Da li ste probali da smanjite stres?

Velike su šanse da se ste nekada, a moguće i u skorije vreme, protiv svoje volje, čuli ovaj savet.

Od lekara. Od prijatelja. Od porodice. Od nekoga ko vam želi dobro, ali ne zna šta drugo da kaže.

I, naravno, čovek zna da je to tačno. Ne zato što je otkrivena neka velika mudrost, nego zato što telo vrlo jasno kaže kada više ne može. San postane lošiji. Fokus kraći. Strpljenje tanje. Glava punija. Srce brže. A dani sve teži.

Problem je u tome što „smanji stres“ često zvuči kao da postoji neka jednostavna komanda koju samo treba izvršiti. Kao da je stres notifikacija koju možeš da ugasiš. Kao da postoji prekidač koji prebaciš sa „previše“ na „podnošljivo“.

A ne postoji.

Posebno ne u mesecima kao što je ovaj, i vremenima kao što su ova.

I onda, pored svega toga, treba voditi život. Raditi. Plaćati račune. Brinuti o porodici. Brinuti o ljudima. Završavati obaveze. Donositi odluke.

A, ako vodite mali biznis, tu stvari postaju još komplikovanije.

Ljudi koji rade kod nekoga, bar u većini slučajeva, mogu da naprave neku granicu između privatnog i poslovnog života. Ne uvek savršenu. Ne uvek laku. Ali, granica postoji. Radno vreme se završi. Posao ostane u firmi, makar delimično. Odgovornost ima svoj okvir.

Kada ste vlasnik malog biznisa, ta granica i dalje treba da postoji. Treba je čuvati koliko god je moguće. Ali, mnogo je tanja nego što bismo voleli da priznamo.

Jer, mali biznis nije samo posao. Nije samo firma. Nije samo PIB, račun, faktura, ugovor, isporuka i rok.

Mali biznis je vrlo lična stvar.

Možemo da se pravimo da nije. Možemo da budemo profesionalni, ozbiljni, racionalni, mirni. I treba da budemo. Ali, u osnovi većine odnosa u malom biznisu prvo stoji odnos čoveka i čoveka, pa tek onda odnos firme i firme.

Klijent nije samo klijent. Često je neko sa kim ste gradili poverenje godinama.

Zaposleni nije samo stavka u knjigovodstvenom softveru, a vaš odnos nije samo opis u ugovoru o radu. To je osoba čiji život, planovi, krediti, porodica i sigurnost zavise, makar jednim delom, od stabilnosti posla koji zajedno gradite.

Dobavljač nije samo dobavljač. Partner nije samo partner. Saradnik nije samo saradnik.

U malim biznisima, ljudi su upućeni jedni na druge. Mnogo više nego što se to vidi spolja.

Zato je stres vlasnika malog biznisa drugačiji. Ne nužno veći od tuđeg, ali drugačiji po strukturi. On retko ostaje samo poslovni. Kada posao kasni, ne kasni samo posao. Kada naplata kasni, ne kasni samo naplata. Kada nema dovoljno ljudi, ne fali samo kapacitet. Kada tržište stane, ne staje samo tabela u Excelu.

Sve to ulazi u kuću. U san. U razgovore. U odnose. U telo.

I onda dođe savet: Smanjite stres.

Važi.

Samo kako?

Da li da ga smanjimo tako što ćemo se praviti da ne znamo da plata treba da legne za deset dana?

Da li tako što ćemo prestati da empatišemo sa klijentom koji kasni sa uplatom, a znamo da ni njemu verovatno nije lako?

Da li tako što ćemo isključiti vesti, iako se sve što se dešava oko nas direktno ili indirektno preliva na posao, ljude, potrošnju, poverenje, planove?

Da li tako što ćemo odvojiti privatno i poslovno, dok nam telefon stoji pored kreveta jer možda neko ima problem koji ne može da čeka jutro?

Naravno da treba učiti da postavljamo granice. Naravno da treba delegirati. Naravno da treba čuvati san, zdravlje, porodicu i prostor koji nije samo posao. Bez toga, pre ili kasnije, nema ni nas ni biznisa.

Ali, važno je reći i ovo: Nekada nije realno očekivati od sebe da budete mirni.

Nekada nije realno očekivati da budete produktivni, kreativni, raspoloženi i puni energije.

Nekada nije realno da napredujete.

Nekada je dovoljno da ne puknete.

Postoje periodi u kojima nije zadatak da budete bolji. Nije zadatak da rastete. Nije zadatak da optimizujete sebe i firmu, da napravite iskorak, otvorite novu priliku, uvedete novi proces, budete inspiracija svima oko sebe.

Nekada je zadatak samo da izdržite.

Da platite šta mora, završite šta je neophodno, budete korektni prema ljudima, ne donesete odluku iz panike. 

Da ne kažete nešto što ne možete da vratite, ne oterate od sebe one koji pokušavaju da pomognu, ne potrošite i ono malo snage što je ostalo na stvari koje mogu da sačekaju.

To nije poraz. To je opstanak.

Mi često potcenjujemo koliko se teški dani akumuliraju. Jedan dan lošeg sna može da se izdrži. Jedna nedelja pritiska može da se pregura. Jedan mesec krize može da se preživi na rezervi.

Ali, kada se sve to nastavi, kada se privatno i poslovno preklapaju, kada se lični strahovi mešaju sa odgovornošću prema drugima, kada društvena neizvesnost postane pozadina svakog plana, tada više nije dovoljno reći čoveku da „smanji stres“.

Možda je korisnije reći nešto drugo.

Recimo, smanji očekivanja od sebe tamo gde možeš.

Ne mora sve odmah.

Ne moraš svakog dana biti najbolja verzija sebe.

Nekad je dovoljno da budeš pristojna verzija sebe.

Nekad je dovoljno da budeš funkcionalna verzija sebe.

Nekad je dovoljno da se ne raspadneš.

A nekad… nekad je ok i da se raspadneš, pa da se pokupiš i sastaviš malo kasnije.

A onda, kada prođe najgore, kada se malo vrati vazduh, kada se telo odmori, kada glava ponovo bude u stanju da misli dalje od sledećeg dana, tada se može razgovarati o razvoju, rastu, planovima i novim pobedama.

Do tada, možda je najvažnije da sebi priznamo u kakvom smo periodu.

I da ne dodajemo pritisak i krivicu na umor.

Jer vlasnici malih biznisa često nose više nego što se vidi. Nose svoje brige, tuđe plate, porodične obaveze, odnose sa klijentima, odgovornost prema saradnicima, pritisak tržišta i sve ono što se u društvu oko nas dešava.

Zato nemojte se nervirati kad vam neko kaže da smanjite stres.

Nađite malo vazduha. Sačuvajte sebe koliko možete. Ne pravite se da nije teško. I ne zaboravite da postoje periodi u kojima je dovoljno samo preživeti.

Sve ostalo može da sačeka neko bolje vreme.