Nedostupnost, kako to lepo zvuči

Baš smo nekako lepo udesili ovo digitalno doba tako da iz njega izvučemo maksimum. Kada već imamo bezgranični internet, kada za svaku informaciju samo treba da zavučemo ruku u džep i kada nam je ceo svet u svako doba dostupan – postali smo dostupni i mi. Uvek, svugde i svima.

U nekim slučajevima je to više nego opravdano. Ako slomite nogu ili vam se zapali kuća, zamislite zdravstvenu ili vatrogasnu stanicu koja u tom trenutku nije dostupna? To su već izuzeci, jer su hitne službe bile pretplaćene na dostupnost još davno pre nego što je internet tu dostupnost zagarantovao svima. Da je nešto skrenulo dovraga, vidi se po tome što se, prećutno ili neprećutno, ta dostupnost nekako podrazumeva.

Podrazumeva se da ćete odgovoriti na mail ili Slack, iako je radno vreme prošlo pre tri sata. Ili je nedelja/slobodan dan pre podne, ili smena (zvanično) ne počinje do sutra u 13.30h, a pritom niko, vrlo verovatno, ne lomi noge niti mu gore kuće.

Dostupnost je, drugim rečima, postala još jedan nevidljivi bedž koji svi nose sa sobom, pokazujući i dokazujući da su tu – da ih se još nešto pita ili se delegira, proveri, podseti, zamoli, napomene. A da je nešto skrenulo dovraga, govori i podrazumevanje da više nemamo izgovor. Jer, sve i da vam se zapali kuća, verovatno ste prvo zgrabili telefon i videli neki mail ili poruku. Ali, osim ako vam se zaista ne zapali kuća, onda nemate razloga da ne odgovorite odmah.

Pošto smo već do te mere normalizovali dostupnost, evo nepopularnog predloga: da se ova normalizacija protera na velika vrata, a da se ljudima s kojima radite i koji rade sa vama dopusti da ne budu baš uvek na izvol’te. I da se to ne odnosi samo na zaposlene i kolege, već i na tim lidere, menadžere i CEO-e. Da ljudi imaju prava da ne budu uvek dostupni.

Ako postoji jedna, najmanja sitnica kojom možete da olakšate zaposlenima, to je da ne očekujete da su vam na raspolaganju zato što vam baš u ovom trenutku tako odgovara. Možda ponekad i treba, ako je zaista reč o nečemu hitnom ili je priroda nekog zadatka takva da zahteva konstantnu umreženost. Ukoliko to nije slučaj i ako podsetnik, provera, molba ili napomena mogu da sačekaju, nema potrebe da se požurujete ni vi, ni vaš tim.

Mnogo će toga, logično, zavisiti od prirode posla i zaduženja, od toga da li vaš tim (ili deo tima) radi na daljinu, ili od toga da li i u kojoj meri je radno vreme fleksibilno. Budući da smo u dobroj meri odmakli od tradicionalnog poslovanja, kada se (za neke) više ne podrazumeva da na posao odlaze u kancelariju i da radno vreme striktno traje 8 sati, teško da postoji one-size-fits-all model.

Svakako, biće mnogo praktičnije i zaposlenima i njihovim nadređenima ako se ovakve stvari u startu iskomuniciraju. Pođite od toga na koji način prezentujete očekivanja tokom razgovora za posao (na primer, dobro, staro „dinamično okruženje“ je floskula koja može da znači bilo šta, a zapravo ne govori ništa) ili tokom rada na zadacima koji zaista zahtevaju dostupnost. A kada posao to dozvoljava, nije loše zapitati se – koliko je ovo hitno? Da li, ako smo uvek na izvol’te, to zaista znači efikasnost u poslovanju, ili nam samo daje utisak zauzetosti i stvara nepotreban šum?

Na kraju krajeva – fleksibilnost je divna stvar, ali se ipak valja voditi zdravim razumom: koliko god da (ni)ste fleksibilni, prvo i osnovno je da radite sa ljudima. A ljudi, po svoj prilici, imaju neke sate u danu kada ne rade i ne razmišljaju o poslu. Ako smo već shvatili da nam je ugodno da onaj mail, Slack ili poziv možemo uputiti bilo kad, možda je sledeći korak da shvatimo da to nije poziv da te ugodnosti i eksploatišemo do maksimuma.