zbog izvesne osobe po imenu Mark Pringle, čiji rad je kompanija citirala u patentu. Kako god bilo, savršeni čips je rođen i otpremljen je na police marketa… Da skuplja prašinu.

Tako se ukratko mogao opisati taj spektakularni proboj na tržište. Okej, možda se Ameri jesu žalili na mastan i izlomljen čips, ali su utoliko bili sumnjičaviji prema tako radikalnoj novini. U isto vreme (a bilo je to sad već 1975. godine), kada su i ostali proizvođači videli novog konkurenta, zahtevali su da Pringles prestane da se naziva čipsom.

U suštini, donekle im se i moglo dati za pravo. Iako jeste spadao u kategoriju čipsa, Pringles se nije proizvodio isključivo od krompira. Ali, ono što bi prosečnom potrošaču delovalo kao sitničarenje, američka Administracija za hranu i lekove je uzela za opravdanu primedbu.

Pringles je to, naravno, uvažio, pa se opredelio da na pakovanju, umesto „chips“, ubuduće stoji „crisps“. Iz naziva je otpisao i ono „novopečeni“ i nastavio, kao i do tada, da tiho postoji na policama.

Zapravo, trebalo je još najmanje 5 godina da Pringles po potražnji i prodaji sustigne ostale brendove grickalica. Zašto baš tada – i ovo je, kao i ime „Pringles“, ostalo bez konkretnog odgovora. Neki taj tajming pripisuju reklami sa Bredom Pitom, a drugi kampanji koja je najavljivala groznicu za ukusom Pringles-a. Sve u svemu, sada se već moglo reći da je zvezda (ponovo) rođena.

Brend je 1985. godine napravio još jedan, prilično isplativ, marketinški potez: u prvi plan je stavio prepoznatljivog čovečića sa uvijenim brcima (čak i on ima ime i zove se Džulijus Pringls). A on je, uz prepoznatljivu cilindričnu kutiju, postao znak raspoznavanja brenda koji se sa rafova smešio ispod brka. Najzad, Pringles nije mnogo menjao izvorni recept – ni u sastojcima, niti u obliku i pakovanju – iako su se, logično, novi ukusi pojavljivali kao taktika prilagođavanja tržištima van Amerike.

Interesantna je još jedna sitnica vezana za ovaj brend – kako su godine prolazile, a Pringles se širio po svetu, tako su rasli i brčići gospodina Džulijusa Pringlsa. Za to vreme, patent protivu izmrvljenog čipsa je pratio i svog idejnog tvorca, Fredrika Bora – i to ne samo figurativno, već ga je doslovno otpratio u grob. Naime, kada je Bor 2008. godine preminuo, njegova porodica je kremirane ostatke sahranila u cilindričnom Pringles pakovanju – a ovako „savršeno upakovan“, i Fredrik Bor je dobio svoj brendirani ispraćaj.