Mala lekcija zbog koje dobri momci gube

Ne znam da li sam vam to ranije pominjao, ali ja baš volim narodne izreke.

Sve što postane dovoljno popularno da ga ljudi prihvate, zapamte i prenose generacijama verovatno u sebi nosi nešto dovoljno univerzalno i važno. Da li ćemo iz toga nešto naučiti, već je druga tema.

Sigurno znate onu narodnu izreku o lepom i upornom.

Ovo možda nije mesto na kojem bi trebalo da je citiram u originalu, ali postoji dovoljno dugo i dovoljno se često koristi da gotovo ne sumnjam da znate o čemu je reč.

Ne znam da li je imaju i drugi narodi, ali meni se ona, suštinski, dopada.

Vrlo jasno nam govori da se u životu nagrađuju trud, upornost i doslednost, a ne samo ono što smo dobili rođenjem i za šta nemamo nikakve posebne zasluge.

Život nije uvek savršeno fer. Zapravo, prilično često nije fer ni približno. Ipak, na duge staze uporni uglavnom prolaze bolje od lepih koji su odlučili da im je lepota dovoljna.

Međutim, postoji još jedna narodna izreka o kojoj razmišljam već mesecima.

Naterala me je da danas pišem o svemu ovome jer mislim da je ona mnogo više od bezazlene rečenice koju ponavljamo deci kada želimo da prekinemo svađu.

Mislim na:

Pametniji popušta.

Te dve reči su, po mom mišljenju, savršeno upakovano normalizovanje negativne selekcije.

Kada pametniji stalno popušta, onaj drugi na kraju odlučuje kako će izgledati svet oko nas.

On bira pravila.
On određuje standarde.
On postavlja kriterijume.
Na kraju, on odlučuje ko će sledeći dobiti priliku da odlučuje.

Za tu poziciju kvalifikujete se tako što dovoljno dugo niste popustili.

Naravno, neko će reći da ovu izreku shvatam previše doslovno. Da se ona odnosi na sitne svađe, bespotrebna prepucavanja i sukobe iz kojih niko ne može da izađe pametniji. Da je njena prava poruka da ne treba trošiti život na svaku budalu koja poželi da se raspravlja sa nama.

Razumem.

Ne mislim ni ja da treba učestvovati u svakoj svađi. Život je kratak, živci su potrošna roba, a budala ima sasvim dovoljno da se organizuje ligaško takmičenje sa plej-ofom.

Problem je u tome što većina ljudi ne napravi precizan spisak situacija u kojima ova izreka važi.

Ne sednemo sa detetom i ne kažemo mu:

Pametniji popušta kada se raspravljate oko toga ko će prvi da uđe u lift. Ne popušta kada neko maltretira slabijeg. Popušta kada izbor restorana nije naročito važan. Ne popušta kada se krše pravila od kojih zavisi bezbednost drugih ljudi. Popušta kada je cena sukoba veća od svega što se tim sukobom može dobiti. Ne popušta kada njegovo povlačenje znači da će neko drugi snositi posledice.

Mi mu samo kažemo da pametniji popušta.

Onda ga tom rečenicom gađamo godinama.

Ne raspravljaj se.
Ne ističi se.
Pusti budalu.
Gledaj svoja posla.
Ćuti, znaš kakvi su.
Ne možeš ti tu ništa da promeniš.

I dete vremenom nauči.
Nauči da je pristojnost i dobro vaspitanje isto što i povlačenje.

Da je mir isto što i ćutanje.
Da je zrelost sposobnost da proguta sve što mu smeta.
Da kvalitetan čovek treba da se skloni kako bi sačuvao dostojanstvo, dok će nedostojanstveni čovek, potpuno rasterećen takvim dilemama, nastaviti da zauzima prostor.

Kasnije se čudimo rezultatima.

Čudimo se ko vodi sastanak stanara, jer su svi normalni ljudi odavno prestali da dolaze.
Čudimo se ko je najglasniji na roditeljskom sastanku, pošto ostali samo žele da se sve što pre završi.
Čudimo se ko odlučuje u strukovnim udruženjima, organizacijama i institucijama, jer sposobni ljudi „nemaju vremena da se bave politikom“.
Čudimo se ko napreduje u firmama, jer oni najbolji „ne žele da prljaju ruke“.
Čudimo se kakvi ljudi ulaze u politiku, nakon što smo decenijama najpristojnijima objašnjavali da se pametan čovek toga kloni.
Čudimo se kvalitetu javnog prostora, a svi koji bi mogli da ga učine boljim povukli su se jer ne žele da se valjaju u blatu.

Blato je, naravno, ostalo.
Samo je dobilo vlasnike.

Negativna selekcija retko počinje nekakvim velikim planom. Mnogo češće nastane kao zbir hiljada malih odustajanja.

Jedan čovek nije želeo da se raspravlja.
Drugi nije imao živaca.
Treći je imao pametnija posla.
Četvrti je rekao da mu ništa od toga ne treba u životu.
Peti je odlučio da će otići negde gde će se njegov rad više ceniti.

Svako od njih je pojedinačno doneo sasvim razumljivu odluku.

Zbir tih razumljivih odluka ponekad napravi potpuno nerazumno društvo.

Ostanu oni kojima nije neprijatno.
Oni koji nemaju problem da budu najglasniji i kada nemaju šta da kažu.
Oni koji ne sumnjaju u sebe jer za sumnju, ipak, treba izvestan intelektualni kapacitet.
Oni koji ne odustaju, ne zato što im je mnogo stalo do zajedničkog dobra, već zato što im se dopada osećaj da odlučuju.

A onda nam bude neobično što su baš oni svuda.

Mi smo ih pustili.

Pametniji je popustio.

Važno je reći da ne mislim da pametan čovek mora da vodi svaki rat. Mudrost se, između ostalog, sastoji i u tome da znamo koje bitke nisu vredne naših cipela.

Ali, postoji ogromna razlika između biranja bitaka i potpunog napuštanja bojnog polja.

Pametan čovek ne mora da pobedi u svakoj raspravi.
Ne mora ni da odgovori na svaku provokaciju.

Ima, međutim, obavezu da prepozna situacije u kojima njegovo povlačenje ostavlja druge ljude nezaštićenim, urušava standard ili predaje odluku nekome ko će je zloupotrebiti.

Tu više nije reč o ličnom miru.
Tu se mir jednog čoveka plaća tuđim problemima.
Na kraju ga uglavnom plate svi.

Svaka generacija ima zadatak da bude makar malo bolja od one prethodne.

To se odnosi na način na koji vaspitavamo decu, gradimo odnose, biramo partnere, vodimo firme i ponašamo se prema ljudima koji od nas zavise.

Odnosi se i na karijeru, jer većina nas, ipak, kreće sa bolje pozicije nego što su je imale generacije pre nas.

Ako ništa drugo, dostupno nam je gotovo celokupno znanje ovog sveta. Dobar deo potpuno besplatno. Na nama je samo da ga pronađemo, razumemo i upotrebimo.

Ali, biti bolji od prethodne generacije ponekad znači i pogledati ono što smo od nje nasledili i priznati da nije sve bilo dobro.

Neke izreke su korisne.
Neke su duhovite.
Neke su nastale u vremenu u kojem je preživljavanje često zavisilo od toga da spustite glavu i ne privlačite pažnju.

Možemo da razumemo odakle dolaze, a da, ipak, odlučimo da ih ne prenesemo dalje u istom obliku.

Možda bi deci trebalo da kažemo da pametniji bira kada će da popusti.

Da je nekada najveća mudrost otići.
Da je nekada najveća hrabrost ostati.
Da pristojnost ne znači dozvoliti drugima da rade šta žele.
Da mir nije odsustvo svakog sukoba.
Da čovek može biti dobar, vaspitan i razuman, a ipak reći: „Ne može.“

Jer, ukoliko pametniji uvek popušta, vrlo brzo ćemo dobiti svet napravljen po meri onih drugih.

A čini mi se da već prilično dobro znamo kako taj svet izgleda.

Pametniji zato ne mora uvek da pobedi.
Ali, više nema pravo da uvek popusti.