Walmart: Šta sve možeš kada prazne džepove napuniš dobrom logistikom

Sva ta halabuka oko nečijeg bogatstva je, naprosto, glupa, a i mnogo mi je zakomplikovala i otežala život

– izjavio je 1985. godine najbogatiji čovek u Americi. Najbogatijim ga je proglasio američki „Forbes“, ali ovaj gospodin takvo proglašavanje očito nije smatrao važnim.

Dakako, imao je pametnijeg posla – na primer, da obilazi kamiondžije u sićušnih 4 časa izjutra, ili da se maje po trgovinama širom zemlje. Koliko god nula imao na računima, neke navike su teško umirale.

Mislim da sam ušao u više marketa nego bilo koji čovek u Americi

– rekao je jednom prilikom taj najbogatiji čovek, Sem Volton. Ali, nije ulazio da rasipa bogatstvo, već da vidi šta može da menja na bolje.

S početka 60-ih godina prošlog veka, prvi put je pokušao da napravi to „nešto bolje“. Nije naišao na oduševljenje sebi sličnih, ljudi koji su širom Amerike stajali na čelima supermarketa. Voltonove ideje se, jednostavno, nisu sasvim uklapale u način na koji su takve stvari funkcionisale. Supermarketa gotovo i da nije bilo u manjim mestima, te su Amerikanci iz tih manjih mesta morali da odlaze do većih. A u supermarketima u tim većim mestima, potrepštine su često bile skuplje nego što bi prosečni Amerikanac iz manjeg mesta mogao da priušti.

Semu Voltonu su ovakve nejednakosti bile dobro poznate. Zato su ga i žuljale, jer je znao šta znači seliti se uokolo zbog očeve potrage za poslom. Čak i kada se porodica skrasila u Misuriju, za njom je stigla i Velika depresija. Volton je bio taman toliko poodrastao da je mogao da hvata bilo kakav posao: raznosio je novine, muzao kravu na porodičnoj farmi i onda odnosio mleko kupcima. Prodavao je pretplate i tako zakoračio u vaskoliki svet prodaje.

Iako mu život praznih džepova nije bio stran, Volton uopšte nije delovao kao mali, nesrećni siromašak. U srednjoj školi je kao kvoterbek stao na čelo fudbalskog tima, a tokom studija se kandidovao za predsednika studentskog parlamenta. Studenti koji su ga upoznali kao kandidata, mogli su da vide da je Volton taj zadatak vrlo ozbiljno shvatao.

Verovatno sam poznavao više studenata nego iko na celom univerzitetu. Oni su me prepoznali kao prijatelja i za takvog me i smatrali

– sećao se godinama kasnije.

O istom trošku je naučio i poneku, vrlo jednostavnu, tajnu (studentskog) liderstva: „Razgovaraj sa ljudima pre nego što se oni obrate tebi.“ Dakako, apetit za liderske pozicije nije bio dovoljan da napuni stomak i plati Voltonove studije. Za to je već morao da se uzda u fizikalisanje, te je opet raznosio novine, radio kao spasilac i konobarisao u zamenu za obrok.

Posle studija ga je, naravno, sačekalo još posla – ovoga puta, u lancu robnih kuća „J.C. Penney“. No, Voltonov šef je bio mišljenja da se novi zaposleni baš i nije pokazao.

Da nisi tako dobar prodavac, otpustio bih te

– bio je komentar izrečen na račun manjka organizacijskih veština i pažnje ka detaljima. Volton je pride dobio i nešto poput dobronamernog saveta – možda jednostavno nije rođen za posao u maloprodaji.

No, ne mari – ako je već pokazao da nije spašen pokoje mane, Volton je prigrabio priliku i da iste te mane ispegla. Prijavio se 1942. godine za vojsku, gde je u fabrikama letelica i zarobljeničkim kampovima bio zadužen za nadgledanje sigurnosti. Imao je tek 26 leta kada je batalio vojne obaveze, ali je za to vreme ipak dogurao do kapetanskog čina.

„Ako želiš uspešan biznis…“

Ako je delovalo da je mladi Volton već imao poduži radni staž, sledeći poduhvat će pokazati da se tek zahuktavao. No, valjalo je pre toga malo rizikovati: u Voltonovom slučaju, skupiti sav novac, ponešto pozajmiti od svekra, a zatim kupiti jednu prodavničicu iz lanca Ben Frenklinovih marketa. Lanac je funkcionisao po principu franšiza, omogućavajući pojedincima da postanu vlasnici pojedinačnih radnji.

Voltonov market se nalazio u Njuportu, omanjem gradu u Arkanzasu. U međuvremenu, Volton je u posao „uvukao“ i brata i, petnaestak godina kasnije, dvojica su u vlasništvu imali 15 franšiza. Ali, Sem Volton i dalje nije bio zadovoljan. Iz perspektive siromašnog mladića koji se dovijao za novac, cene u njegovom marketu su bile previsoke.

U isto vreme, Volton je shvatio da su tadašnji marketi praktično ignorisali dobar deo potrošača. Velike prodavnice, u kojima bi se roba kupovala po sniženim cenama, nisu bile toliko popularne u ruralnim delovima Amerike. Tačnije, nisu bile popularne za njihove vlasnike: dotični su (pogrešno) verovali da u malim mestima nemaju bogznakakve šanse da se „šire“.

S te strane, Voltonov sledeći plan je donekle išao uz dlaku – otvaranje većih marketa u manjim mestima je naišlo na glasno „ne“, prvenstveno od strane Voltonovih nadređenih. Iz njihove perspektive, ideja je čak bila i smešna, jer se kosila sa dotadašnjim (ne)pisanim pravilima ovakvog biznisa.

Semu Voltonu je, ipak, malo toga bilo smešno. Ipak je to bio mladić koji je nekada gulio tabane da bi došao na mesto predsednika studentskog parlamenta, pa nije bilo neobično što mu se ponovo probudio apetit za liderskim pozicijama. Do 1962. godine, najzad je imao novu: kao vlasnik prodavnice „Walmart“ u gradiću Rodžersu (Arkanzas).

Da li je to bio isti momak kome se spočitavalo da previđa detalje i manjka mu organizacionih veština? Sudeći po stanju na terenu, nekadašnji šef – onaj koji mu je zamerao upravo na ovim manjkavostima – debelo nije bio u pravu. Naravno, uspeh „Walmarta“ i Sema Voltona teško da je došao preko noći.

Pre svega, bilo je tu pregršt logističkih začkoljica. Da bi „Walmart“ imao niže marže i cene, Volton je morao da saseče lance dobavljača. U praksi je to značilo da se proizvodi dobavljaju direktno od proizvođača, ali je iskrsao drugi problem – proizvođači su često bili prilično udaljeni.

Avaj, pošto breg nije hteo Muhamedu, moglo je samo obrnuto. Distributivni centar „Walmarta“ je morao da bude u neposrednoj blizini marketa, udaljen ne više od 24 sata vožnje. Ali, sam Volton baš nije imao mnogo iskustva u organizaciji vozača i skladištenju robe. Ono što mu nije bilo teško, jeste da obilazi teren.

I zaista, njegove posete vozačima u sićušnih 4 časa izjutra nisu bile mit. Umeo je sa njima da sedi i satima da ih sluša, a zatim da ono što čuje pokuša da poboljša u praksi. Naravno, obilasci terena su katkad umeli da potraju, pa je Volton to rešio tako što je – naučio da pilotira. I sve to kako bi stigao na što više mesta i razgovarao sa što više ljudi na raznim terenima.

U suštini, jedino pravilo kog se Volton čvrsto držao bilo je da „Walmart“ ni pod kojim uslovima ne povećava cene. A u narednih nekoliko decenija, pošlo mu je za rukom i da zapuši usta skepticima. Supermarketi u ruralnim područjima ne samo da su opstajali, već su i nicali diljem Amerike, demantujući pravilo po kome u manjim mestima nema mesta za „širenje“.

Sa brojem supermarketa koji se konstantno uvećavao, rasli su, dakako, i prihodi. Do 1985. godine, Sem Volton je na Forbsovoj listi zvanično zauzeo mesto najbogatijeg Amerikanca. Ali, ovaj bogataš je bio pomalo različitiji od ostalih – živeo je u kući koju je kupio još daleke 1959. godine, a vozio je prilično neugledni Ford 150 pikap. U isto vreme, nije prezao ni od tabananja po konkurentskim lancima supermarketa.

Iza toga je, što se Voltona tiče, bila vrlo jednostavna filozofija. Da bi implementirao nešto što bi poboljšalo ili olakšalo poslovanje, nije mogao samo da sedi u udobnoj kancelariji. S druge strane, to što je provodio sate sa svojim radnicima, davalo mu je još jednu, manje očiglednu prednost – ljudi su mu verovali, a pošto su mu verovali, onda su ga i slušali. Jer, ako je želeo uspešan biznis, „ljudi moraju da imaju osećaj da on radi za njih, a ne oni za njega“.

Bila je to još jedna jednostavna mantra koje se Volton verno pridržavao. Bliski saradnici su svedočili da je doslovno radio sedam dana u nedelji, a rezultat toga je postao vrlo očigledan. „Walmartovi“ distributivni centri su narasli do veličine tržnih centara, a rafovi u njima su se protezali na više od 9 kilometara. Valjalo je tome dodati i hiljade kamiona za dostavu, ali i satelitske sisteme – za rukovodioce, menadžere u prodavnicama, saradnike, pa i kupce. Čitava ova logistička aparatura je Voltonu pružala one najvažnije informacije: da u realnom vremenu prati potrebe kupaca i trendove u prodaji.

Najzad, na taj način je ostajao u kontinuiranom dosluhu sa kupcima. A kupci su, zauzvrat, omogućavali ono što je isprva delovalo neisplativo – da „Walmart“ opstaje na tržištu do današnjih dana, te da se proširi i van granica SAD. Što se Sema Voltona tiče, ponešto od tog uspeha mu nije bilo suđeno da doživi. U aprilu 1992. godine je izgubio bitku sa kancerom i otišao kao, u to vreme, najbogatiji čovek na svetu. Ipak, postojalo je nešto važnije od bogatstva koje mu je „zakomplikovalo i otežalo život“ – nakon uspeha koji je požnjeo „Walmart“, američki supermarketi više nikada nisu bili isti.