Šta ćemo kada nije „lako ćemo“?

Mnogo volim da radim.

Ne kažem to sarkastično, već zaista tako mislim. Volim što sam deo ekipe koja radi sjajne stvari i što tu ekipu čine mnogo dobri i kvalitetni ljudi.

Volim što u tom procesu mogu da prošvercujem pomalo sopstvenih vrednosti, ili što dogovori oko projekata i rad na njima ne liče na kopanje rupe bez dna.

Volim i kada završim dan znajući da to što radim ima nekog smisla.

Neko bi (sarkastično?) rekao da sam sigurno od onih što uvek sedaju za posao sa kezom većim od onog u Češirske mačke. Pošto, jelte, radne i korporativne kulture podrazumevaju da nije politički korektno požaliti se na bilo koji način osim, eventualno, sarkastičnim mimovima.

Ako i ode dalje od toga, to mora onako sotto voce, pošto, jelte, ni u ofis nije korektno ušetati sa kezom manjim od onog u Češirske mačke.

To je još jedan od razloga zašto volim to što radim i sa kim radim. Jer, među ovim ljudima je dozvoljeno nemati iskarikiran kez svakog bogovetnog dana.

U redu je dati do znanja da si ustao na levu nogu. Dozvoljeno je reći i mnogo strašnije stvari. Da si malo potonuo i da ti je svega preko glave, jer ono čemu neki odskora tepaju „duhoklonuće“, nimalo ne liči na romantičarsko-dučićevske stihove.

Naravno, i tu valja znati granice – nema potrebe da se privremeno ispuvani entuzijazam kiti beskrajnim tugaljivim jadikovkama. A nema potrebe, između ostalog, ni zato što će dobri ljudi biti dovoljno susretljivi da ukažu razumevanje.

Između duha i klonuća

Ima jedna pošalica što veli: „Svaki put kada neko kaže ,misli pozitivno’, jedan psihoterapeut umre“.

Neki smo, doduše, bliže „pacijentima“ nego terapeutima, pogotovo otkako je silna pozitiva počela da blješti sa monitora i sa telefona, sa poslovnih i korporacijskih profila, sa lica HR konsultanata, iz frižidera i rupa na putu. Bar da se neprimetno ušunjala, nego je morala da tresne u vrata i da, naoružana dugama i cvetićima, drekne: „Hej, budi pozitivan!“

Ko bi ga još pamtio kada je to tačno postalo imperativ. U međuvremenu, taj imperativ je pokazao sposobnost da metastazira u poveliko, maligno… nešto. Trend sigurno nije, jer trendovi još i prođu, ali ovo se nekako baš zacementiralo. Uglavnom, ne možeš više ući u ofis bez one uniforme u vidu keza Češirske mačke, pa taman da ratovi, pandemije i inflacije besne svi odjednom, a ljudi u međuvremenu gube poslove i stavljaju katance na firme – oh, wait.

Nema veze, samo ti budi pozitivan. Entuzijazam i osmeh, to se ceni. Pogotovo u radu sa ljudima i oko ljudi, i pogotovo među ljudima koje drugi ljudi vide kao podršku i uzor.

E, tu stvari postaju zeznute. Biti uzor ionako nije lako, pogotovo preduzetniku koji je ionako istraumiran entuzijastičnim povicima u stilu „bolje ti to batali“, „neće to niđe“ i „je l’ stvarno moraš sebi toliko da komplikuješ život?“. I onda pred mladim i zelenim (ili samo zelenim) preduzetnikom (a pride i istraumiranim) treba da budeš neko ko odiše entuzijazmom i pozitivom.

Okej, ima i to smisla. Puno je uspešnih priča i puno uspešnih ljudi iza tih priča. Puno je onih koji nisu batalili i na kraju su odveli svoje priče „neđe“. Vredelo im je zakomplikovati život i poslušati nečije „ne odustaj“, koje je došlo možda baš od nekoga u kome su prepoznali svoj uzor.

Ali, deo njih je u tom procesu možda navuklo još pokoju traumicu, umesto da nasmejano korača preduzetničkom stazom posutom duginim bojama i cvetićima.

Ili se možda radi o tome da svako ko obećava „lako je“, sigurno nešto ne radi kako treba. I još manje tom zelenom i pomalo istraumiranom preduzetniku čini nekakvu uslugu.

Jer, ako se nešto prikazuje kao „lako ćemo“, ako sa korporativnih i poslovnih profila, sa lica lidera ili iz rupa na putu vrište namontirani entuzijazmi i pozitive, onda će se i zeleni, istraumirani „rookie“ zapitati „šta to radim pogrešno?“.

Ili, ako svi obećavaju srećne priče, a njemu negde zapinje, onda je sigurno do njega.

Možda jeste, možda i nije sasvim. Ali, to sigurno neće prokljuviti uz imperativ koji diktira „lako ćemo“. Dobiće koliko (netačnu) sliku o tome od čega je sazdan (preduzetnički) svet, jer iskarikirana lica mogu sakriti vrlo neentuzijastična naličja.

Jedno od tih naličja je onaj žuljajući doživljaj otuđenosti. Kako drugačije da se oseća neko kome se serviraju srećne i lagane priče, a on možda stvarno ima razloga da se zapita da li sve radi kako treba?

Drugo naličje više podseća na nevidljivi zid, jer kroz diktirane imperative je gotovo nemoguće povezati se sa realnim (preduzetničkim) svetom, realnim pričama i realnim stanjem na terenu. A, uz lepo upakovano „lako ćemo“, nema prostora za suštinu, nema prostora za „čekaj, zašto i za koga radim baš ovo što radim?“.

Treće naličje je na specifičan način nezgodno. Jer, kada se ustoliči iluzija srećnih priča i staza sa duginim bojama, onda i rupe na putu deluju strašno. Tako uglavnom bude, jer se rupe uglavnom ne uklapaju u srećne, entuzijastične narative, pa ispadne strašnije upasti u rupu kada ni ne znaš da rupe postoje.

I tako, pošto raznorazne rupe ne pripadaju „lako ćemo“ narativu, nekako izostaje i normalizacija da se u njih povremeno upadne. A tih rupa ima, i biće ih, jer ih neće zakrpiti navika da se narativi zašećere entuzijazmom.

U svakom slučaju, „lako ćemo“ narativ možda jeste na ceni, samo što ponekad ume i da košta. Otplata je ponekad na rate, pa neće ispasti kao da ste odjednom mnogo iskeširali. A tu cenu ne plaća samo onaj ko je nekome potencijalni (novi) uzor, već često i ekipe okupljene oko svojih povremeno duhoklonulih uzora.

Ekipe koje će i same ostaviti trag svojih vrednosti i koje će na kraju dana, nadajmo se, znati da to što rade ima nekog smisla. Čak i onda kada svi đuture pomalo klonjavaju duhom.

U takvim trenucima smisao caruje, a duh klade valja.