Zalivaš li lila ramondu?

U Srbiji danas feminizam apsolutno ne znači ništa.

Verujem da je dovoljna ova izjava, pa da znate na koji TV intervju se referišem, jer je izazvao mnogo diskusije na društvenim mrežama, što se prenelo i u druge medije.

Dalje u tom razgovoru glumica se pita:

Kako da pomognemo ženama u unutrašnjosti ako one ne žele da pomognu same sebi?

Voditeljka odgovara:

Tako što ćemo im davati primer, pričati, osnaživati ih u svemu, osvešćivati. Nemaju svi privilegije u kojima mi živimo.

Volim što se na tom mestu našla baš Una Senić, ne samo zato što sam tokom godina svedočila njenoj transformaciji na javnoj sceni i poznajemo se lično, već zato što nije samo klimnula glavom i prešla na sledeću temu. Gošćin stav ju je vidno žacnuo, ali je opstala u nameri da održi kulturu dijaloga.

Mnogo toga je već izrečeno o ovom javnom suprotstavljanju mišljenja. Iako su i mene glumičine reči skoro jednako kao Unu dotakle nisam se bavila njime. Do sada. Ali, eto, namestilo se da je zgodan svež primer koji mi je poslužio za uvod u tekst.

Podvući ću Unine reči.

Preciznije – dodaću im svoju interpretaciju.

Davati primer… da drugačiji izbori postoje i ponuditi alternativu.

Osnaživati… jačajući njihove kapacitete.

Osvešćivati… da su i te kako vredne i da su mnogo toga dobrog već uradile.

Imala sam potrebu da još malo budem megafon Uninom mudrom izboru reči. Važno je, jer je jezik skladište naših uverenja, pretpostavki i predrasuda. Zato treba da ga preispitujemo. I baš pažljivo biramo reči.

To me je podsetilo na nedavnu 40-minutnu diskusiju oko samo jedne sintagme. Jedne sintagme, koju većina ne bi ni primetila. I to sa osobom sa kojom imam vrlo bliske stavove, a uz to jednako je posvećena jeziku. No, ne kaže se slučajno: jezik kosti nema, ali kosti lomi.

Ukratko: angažovali su me da za jedan sjajan projekat pišem tekstove za sajt i poslali njihovu dokumentaciju na čitanje, da se detaljnije upoznam. Od starta znam dobre namere tog projekta i zato sam se još više usprotivila da bilo gde u njegovom opisu stoji „promena ponašanja ili stavova„. Možda ćete odmahnuti rukom i reći „ma ko to čita“ ili „ma ko na to obraća pažnju„, no meni je stalo i nisam dozvolila da tako ostane. Bukvalno bi pre pala Kadinjača.

Bila sam u ovom slučaju Đavolji advokat i prevela to u rečenicu „sad ću ja da ti objasnim kako je ispravno„.

Osećate li da u vazduhu lebdi neizgovoreni pritisak da ponovo treba da stane u kalup, samo sada nečiji drugi?

Pod viteškim velom spasavanja opet pred njih stavljamo neizdrživi društveni pritisak da se povinuju. Opet.

A šta umesto toga?

Una je izgovorila. Davati primer. Osnaživati. Osvešćivati.

Ako dođe do promene stavova, to treba da potiče iz informisanosti, humanosti i širokoumnosti. Jer tako će biti istinski.

Umesto da budemo vitez u krutom neprobojnom oklopu, treba da budemo voda. Ona što pronađe put do pukotina krečnjačkih stena i planinskih grebena. Ona što „probudi“ ramondu i pomogne joj da ponovo procveta. Nekoliko kapljica vode dovoljno je da lila ramonda oživi i ulepša to nepristupačno mesto na kome je.

Mada sam započela tekst feminističkom minijaturom, on je u svojoj suštini mnogo šire primenljiv.  Ovo je, zapravo, priča o podršci. Istinskoj podršci. Bilo kome i bilo kada.

Ma nek` ide život! Ovo je APEL (velika slova su tu s predumišljajem, da istaknem važnost) da kada već želite nekome da pomognete, bez obzira što u startu vidite kuda to vodi, gde je prečica i koje je „konačno rešenje“, budete tek blagi korektivni faktor. Bar se potrudite. Ne skačite odmah sa “saćujadatikažem”.

Setite se kako ponaša „zec“ u maratonskoj trci. Na početku pejsmejkeru jeste zadatak da održi adrenalinski entuzijazam, da se trkač ne sprži u startu, da ga zaštiti od vetra u prsa kad zatreba… ali sve vreme na umu ima najvažnijih poslednjih nekoliko kilometara u kojima postaje lični motivator. Ta dinamika odnos sa “zecom” za nekoga je katastrofalno razočarenje, a za nekoga spektakularni uspeh. Zato i jeste najpoštenije da trkač u kom god trenutku želi može da se odvoji i sam završi trku. Nema ljutiš.