Industrija izbrisanih identiteta

Ovo što ćeš kupiti sam ja napravio, ali za svoj rad nisam dobio platu.

Dok su šetali kroz Zarinu prodavnicu u Istanbulu, kupci i potencijalni kupci su nailazili na komade kakve sigurno nisu očekivali. Ali, nisu ti „komadi“ bili izloženi sasvim na izvol’te. Kupci i potencijalni kupci su ih videli tek kada uzmu odelo u ruke, u želji da ga probaju i eventualno kupe.

Nije se moglo znati kada se to tačno desilo, ali se u dotični butik prethodno ušunjao izvestan broj krojača. Posakrivali su kratke poruke sa sadržinom nimalo lepom ni optimističnom. Taj komad koji bi neko poželeo da kupi, sašio je neko – osoba od krvi i mesa – ko za ispunjeni zadatak nije dobio ni prebijene pare. A kupac je, kao, trebalo da mirne duše okrene glavu.

Brže od najmaštovitije kampanje, poruke su iz butika otputovale do štampe. Iako slovi za jedan od većih svetskih brendova, Zaru je pod budne oči dovelo blatantno kršenje ljudskih prava.

Do tog trenutka anonimna radna snaga postala je, bar na kratko, glavni junak sage. Otela je reflektore uglancanim izlozima i kurtoaznim prodavcima, jer u kršenju prava nema baš ničeg kurtoaznog i ušminkanog – ali i ničeg što bi ikoga zaprepastilo.

Zara nije bila prvi niti poslednji primer. Ni samom brendu nije bio prvi put da se zaplete u kontroverze, a pokazaće se godinama kasnije da mu ni to zaplitanje neće biti poslednje. Radnici su iz anonimnosti izašli krajem 2017. godine i obelodanili da im firma „Bravo“ (inače, autsorsovani proizvođač, koga su unajmljivali i drugi brendovi) duguje otpremnine i zarade za protekla tri meseca.

Slučajno ili ne, čim su misteriozne poruke izašle na videlo, „Bravo“ je zakatančio pogon. Prvooptuženi za kršenje prava je perfidnije izbegao spotlajt. Proizvodna oprema je oduzeta, ali je vlasnik, navodno, odšetao u nepoznatom pravcu sa džepovima punim novca: još jedan detalj koji je, u najboljem slučaju, ispraćen prevrtanjem očiju. Jer, koliko god bile masovne, slične pojave više ne izazivaju mnogo buke.

Možda je zato delovao neobično potez jednog drugog brenda iz iste branše. Na drugom kraju sveta, u sunčanom Los Anđelesu, takođe, ne manjka uglancanih butika i kurtoaznih prodavaca. A tamošnji brend, Los Angeles Apparel, imao je sopstvenu verziju „prokrijumčarenih“ poruka.

Upoznajte Rosu. Rosa je poreklom iz El Salvadora i došla je u LA kako bi sledila strast za krojenjem. Kada ne kroji, voli da ide u kupovinu i da šeta sa svojim psom.

Krajem 2025. godine, na Instagramu i X-u se pojavilo nekoliko postova slične sadržine. Naizgled obične etikete pamučnih majica, samo što na njima nisu bile štampane samo instrukcije za održavanje. Poruka – dijametralno suprotna od one iz Zarinog butika. A ni Rosa nije jedina: tu su još Gabrijela, Oskar, Santos, Felisijano i Pijedad. Tu su i njihove fotografije, uz nekoliko redaka o tome šta ih još čini ljudima.

Los Angeles Apparel je izneo i tvrdnje da su njegovi radnici korektno plaćeni za svoj rad. Nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali u industriji koja obiluje optužbama i dokazima o suprotnom, to podrazumevanje dobija drugačiji kontekst. Počinje da se doživljava kao svetli primer, a pošteni brendovi kao lučonoše nekakve mini korporativne revolucije.

Ruku na srce, lepo je, i pohvalno, kada i oni na „najnižim lestvicama“ dobiju zasluženo priznanje. Losanđeleski brend je pokazao da to priznanje ne mora da se čita samo na obračunu zarade. Jer, plata jeste samo broj, ali ne govori mnogo o onima koji bi tim brojem trebalo da budu zadovoljni. Još manje govori o imenu ili životnim okolnostima i, kao da se to apsolutno nikoga ne tiče, ne govori ni ko je taj neko kada se završi smena. Koliko god primeri bili suštinski različiti, i Zara i Los Angeles Apparel su stali otprilike na istu ravan.

Njihovi radnici su, bar na momenat, pobegli od anonimnosti. Ali, Zarini krojači su bili vidljivi tek kada su postali problem. Učinili su to gerilskom metodom, krijumčareći poruku da su i oni prvenstveno ljudi.

Los Angeles Apparel je imao manje-više identičnu poruku. Metoda je, takođe, bila gerilska, ali ljudskost na onim etiketama nije imala formu očajničkog apela, već doslovno polazne tačke: jer i ovi krojači prvenstveno su ljudi.

Većina velikih industrija – pa i ne samo velikih, i nipošto samo modna – diče se izuzetnom sposobnošću da samelju identitet. Imena i prezimena, suštinske, ljudske osobine postaju kolateralna šteta „targeta“, „širenja kapaciteta“ i „povećanog obima proizvodnje“. U takvom pejzažu, istupanje iz anonimnosti skoro da je subverzivan čin. Ali, bez obzira na pohvalan potez američkog brenda, pejzaž se, zapravo, nije bitno promenio.

Zato bi potez Los Angeles Apparel-a nekome mogao da deluje kao patetična samohvala. Naravno, par etiketa, sa imenima i slikama, neće poništiti sudbine stotina hiljada dehumanizovanih. Neće srušiti sistem, niti će magijom očistiti potrošačku savest. Ali, može učiniti nešto, ma koliko bilo sitno – da stvori malenu pukotinu kroz koju prođe tanki snop svetla. Prijatnog ili zaslepljujućeg, zavisi od toga gde ste na skali (de)humanizacije.

Jer, mnogo je lakše okrenuti glavu od amorfne „radne snage“. Malo je teže kada vas u oči gledaju Rosa, Oskar i Gabrijela. Na koncu, ovde se ne radi (samo) o „dobrim“ i „lošim“ brendovima: kategorizacija bi bila odveć pojednostavljena i, samim tim, gubi svaki smisao. Ali, sve dok se ljudi svode na brojeve i njihovi identiteti dosledno melju, kršenje prava ostaje bezlično, tiho i – najporaznije od svega – toliko podnošljivo. Onoga trenutka kada dobije lice i glas, postaje teže pretvarati se da ne postoji.