Kako da napravite fejk biznis (i zašto biste to radili)?

Za početak, treba vam jedna omanja prostorija – obična šupa, sasvim je dovoljna.

Onda, treba vam nekoliko prijatelja koji vole luckaste ideje, a imaju i smisla za preterivanje.

I, naravno, treba vam telefon (najvažnija stavka – ništa bez telefona). Za sitnice, kao što su klijenti i kupci, ne morate da brinete – doći će sami od sebe.

Zvuči kao šala?

Pa… I jeste, i nije, zavisi kako posmatrate. Naravno, fejk biznis znači da ćete morati nekoga malo i da prevarite. Ali, u svetlu jednog takvog fejk biznisa, niko nije bio prevaren „na silu“.

Mladić iza ove (ne)šaljive ideje je bio Britanac Uba Batler. Batler je, naime, imao posao kakav bi verovatno odabrali samo luckasti ljudi – bavio se pisanjem. A u nastojanjima da pisanom rečju zaradi za hleb, prihvatao je i gaže koje, generalno, slove za dosadnjikave. Na primer, da na TripAdvisoru piše recenzije za restorane.

Već tu se jednom nogom (pardon, rukom) umešao u hohštapleraj. Pojedine njegove recenzije su bile potpuno izmišljene – odnosno, u restoran kome bi udelio dobre ocene, Batler nije ni koraknuo.

Zarada je bila, onako… 10 funti po recenziji. Not great, not terrible, ali sve u svemu, skromno. Elem, posao je već imao, ali Batlera je pomalo kopkala cela ta fama oko nečije online reputacije. Ako su njegove recenzije fejk, kakvu sliku onda šalje taj neautentično ocenjeni restoran? I, ako je tako lako izmisliti recenziju, koliko bi tek bilo lako izmisliti ceo restoran?

Nekoliko meseci kasnije – a sve ovo se dešavalo 2017. godine – TripAdvisor je počeo da se usijava od navale radoznalaca. Izvesni lokal, skromno nazvan „The Shed at Dulwich“, neskromno je krao simpatije posetilaca ovog sajta.

Po svemu sudeći, čovek (ili ljudi) koji su tom lokalu radili marketing, uradili su majstorski posao. Lokacija restorana je bila tajna – znalo se tek da je na jugu Londona, znalo se i u kojoj ulici, ali ništa više od toga. Radoznali gosti nisu mogli tek tako da banu. Mogli su isključivo pozivom da rezervišu sto.

Naravno, imao je „The Shed at Dulwich“ svoj veb-sajt, sa majstorski urađenim fotkama. I tek su tako radoznali gosti mogli da gvirnu u ambijent ove „šupe“.

Mali, udobni restorančić, sa atmosferom koja je podsećala na udobno dvorištance iza vašeg doma. Na fotkama su se, očekivano, našli i specijaliteti kuće – interesantno su izgledali, a još interesantnije se zvali. Mogli ste, tako, da naručite „Empatiju“, „Kontemplaciju“ ili „Komfor“ – i, još jednom, bravo za marketinški tim.

I, kao što na TripAdvisoru obično biva, ostatak su odradile recenzije. Posetioci restorana su bili oduševljeni, ne krijući oduševljenje ni pred čitaocima TripAdvisora.

I tek tako, momak s početka priče – naš pisac, Uba Batler – shvatio je koliko je iluzija moćan sociološki faktor.

Jer, njegova „Šupa u Daliču“ nikada nije postojala. Tačnije, postojala je, u njegovom dvorištu. Sve ostalo je bilo rezultat najobičnijeg preterivanja.

Ili, pretvaranja, kako vam drago.

Šupa, izbeljivač i virtuelna (ne)realnost

Prilično sam opsednut TripAdvisorom“, priznao je, krajem iste godine, Uba Batler. „Fascinira me cela ta stvar, koliko ju je lako izmanipulisati, ali – svi će da poveruju. I onda sam pomislio, zašto ne bih napravio fejk restoran?

Šupu je već imao, pa je to bilo rešeno. Ali, oko jelovnika je morao da improvizuje. Malo pene za brijanje, malo izbeljivača, malo tableta za veš mašinu – sasvim dovoljno manipulacije da hrana na fotkama izgleda neodoljivo. Podigao je veb-sajt i obznanio da „njegov privatni restoran posluje već godinama“. Tu i tamo mu je pomoglo par prijatelja – oko fotki i za pisanje (fejk) recenzija – a onda je na sajt postavio i broj telefona.

Valjalo je, naravno, stvoriti i iluziju da je reč o vrlo traženom restoranu. Na rezervacije se čekalo nedeljama, a to što niko nije bio načisto sa pravom lokacijom „šupe“, samo je dolilo radoznalost na misteriju.

Ali, najzabavnije u celoj priči – ljudi su stvarno naseli.

Batlerov telefon je kipeo od „rezervacija“. Pošto je njegova šupa ubrzo skončala na TripAdvisoru, recenzije su stizale i od ljudi za koje nije imao pojma ko su. Samo u toku jednog vikenda izbrojao je 116 poziva.

Zvali su ljudi i da se interesuju za posao, zvale su PR agencije i lokalni selebritiji. Gosti su želeli da doputuju iz drugih gradova. A onda…

Mislim da je bio petak uveče, jeo sam instant nudle i video da je moj restoran postao ,top-rated’. Bila je to najsmešnija stvar koja mi se ikada desila.

Samo, nije baš sve bilo tako smešno.

Zbog silnih ljudi koji su poverovali u ovu šaradu, Batlera je malo grizla savest. Jedini način da se izvuče bio je da napravi pravi restoran. Bar na jedno veče.

Novembra 2017. godine i šest meseci nakon otvaranja, deset najsrećnijih je došlo na ekskluzivnu večeru u „Šupu“. Batler i njegovi prijatelji su pokušali da naprave koliko-toliko vernu repliku onoga što su ljudi videli na TripAdvisoru. Doveli su di-džeja i gostima poslužili gotove obroke pripremljene u mikrotalasnoj, a bilo je i jestivih dekoracija, čisto radi ugođaja.

Nije teško zamisliti kako se sve završilo.

Deo gostiju – pre svega, Batlerovi prijatelji koji su i sami učestvovali u šaradi – hvalili su restoran na sav glas. Ovi drugi, stvarni gosti, mahom su bili razočarani. Naravno, ljudima koji su prvi put došli nije trebalo mnogo da shvate o čemu je reč. Pomogao im je, doduše, i Batler, kada je sam ispričao priču o svom „društvenom eksperimentu“.

Za očekivati je bilo i da će TripAdvisor na koncu da ukloni Batlerov restoran iz preporuke. Ali, igrajući se svojim nepostojećim biznisom, Batler je sve karte odigrao po PS-u – počev od neobično nazvanih stavki na meniju i stvaranja hajpa oko ekskluziviteta, do zrnca misterije kojim je bila obavijena lokacija njegove „Šupe“.

Ali, upravo se u tim kartama krije i problematičniji deo cele priče: šta je zaista realno u svetu u kome se ljudi vode (pretežno) digitalnim „lajkom“.

A u tom vaskolikom svetu interneta, doživljaj nečega će, pokazalo se, vrlo lako zaseniti činjenice. Kvalitet neće biti samo u ukusu, već u načinu na koji se taj ukus „spakuje“. A ekskluzivitet će vrlo lako zamaskirati realnost.

Štaviše, u tom vaskolikom svetu interneta, takođe, pokazalo se, ne treba vam čak ni proizvod, kamoli neki tamo prostor ili, daleko bilo, osoblje.

Dovoljno je da umete da stvorite priču.