Šta se to, dođavola, zbiva sa srpskom IT scenom?

Prethodnih nekoliko meseci po kuloarima, a u nedeljama za nama i na javnim diskusionim grupama i društvenim mrežama, govori se o tome da mnogi domaće velike IT kompanije otpuštaju manji ili veći broj zaposlenih.

Iako ovo mnogima koji nisu u ovoj industriji deluje kao šokantna stvar, u realnosti ovo je nešto što smo mogli da očekujemo i predvidimo i što je verovatno bilo izvesno da se desi i ranije. Jedan od razloga što se to nije desilo prošle godine, kada je sve delovalo „zrelo“ za to, jeste činjenica da se desio rat u Ukrajini.

Kakve to veze ima sa bilo čim?

Velike. Ukrajina je zemlja od više od 50 miliona ljudi, sa obrazovnim sistemom koji je produkovao veliki broj inženjera, koji su praktično trenutno nestali sa tržišta rada na daljinu ili tamo u lokalnim uslovima i ekonomiji. I oni koji su se relocirali i koji su se snašli, obično više nisu bili toliko pristupačni, jer je život u centralnoj Evropi kome su težili bio mnogo skuplji.

Takođe, i Rusija je na sličan način pogođena, a i oni su delom činili deo tog bazena iz koga su kompanije „zahvatale“ talente po potrebi.

Pre nekoliko godina pisao sam i pričao o tome da trend povećanja broja zaposlenih, konstantnog povećanja plata, način na koji se tržište IT usluga razvija kod nas nije zdrav.

Zašto?

Zato što nijedna kompanija, koja radi nešto smisleno i dobro u domenu pružanja iole kompleksnih i sofisticiranih usluga, ne može da poraste sa 200 na 800 ljudi za godinu dana ili sa 400 na 1.500 za godinu dana. Mogu možda manuelni radnici, kurirske službe ili usluge dostave hrane, ali inženjeri ili kreativci ne mogu.

U takvim uslovima rasta nemoguće je ostvariti bilo kakvu kontrolu kvaliteta, nemoguće je i praviti adekvatnu i dobru selekciju kadra i, naravno, apsolutno je nemoguće uspostaviti bilo koju vrstu kompanijske kulture, ma koliko se trudili, ulagali u to i bavili se aktivnostima koje bi trebalo to da podrže.

Takođe, veliki problem je bio i stalna fluktuacija kadrova, koja se najčešće dešavala unutar kruga od nekoliko desetina kompanija koje, zapravo, pružaju veoma sličan profil usluga, bore se na sličnim tržištima i jedne od drugih radnike „otimaju“ isključivo tako što će im nuditi veće plate.

Za radnike je to možda kratkoročno dobro, ali za tržište dugoročno ni malo nije, jer dolazimo u situaciju da niskokvalifikovani ili gotovo nekvalifikovani ljudi u startu dobijaju izuzetno visoke plate, a zatim već kroz nekoliko meseci traže, zahtevaju i često dobijaju povišice, a ukoliko to ne bude slučaj, odlaze u druge firme na slične pozicije za nešto više novca.

I sad zašto je velika količina novca koja tu postoji loša stvar?

Pa, za te ljude u tom trenutku nije. Ali, kao i svaki mehur, i ovaj u jednom trenutku mora da pukne, jer jednostavno nema mesta za sve. Većina najvećih IT kompanije u Srbiji bavila se i bavi se i dalje pružanjem usluga outsourcinga.

Ovaj model podrazumeva da neko od vas suštinski kupuje radnu snagu koja radi na njihovim projektima, a košta manje nego što bi koštalo u zemlji iz koje dolazi upit i zahtev za projekt.

Mi smo bili potencijalno veoma interesantno tržište jer smo imali dobro inženjersko znanje, dobro poznavanje engleskog jezika, pristojne komunikacione sposobnosti, kao i činjenicu da smo deo nekakvog evropskog kulturnog podneblja, što je podrazumevalo da se relativno lako uklapamo u manje-više svaki zapadni ekosistem.

Sa druge strane, to što nudimo je usluga pristojnog kvaliteta, ali ne najvišeg.

Taj kompromis će klijent praviti zbog cene. Onog trenutka kada cena više ne bude faktor, neće biti potrebe za takvim kompromisom. Što znači da postoji neka krajnja granica cene čoveka ili radnog sata koji su klijenti spremni da plati.

Mi smo tu granicu probili pre nekoliko godina.

Nije bitno kolika je ona, jer ona varira od zemlje do zemlje, tržišta do tržišta, tehnologije do tehnologije, ali slobodno možemo da kažemo da smo mi tu granicu probili tada i da je ona sada od 30% do 50% iznad nečega što je prihvatljivo.

Većina IT kompanija je to rešavala tako što je prodavala mnogo veći broj radnih sati nego što su ljudi, zapravo, bili spremni i u stanju da isporuče. Prvo, i u osnovnoj internoj organizaciji ljudi nisu bili preterano efikasni, čast izuzetcima, a drugo, tebe u suštini niko ne sprečava da ti kažeš da je jedna osoba radila na tri projekta i da umesto 40 sati (a retki su oni koji efektivno mogu da rade 40 sati nedeljno), kažeš da je isporučila za početak 50-60, a kasnije i mnogo više i da na taj način probaš da nadomestiš to i stvoriš, ipak, uslove da isplatiš tu platu koja je dosta veća nego što bi realno zbog svih uslova u kojima se nastaje trebalo da bude.

Drugi način kako su ove probleme kompanije rešavale je da su ljudi prikazivani seniornijim, odnosno stručnijim nego što oni, zapravo, jesu. Pa, osoba bi, koja po svom znanju teško može da bude više od juniora, bila vođena kao senior i bila naplaćivana klijentu kao senior, a u suštini na projektu je radio veliki broj juniora i možda je tek poneki senior povremeno proverio to što oni rade, da bi pred klijenta, ipak, izašlo nešto koliko-toliko iskontrolisano. Što je veći broj ljudi bio uključen u proces, to je teže naći kvalitete seniore koji su spremni da rade ovako nešto i samim tim prosečan kvalitet rada, koji je bio isporučen klijentu, bio je sve niži.

Da li su svi ovo radili?

Nisu, naravno. Ali, velika većina jeste, jer je to bio jedini način da kompanija ostane zaista konkurentna na ovom tržištu i da može da raste, a u nekim slučajevima i da samo može da zadrži svoje ljude dovoljno dugo da bi opstao biznis model koji su pokušavali da eksploatišu.

Često, dakle, i da ne želiš da to radiš, vremenom počneš, jer moraš, jer polako, ali sigurno, to rade svi.

Jedina situacija u kojoj ne moraš je kada svojim zaposlenima možeš da ponudiš nešto više od plate.

Za tako nešto ti zaposleni moraju da budu odrasli, ljudi koji imaju ciljeve u životu, koji prevazilaze to da ovog meseca inkasiraju što veću količinu novca, a ti moraš da budeš kompanija koja pruža nešto više od rentiranja čovek-sati svakog meseca.

Odnosno, moraš da budeš ili kompanija koja razvija proizvod za kompaniju kojoj je toliko važna da je na neki način njen deo ili kompanija koja direktno razvija proizvod koji plasira na tržište.

A takvih, nažalost, nema mnogo ni dovoljno.

Da li postoje drugi razlozi za krizu koja se dešava?

Naravno da postoje. Naravno da je jedan od velikih razloga i kriza bankarskog sistema koji je podržavao investicionalne fondove i brojne start-up IT kompanije u Americi, koje su svoje razvojne centre imale ovde i samim tim je prirodna reakcija mnogih da budu konzervativniji sa ulaganjima u inovativne stvari, a inovativne stvari su razvijane u IT kompanijama koje su se bavile outsourcingom.

Naravno da je i to jedna bitna stvar, ali mnogo je drugačije kada sečeš nešto što ti je jako skupo i kada je to značajan, ali prihvatljiv trošak, jer ti je zaista važno to što ljudi rade.

Nažalost, mislim da smo mi postali previše skupi, a ostali nedovoljno dobri da bi nekome bili dovoljno važni da nas, ipak, sačuva.

Da je to u velikoj većini slučajeva bio razlog za odluke koje su donete na nivou odnosa između kompanija.

Kako to pogađa „malog“ čoveka?

Znam neke zaista sjajne ljude koji su izgubili posao i suguran sam da će skoro svi veoma brzo naći drugi i biti zadovoljni. Možda ovo za njih bude i najbolja stvar koja im se desila.

Takođe, znam i one koji nisu sjajni u svom poslu i kojima će sigurno biti dosta teže, ali za koje možda ovo dobro otrežnjenje i prilika da, zapravo, vide u nekim realnim uslovima tržišta rada gde se nalazi i šta mogu da očekuju, pa da samim tim svoji život oblikuju u skladu sa realnošću.

Bilo kako bilo, najbolja stvar koja se desila je da sada kompanije, koje razvijaju proizvode i koje su najzdraviji deo IT ekosistema kod nas, konačno imaju mogućnost da po prihvatljivim tržišnim uslovima dovedu u svoje timove ljude koji zaista znaju šta hoće i koji imaju znanje koje im je potrebno.

Prethodno, takmičeći se sa outsourcing kompanijama, to je bilo veoma teško, u mnogim situacijama gotovo nemoguće, jer se dešavalo da i pored dobrih uslova, ti ljudi sa najvišim nivoom znanja od outsourcing kompanija dobijaju 2 ili 2,5 puta veće plate i jednostavno koliko god želeli da rade na nekim projektima, odrastajući u Srbiji i u ovom ekosistemu, ne mogu da odbiju tu količinu novca.

Šta je onda zaključak?

Neko će možda reći da je ovo bilo dobro za sve i da nije trebalo dirati. I mogu da razumem i taj stav.

Ljudima je bilo komforno, novca je bilo, živelo se lepo, sve je bio veći broj ljudi koji rade u industriji, čak i među onima koji nisu bili tehnološki kadrovi.

Ali je problem što smo mi ostali, u najvećem procentu slučajeva, na onom prvom koraku – na sirovinskoj bazi.

Mi smo i ovog puta bili oni što beru maline, a ne oni što ih drže u hladnjačama, selektiraju, pripremaju i pakuju, i zatim prodaju na nekim tržištima po mnogo više ceni.

Ostali na prvom nivou, samo postali preskupi.

Naša šansa je bila i neki su je, naravno, iskoristili, i oni najčešće u ovoj situaciji nemaju problem, da to što ponude unaprede time što će, osim prodaje ljudi na sat, nuditi uslugu koja je kompleksnija i zaokruženija.

Nuditi nešto što je mnogo više od jedne zamenjive osobe za tastaturom.

Nuditi kompletno rešenje, garanciju kvaliteta i biti u potpunosti one-stop shop ili makar jedan značajan deo toga.

Sve evoluira i to je potreban korak evolucije za outsourcing, deo IT industrije.

Za ostale verujem da je ovo dobra prilika da privuku sjajne ljude i u narednim godinu-dve značajno porastu i ojačaju ovu ekonomiju i pokažu kroz svoje primere da je ovde moguće napraviti sjajne proizvode koji će biti relevantniji, kako lokalno i regionalno, tako u mnogim slučajevima i na nivou Evrope ili čitavog sveta.

Mi takve primere imamo, uvek ih pominjemo kao primere za ugled, ali mnogo je lakše kada takvih primera ima više i kada ne moramo da ponavljamo iste priče dugi niz godina.

Ovo što se dešava je teško, ali se dešava onom delu populacije koji je živeo u boljim uslovima i višem standardu nego što je prosek. Dakle, ne onima koji su na ivici egzistencije, u kojem slučaju bi ovo zaista bilo izuzetno teško.

Ovo je možda prilika da iz svega izađemo bolji i pametniji, iako, ponovo, kako to obično biva na ovim prostorima, ipak, malo istraumirani.

—

P.S. Postoje, naravno, i slučajevi koji se ne uklapaju u šablone koje sam opisao. To su najčešće velike multinacionalke koje su smanjile broj zaposlenih samo prateći talas onoga što se dešavalo u drugim zemljama.

Opet, ljudi koje je to zahvatilo su uglavnom izvanredni, imaju fantastične radne biografije i izvesno će veoma brzo naći novi posao. Svakako očekuje ih stres i, nažalost, niko od nas ne želi da menja nešto na šta je navikao i za šta se borio, jer smo (skoro) ceo život bili prinuđeni da previše toga menjamo mimo naše volje.