Minecraft – više od igre (ili, zašto ne treba potceniti snagu onlajn zajednice)

Dok se dobar deo mejnstrim gejmera utrkivao ko će da ima bolju opremu – jer, kada imate igricu oko koje se potrudila čitava armada dizajnera i developera, nema smisla da je terate na osrednjoj grafici – jedan čudan i pomalo na svoju ruku momak je provodio slobodne sate kuckajući nekakve kodove po računaru. Tu i tamo su od tih kodova nastajale igrice, ali ništa spektakularno. Pomalo čudnom momku su manje-više služile kao poligon za vežbanje programiranja.

Markus Person, inače, rodom iz Stokholma, voleo je od malena da čačka po računaru. U tome mu je malo pomogla starija sestra, malo više je čeprkao sam i, negde do sredine 2009. godine, moglo se reći da je postao vičan. Možda bi i to bilo potcenjivanje, budući da je sledeću igru isprogramirao za 6 dana.

Ali, ovo nije bila igra za kojom bi otkinuo gejmer naložen na skupu opremu. Ko je bio naviknut na razne Skajrime, WoW-ove, LoL-ove i Oblivione na 40+ FPS, onda bi mu instinktivna reakcija na Markusovu igru zvučala otprilike: „Ma daj, je li ovo šala?“ Izgledala je smešno, kod zbunjenih posmatrača izazivala glitcheve – i postala je jedna od najgenijalnijih u istoriji.

Marketing? Kome to još treba…

Markus Person je bio prilično skroman što se tiče sopstvenih očekivanja. Želeo je samo igru koja je dovoljno kreativna, a da u isto vreme ima i neke standardne odlike – recimo, da imate šta da istražujete i da se usput potrudite da ne izginete.

U igri kojoj je Person nadenuo ime Minecraft, skoro sve ostalo je bilo ad libitum. Nije bilo pravila, nivoa i „final boss-a“ koga treba potući da biste je prešli. Gameplay je izgledao otprilike ovako: našli ste se pod vedrim nebom, oko vas je nekakva priroda, a vi ste čovečuljak koji treba da se snađe i preživi, uz sva raspoloživa sredstva i uz sopstvenu maštu i kreativnost.

Možda je najnestandardniji bio izgled ovog virtuelnog sveta. Apsolutno sve, uključujući životinjice, biljčice i pejzaže, bilo je u obliku kocaka. Nešto poput Lego-a na ekranu, sa piskelima umesto fensi grafike. A u tom piskelastom svetu, bezbroj mogućnosti da od tih kocaka (zemlje, drveta, peska, kamena) stvorite bilo šta.

Još koju godinu nakon što je Minecraft ugledao svetlost tuđih monitora, vodio se kao beta verzija. U suštini, Markus Person ga je doživljavao kao lični projekat, sa idejom da ova igra ne bude kao druge – ne toliko zarad originalnosti koja bi sama sebi bila cilj, već da bi gejmerima zapalila maštu.

Da je Minecraft postao popularan preko noći – i nije baš, ali skoro da jeste. Odjek se širio brzo, tim pre što je neuobičajeni gameplay naišao na instant prihvatanje u gejming krugovima. Drugi razlog je bio taj što je igra bila dostupna praktično svima i svugde. U isto vreme, Person je tada još bio jedini iza „projekta Minecraft“ i nije, poput kreatora popularnijih igara, bio sasvim nedodirljiv. Iako je Minecraft bio namenjen velikom broju ljudi – a sve više ih je iz meseca u mesec slagalo pikselaste kocke – ipak je ovo bila intimna onlajn zajednica. Ali, Markus je za to vreme imao poprilično posla.

To što je imao viziju i dar da napravi nešto drugačije bilo je dovoljno – za početak. Ali, mnogo (novih) igrača značilo je da treba brzo reagovati na dojave o bagovima i ideje koje su dolazile od samih gejmera. Markusu je bio potreban tim pod jednim „krovom“ – gejming studiom Mojang, koji je Person osnovao 2010. godine.

Angažovati još nekoliko ljudi je bio sledeći logičan potez, a Personu je legao kao kec na 11. Kreativni input je omogućio da se Minecraft dalje razvija, a da to ne ide nauštrb inicijalne Personove ideje – igre dostupne svima, a koja „sluša“ fidbek sve brojnije armije gejmera. Bio je do idealan spoj kreativnosti i programerskih veština – spoj koji će Minecraft učiniti globalnim fenomenom.

U poređenju sa inicijalnom, klasičnom verzijom, inicijalno „čudna“ i naoko smešna igra je nezaustavljivo napredovala. Bilo je dosta izazova tehničke prirode, ali i da (i dalje rastuća) zajednica zadrži ulogu ko-kreatora. Za to vreme, Person i njegova ekipa u Mojang-u nisu ni razmišljali o alatima poput marketinga i promocija.

Razlog je bio jednostavan – nije im ni bilo potrebno.

Tačnije, sav marketing je odradila Minecraft zajednica. Svi su želeli da se domognu igre u kojoj nema uobičajenih pravila, igre koja, donekle, imitira stvarnost (jer, da biste opstali u tom virtuelnom svetu, morate da ulovite hranu, napravite kuću, snabdete se potrepštinama kao što su ugalj ili drva, a preko noći da potamanite zle momke koji prete da vas ubiju), ali i igre u kojoj ste mogli da istražujete, sagradite štagod želite i pustite mašti na volju. A pošto sama igra nema kraja, eto i razloga da se od računara odlepite otprilike nikad.

Bilo je toliko jednostavno – ali i besplatno. Minecraft su reklamirali sami gejmeri, koji su pravili neverovatnu količinu sadržaja – pre svega, YouTube videa i Twitch streamova. Bilo je dovoljno da igra dospe do relativno popularnog gejmera na vebu i da za nju saznaju i njegovi pratioci, od kojih su većina i sami bili ljubitelji video igara. To je bio proveren način da se reč o Minecraft-u proširi neverovatnom brzinom, ali i da Person i ekipa dobiju pomoć sa strane.

Tako su pratioci počeli i sami da se igraju programiranja. Osnova koju je kreirao Markusov tim (gameplay, izgled i mehanika) ostala je ista, a kreativci iz zajednice su je modifikovali i pridonosili dizajnu, nastavljajući sa spiskom želja i predloga u kom pravcu dalje razvijati igru.

A da ih samo pustimo da se igraju?

Koliko god da je ovo bio specifičan pristup game developmentu, toliko je bilo više posla za ceo Mojang tim. Ono što je počelo od jednog pomalo-na-svoju-ruku momka, nastavilo se igrom koju je „pravio“ doslovno ceo internet. Minecraft se ažurirao veoma brzo, ali praktično je bilo i to što je svako mogao da napravi i „svuče“ verziju ili „paket“ koji je bio dostupan onlajn.

A onda su se u priču umešali i stvarno veliki igrači.

Do septembra 2014, Minecraft se već mogao nazvati jednom od najpopularnijih i gejmerima najdražih igara u istoriji – a tome su svedočili i milioni igrača i milioni prodatih kopija. A onda je Markusov tim dobio ponudu koja se ne odbija – na „vrata“ im je zakucao Microsoft, sa namerom da kupi celu kompaniju Mojang.

Doduše, i pre 2.5 milijarde dolara na Mojangovom računu, bilo je jasno da su oba – i Mojang i Minecraft – imali veliki potencijal u gejming industriji. Ali, za Microsoft je ovo bilo više od igre. Bila je to mogućnost da se Minecraft iskoristi ne samo u zabavne, već i u edukativne svrhe – i sve to uz pomoć jedne od najvećih zajednica na internetu.

Promene su ovoga puta bile krupne. Minecraft je predstavljen na različitim platformama, pa su mogli da ga igraju i igrači na različitim uređajima. Što znači – imao je i Mojang i te kako koristi od toga što ga je otkupio jedan od najvećih tehnoloških giganata. Osim veće dostupnosti, Minecraft je uskoro dobio još jednu verziju – „Education Edition“. Bio je to strateški potez kojim je igra postala svojevrsni „pomoćnik“ nastavnicima i klincima u školama, a ovi su, zauzvrat, dobili prilično zanimljiv, interaktivni alat za učenje.

Ono od čega Microsoft nije odustao bila je zajednica okupljena oko pikselastog, virtuelnog sveta. Sada već jeste bilo i marketinga kao alata da se dopre do ljudi, ali – neke stvari su se, ipak, morale poštovati.

Zapravo, teško da je išta oko Minecrafta bilo slučajno. Markus Person jeste imao interesantnu ideju, imao je i tim koji je izneo originalan koncept i uvažavao vox populi, ali to što je na koncu izrastao u globalni fenomen, dugovao je upravo zajednici.

A ona je bila jedna od „najšarenijih“ na internetu. Budući da je igra sama po sebi bila bez granica, takva je bila i armija igrača. Minecraft su igrali i klinci i stariji, i muški i ženski, ljudi sa svih strana sveta i različitih interesovanja. Nisu samo provodili sate i sate slažući kocke, već i kreirajući sadržaj, uključujući se u forume i diskusije i okupljajući se na konvencijama.

Sa druge strane, originalna Markusova ideja je ispomerala dotadašnje trendove u gejmingu. Sa svojim kockama, pikselima i krajnje jednostavnim konceptom, Minecraft je postao dokaz da dobra i „kul“ video-igra ne mora imati high-end grafiku, niti strukturisanu i detaljno razrađenu priču. Bilo je to zeleno svetlo developerima i dizajnerima da i oni, poput Markusa (a zatim i čitave Minecraft zajednice) daju mašti na volju i igračima na slobodi. S obzirom na mnoštvo novih verzija i neprekidne iteracije, prešao se podugačak put od indie video-igre do kulturološkog fenomena. No, Minecraft ostaje kao svedok da je granice moguće rušiti kada privržena zajednica stane iza kreativnog tima.