Mi smo porodica

Biznis je skupina ljudi koji su se organizovali da zarade neke pare i provedu malo usput. Količnik sto ćudi, kultura, vrlina i mana. Postoji glava organizacije, neke manje glave kao potpora najvećoj glavi, i glavice koje slušaju te glave.

Neke glave love. Neke čuvaju. Neke neguju. A neke glave odlete ako se ne slušaju te neke druge glave.

Pa, to je nešto kao pleme, tako?

Doduše, pleme podseća malo na divljaštvo. Što je ta skupina ljudi veća, poglavica okićeniji, a odnosi složeniji – nije baš prikladno nazivati biznis plemenom.

Srećom, postoje ljudi koji se bave nazivima raznih stvari. Poznato je da naziv utiče na to kako gledamo na pojave, kao i na našu perspektivu.

Nekom od tih čudesnih ljudi palo je na pamet da biznisima koji su, zapravo, plemena – nadenemo naziv porodica. Briljantno. Kao i u plemenima, i u porodicama postoje razne glave. Glave se vole manje ili više. Postoje neke transakcije, oni koji vode i oni koje vode. Oni koji donose na sto i koji s njega odnose. Momenti koji se pamte. Raskoli o kojima priča komšiluk. Proslave o kojima se ćuti.

Hajde onda da u ostatku teksta zaboravimo na reč biznis, da ne spominjemo ni pleme, i da pričamo o porodicama.

U porodicama, način na koji mama i tata razgovaraju međusobno (a i sa svojom sitnom decom) pokazuje kako ta porodica funkcioniše i kuda ide. Naročito kada razgovaraju o problemima.

Rekao bi jedan kolega, konsultant za međuljudske odnose po tituli, strateg u obračunu plate, a psiholog po narodski, da razgovori o problemima nisu razgovori o problemima – već ljudima.

Rešavanje problema je novčić sa dve strane. Nešto nastane i nešto nestane. Stvaranje i uništenje. A kome je zapala koja strana – često zavisi od perspektive. Rekao bi jedan drugi kolega da “istina ne postoji”, te da sami birate svoju stranu novčića.

Moj posao je da budem pridruženi član mnogih porodica, te neretko posvedočim porodičnim razgovorima, istinama i perspektivama. Podeliću sa vama tri priče. Nećemo se baviti imenima, a zaključke ćete sami izvući kao i do sad iz ovih mojih kolumni.

Evo, sećam se jedne omanje, sporohodne softverske porodice. Za najmanje zadatke treba vremena više nego za pregovore u Briselu. Na odgovor se čeka danima (ako i stigne). Sva odobrenja potiču iz spavaće sobe.

Nakon prvih mesec dana pitate se kako oni išta ikad završe.

Ali, kad sezoni dođe kraj, uvek sve bude pod konac. Sve što naprave – radi kako valja, kako treba, kad treba. Ne slama se. Jest da nije moguće utvrditi kako je do rezultata došlo, koji proces je do toga doveo – ali posao radi.

Generalno se nije mnogo analiziralo kako porodica diše u takvim uslovima… Osim ako nisu u pitanju pridruženi članovi, kao što su marketing i prodaja. Tad se skupi ceo slavski sto i podvlači crte pomalo.

Hop. Ispostavlja se da je u protekloj godini više novca potrošeno na promotivne aktivnosti nego što se vratilo. Neka druga crta pokazuje i da je dosta novca otišlo na puko čekanje da se mama, tata, teča, tetka i ostali dogovore.

Vrpolji se marketing i prodaja. Nečija glava će odleteti.

Svi brundaju, traže se konkretni koraci za dalje, a poglavica kaže:

Eh, što se svi fokusirate na negativno? Evo šta sve jeste napravljeno.

Nabraja široku listu lepih stvari koje su postigli pridruženi članovi zaduženi za prosperitet porodice.

Probaćemo nešto drugo, bitno da para i posla ima.

Zatvara se sveska. Idemo dalje. Ponedeljak – ista stara pesma.

Dok vi razmišljate je li to tako treba ili može, možemo da pričamo o jednoj drugoj porodici koja je imala kuće u više zemalja. Govorimo o velikom broju glava.

Ovi su sušta suprotnost. Agilni, proaktivni, uvek zauzeti. Informacije lete. Promene se dešavaju istovremeno sa tekućim promenama koje su pokrenute tokom nekih trećih promena zato što neka peta promena nije bila dobra promena.

Prati se svaki korak. Svi sve znaju.

Kad su se tamo okupili za slavskim stolom da svedu račune, tačno se znalo kako se šta radi, a tek kako sve treba da se radi. I tamo je podvučena crta pokazivala da nisu ostvareni neki ciljevi. Ponovo, po ko zna koji put.

Moglo se upirati prstom, jer… Svako je okretao kormilo bar jednom, planovi nisu bili baš planovi već ambicije… Ali, porodica je porodica. Svi su učestvovali. Svi za jednog, jedan za sve.

Znao se proces i plan broj 214 u fioci.

Glava nad glavama reče:

Nema veze. Sad smo pametniji. Vi se rasporedite prema standardnom dogovoru za ovakve situacije. Idemo na narednu oblast, ali drugačije – sad je na mene red, imam ja svoj plan o kom govorim mesecima.

I bi tako. Nastavilo se po novom planu. Svi nastaviše da zuje.

To zujanje me podseti na treću porodicu. Ta je bila složna kao u bajci. Na više kontinenata, u više kultura. Stalni osmesi. Bonton i manir po bečkoj školi. Nije bilo članova koji su se više smejali od njih. Sve je bilo tako lagano. Rekli bismo u Novome Sadu – ima se kaaade.

Na dva treptanja dolazilo je svako odobrenje. U vazduhu je visilo uzbuđenje. Ciljevi su se ispunjavali sami od sebe. Idila. Okupljanja su uvek ostavljala utisak blagostanja.

Do jednog ponedeljka, kada su stigla pisma na adrese čitavih timova u kojima im se reklo da porodica mesecima nema prihode te mnogi članovi moraju da krenu dalje, uz svu ljubav i podršku, kao i molbu da ne govore neko vreme o tome šta se dešava unutar kuće.

Zauzvrat, ima i malo novca i šunke za put.

Probao bih da opišem zujanje i razgovore o tome, ali… Nije ih bilo, pa ćemo ih zamisliti.

Rekao bi Tolstoj da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način. Vrlo prikladna rečenica, ako pogledate iz određene perspektive.