Natprosečni – Malkolm Gladvel

Kad razmišljate o uspehu, mislite li da je on tek slučajnost (sreća), rezultat izvanrednog talenta, mukotrpnog i predanog rada i zalaganja, okolnosti koje na Balkanu zovemo „ne pitaj me za prvi milion“ ili imate svoje originalno viđenje uspeha?

Volimo priče u kojima se milioneri podižu iz blata i postižu nadčovečanske uspehe.

Ali, da li su samo neosporni talenat, urođena genijalnost i veliki rad bilo kakva garancija? Ili mora da postoji i jedna prelomna tačka za izvanredan uspeh?

Prilika.

Mogućnost da sve što možete i znate – negde nekome i pokažete.

Talenat, rad i – šansa

Malkom Gledvel u knizi Naptprosečni (Outliers) navodi niz primera, ali pogledajmo nama najbliži: Novak Đoković.

Najveći svih vremena.

Šta mislite:

Da li bi on postigao takav uspeh da se u najranijem detinjstvu, u Srbiji 90-ih godina, na Kopaoniku poznatom uglavnom po skijanju, nije slučajno sreo sa sportom kao što je tenis?

Da li bi postigao takav uspeh da njegovi roditelji nisu poverovali u njegov talenat i da se od profesionalnog sporta može živeti, i nisu ga naterali da umesto toga završi školu i fakultet?

Da li bi postigao takav uspeh da mu nisu plaćali najbolje svetske trenere koje su mogli da priušte?

I na kraju , možda najvažnije – da li bi postigao takav uspeh da se u njegovoj porodici nije negovao majndset šampiona?

Ova knjiga je o tome, o savršenom spletu prilika koje su uočene i iskorišćene.

Akumulirana prednost

Gledvel tvrdi da se natprosečni nisu rodili takvi. Samo su imali splet okolnosti bolji od drugih.

U svojim istraživanjima i ovoj uzbudljivo napisanoj knjizi, Gledvel dokazuje da je uspeh rezultat niza faktora, a ne samo jednog, kao i da jedna dobra prilika pruža uvid u druge sve bolje i bolje. Čak i najmanja početna prednost pravi sve veću razliku na daljem putu ka uspehu.

Na primer:

• U sportovima gde se presek kategorija pravi striktno po uzrastu (a ne po tome ko je čije dete ili koliko su roditelji imućni – dakle, gde važi meritokratija), fizički najkrupniji dečaci, koji su veći od vršnjaka jer su se slučajno rodili početkom godine, dobijaju bolje trenere i samim tim kvalitetnije treninge, te postaju sve bolji;
• Deca iz viših ili srednjih slojeva imaju više prilika da otkriju i razviju svoje potencijale;
• Najbolji učenici dobiju još kvalitetnije programe obrazovanja.

Jedna prilika vodi drugoj.

Jedna mala početna prednost vremenom postaje sve veća.

Pravilo 10.000 sati

Kada deca krenu da treniraju neki sportić, uče da sviraju instrument ili savladavaju neku veštinu, svi krenu sa 2-3 sata nedeljno. Što su za to zainteresovaniji, polako počinju da povećavaju broj sati vežbanja. Do nekog uzrasta kada postaju profesionalci (sa 16-18-20 godina) – analizom njihovog vremena treniranja/vežbanja dođe se do sličnog zaključka – vežbali su oko 10.000 sati pre nego su od amatera stigli do profesionalnog nivoa.

U bilo čemu – sport, muzika, programiranje, slikanje…

10.000 sati ili cca 10 godina vrednog treniranja i/ili vežbanja dovodi do profesionalnog nivoa.

Znate ko je vežbao 10.000 sati pre nego su postali profesionalan i priznat bend? Bitlsi. Pre uspeha koji su doživeli „preko noći“ – bili su mlad i neafirmisan bend iz Liverpula, koji je u Hamburgu svirao danima i po 8 sati u cugu za male pare.

Znate ko još? Bil Gejts.

Kompjutere je otkrio vrlo rano, kao dete iz bogate vašingtonske porodice kada su majke iz školskog odbora odlučile da kupe školski kompjuter i to vrlo moderan za 1968. godinu. Kako je rastao, Bil Gejts je prepoznavao i druge prilike za vežbanje – na primer, u kasne noćne sate odlazio je na Univerzitet u Vašington i vežbao satima jer noću niko nije kontrolisao sobu. Tu mu je, doduše, išlo na ruku to što je stanovao toliko blizu Univerziteta da je do njega odlazio peške. Do momenta kad je napustio Harvard da bi sa grupom drugara osnovao malu firmu Majkrosoft, već je imao iza sebe imao više od 10.000 sati programiranja!

Rođeni u pravo vreme

Istoričari su analizirali 75 najbogatijih ljudi svih vremena. Od Kleopatre do Vorena Bafeta. Znate šta je „iskočilo“ u toj analizi?

Čak 14 Amerikanaca sa tog spiska rodilo se u samo 9 godina, i to konkretno od 1831. do 1839. godine.

Da li su tada zvezde bile naklonjene bebama koje će postati milijarderi? Nisu, ali kada su oni stasali za biznismene, dogodio se najveći procvat američke privrede u njenoj istoriji. Baš tih 60-ih i 70-ih godina XIX veka izgrađene su železnice, popularizovao se Vol strit, odbačeni su principi tradicionalne ekonomije i industrijska proizvodnja je uzela maha.

Gledvel tvrdi da postoje i neke „zlatne godine“ u revoluciji personalnih kompjutera, i da je prelomna godina bila 1975. A ko je baš tada imao dvadesetak godina i već je prešao svojih 10.000 sati ili 10 godina programiranja, da može da ponese tu revoluciju?

Bil Džoj, Bil Gejts, Pol Alen, Stiv Bolmer, Erik Šmit, ali i Stiv Džobs.

Stiv Džobs ne potiče iz bogate porodice, njegova majka nije odlučivala o kupovini školskog kompjutera i nije se ušunjavao na Univerzitet u Vašingtonu da programira satima, ali se rodio i odrastao u gradiću Mauntin Vju kod San Franciska, u epicentru Silicijumske doline. Toliko je zaljubljenika za elektroniku sretao i sa njima redovno razgovarao, da se nije stideo ni samom Bilu Hjulitu (osnivač HP-a) da zatraži neke delove za kompjuter.

Koliko talentovanih dečaka širom sveta za komšiju ima, recimo, Sema Oltmana?

Visoka inteligencija i uspeh u životu

Gledvel je dalje istraživao vezu između intelekta i uspeha. Kažu da je dovoljno da imamo koeficijent inteligencije nešto malo iznad 100 da bismo pratili nastavu na fakultetu. Za dalja usavršavanje, zarađivanje malo više novca pa čak i za duži život – bilo bi super da je negde oko 115.

Međutim, izgleda da i „inteligencija ima svoj prag“. U suštini, ako pređete IQ od 120 – nema više garancije za vas niti da ćete biti ostvareni, a još manje da ćete biti srećni.

Slično kao u košarci: teško da možete biti profesionalac sa visinom od 165 cm. Visina od 195 cm je svakako bolja od one od 190 cm. Ali, košarkaši visoki 2 metra ili više nisu nužno bolji od svojih saigrača. Visina, kao i IQ, treba samo da budu dovoljno visoki.

Sa druge strane, tzv. praktična inteligencija i socijalna inteligencija imaju svoju konkretnu svrhu i dobro je da budu što više i bolje. Važno je znati:

• Šta da kažeš;
• Kome da kažeš;
• Kada da kažeš; i
• Kako da se pozicioniraš.

One se uglavnom uče u porodici. Ali, dobra je vest da se mogu razvijati i usavršavati i kasnije.

Kulturno nasleđe

Gledvel je analizirao:

• Ko su i odakle dolaze najbolji svetski matematičari (otkrićemo vam: iz Azije, ali vrlo konkretno iz delova gde se tradicionalno gaji pirinač);
• Kako je na veliku brojnost avionskih nesreća u južnokrejskoj kompaniji Korijan Er uticalo to što se kopiloti iz kulturoloških razloga ne usuđuju da sugerišu pilotima da donose čak i evidentno pogrešne odluke;
• Kako komuniciraju istočnjački narodi (i generalno kulture u kojima se insistrira na poštovanju starijih i autoriteta), a kako zapadnjaci.

Zaključak

Natprosečne ljude pratila je i natprosečna sreća.

Ali, neizostavno i natprosečan rad, hrabrost i spremnost da zgrabe svoj trenutak kad se on pojavi.

Niko ne može da uspe u vakuumu.

I iako je svako najodgovorniji za svoj uspeh, pomoglo je i to što su:

• Rođeni tu gde jesu (i kad jesu);
• Imali nekoga ko veruje u njih;
• Dobili šansu da pokažu šta mogu. I iskoristili je.

Citati

Ljudi se ne uzdižu ni iz čega. Ipak, nešto dugujemo i roditeljima i pokroviteljima.

Čini se da ljudi koji stoje pred kraljevima isključivo sami zaslužni za to. Međutim, oni u stvari uvek iskoriste skrivene okolnosti i izvanredne prilike koje im se pružaju, kao i bogatstva kulturnog nasleđa, što im omogućava da saznaju više, da rade više i da posmatraju svet onako kako drugi ne mogu, zbog čega su u stalnoj prednosti.

Veoma je važno gde, ali i kada smo rođeni. Kultura čiji smo deo i nasleđe predaka jeste ono čime se utire naš put ka uspehu, i to do neslućenih razmera utiče na naš život i pojam uspeha.

Prerano etiketiramo ljude kao gubitnike i time ih otpisujemo. Preterano smo opčinjeni onima koji su postigli nešto u životu i preterano rigorozni prema onima koji to nisu uspeli. (Pod „mi“ podrazumevam društvo – jer određujemo ko će uspeti, a ko neće.)

Zapadnjačka komunikacija podrazumeva ono što se naziva „orijentisanost prenosa“ – to jest, smatra se da je govornikova odgovornost da svoje misli prenosi jasno i nedvosmisleno.