Gde prestaje vizija, a počinje kult?

Šta se dešava sa ljudima kada shvate da ih sistem ne želi?

Dobar deo njih se oseti iznevereno, odbačeno i užasno usamljeno. Nimalo prijatna, još manje olakšavajuća okolnost za pojedince koji samo žele da negde i nečemu pripadaju.

Jednom u ponekad desi se da takvi ljudi shvate da imaju keca u rukavu. Kada vide da mesta za njih nema, pokušaju sami da naprave mesto za sebe i sebi slične. Jednom u ponekad im to pođe za rukom, a to što su stvorili postane veće od njih samih.

Čarls „Čak“ Didrih je bio neobična mešavina svega toga. Isprva, savršeno uklopljen u sistem, radio je kao prodavac i radio je mnogo. Onda je u roku od kratko postao „luzer“. Odao se alkoholu i više za onaj sistem nije bio dovoljno dobar.

Bio je u ranim 40-im, dovoljno mlad da ne gubi nadu, a dovoljno „star“ da bi počeo ispočetka. To je makar bilo očigledno, jer zavisnicima se, po pravilu, ne predviđa svetla budućnost. Na sopstvenu štetu, živeo je u vreme kada je zavisnost bila još veći tabu nego danas.

Ali, sredinom 50-ih godina prošlog veka, postojala je, srećom, organizacija Alcoholics Anonymous. Čak Didrih je postao jedan od anonimnih i uspeo je da batali porok, ali je i dalje bio luzer.

Interesantno, ali Didrih je još bio u relativno dobroj poziciji. Alkoholičari su imali gde da odu da bi došli k sebi, ali oni diljem Amerike nisu bili jedini zavisnici. Mnogo se manje govorilo o izopštenosti i usamljenosti ljudi navučenih na „dop“.

S obzirom na poruke koje su im servirane, tek su korisnici heroina bili izgubljeni slučajevi. Njihovo lečenje se svodilo na psihijatrijske ustanove koje, sredinom prošlog stoleća, prosto nisu umele da se izbore sa problemom. Bio je to danak profesije tada još nemoćne da se uhvati ukoštac sa narkomanijom, a zavisnicima se govorilo: jednom na dopu, zauvek na dopu.

Nisu uvek bili dobrodošli ni u društvo Anonimnih Alkoholičara. Njihov problem je, smatralo se, bio znatno drugačiji od alkoholizma.

Čak Didrih je tada živeo u San Dijegu (Kalifornija), pokušavajući da pronađe nešto što je podsećalo na AA zajednicu. Mrka kapa – izgleda da mu se smešilo da zauvek ostane luzer i lečeni alkoholičar. U prodaju nije hteo da se vrati, jer je odatle i zglajznuo u čašu. Ali, upoznavao je sebi slične, među njima i stvarno beznadežne slučajeve, korisnike heroina. Niko od njih – ni manje, ni više beznadežan – nije imao nešto što bi se zvalo podrška zajednice.

Ono što je kasnije dobilo naziv Synanon, gotovo da je imalo odlike savremenog startapa. Počelo je iz Didrihove dnevne sobe i izraslo u, za ono vreme, netipične terapijske seanse. Ako je neko znao kako izgleda skidanje sa heroina, to su bili ljudi koje je Didrih uzeo pod svoje.

Skidali su se na „suvo“, dok je nad njima bdeo nekadašnji alkoholičar. Dok nisu iole došli k sebi, provodili su dane na Didrihovom kauču. Malo-malo, pa bi na taj kauč došao neko novi, a ovi „stariji“, koliko toliko čisti, tu su bili da ga podrže.

Uostalom, ko ih je bolje razumeo nego osoba koja je prošla (i prolazi) isti pakao.

Što se Čaka Didriha tiče, upravo je pronašao tržište koje još niko nije gledao kao tržište. Samo je njegova soba postajala tesna za novopridošle izgubljene slučajeve.

Od luzera do revolucionara

U to vreme (bila je 1958. godina), Čak Didrih još nije imao formalnu organizaciju, ali je imao ime: „Tender Loving Care“. Za osnovne stvari u vidu većeg prostora se snašao, kada se preselio u nekadašnju kasarnu u Santa Moniki.

Za njim je pošla ekipa iz dnevne sobe, počele su da se pridružuju i novajlije. Mada su međusobno bili neznanci, ovi ljudi su podsećali na jednu poveliku, nežnu porodicu. Bilo je interesantno koliko se reč o njima brzo proširila: Didrih se nije reklamirao (nije u tom trenutku imao ni šta konkretno da reklamira), ali je bilo jasno da se broj pratilaca uvećava. Iste godine, „Tender Loving Care“ je inkorporiran kao Synanon Foundation.

Didrih je govorio i kako je ime brejnstormovano u jednom opuštenom razgovoru. Neko je predložio kombinaciju reči „seminar“, „symposium“ i „anonymous“, mada je fondacija podsećala i na sindikat (syndicate) – sve u svemu, Čak je počeo da se oseća… Odgovornije? Moćnije? Ljudi oko njega su se sećali da je za sebe smatrao da je biznismen.

To nije bilo daleko od istine, jer je organizacija formalno i u praksi bila pod njegovom palicom. Ali, postojalo je u svemu tome nešto suštinski revolucionarno, delom neformalno, a i dalje sa jasnim pravilima.

Iako po edukaciji nije bio terapeut, Didrihove seanse su postale okosnica Synanon-a. „The Synanon Game“ je izgledala tako što su zavisnici, okupljeni u jednoj prostoriji, bili slobodni da kažu sve što im je na duši. Po pravilu, to se pretvaralo u žestoke rasprave na račun međusobnih mana i falinki. Učesnici su otvoreno, sa dozom besa, kritikovali jedni druge i govorili šta ko radi pogrešno.

Standardna terapija nije poznavala ovakve sesije nekontrolisanih svađa. Nisu se stoga ni mogle nazvati terapijom, već više, kako je Didrih primetio, katarzičnim iskustvom. I, mada nije bio profesionalac, instinktivno je naslutio jednu od srži bolesti zavisnosti: mnogo neprerađenih emocija zatrpanih u „fiksu“, te ljudsku težnju da se te emocije sklone pod tepih.

Tokom „Synanon Game“ sesija, sve je to, nefiltrirano, izlazilo na površinu. Plakanje, bes, nemoć, beznadežnost, inat – sve što vam pada na pamet, a od čega većina ljudi dosledno (a bezuspešno) beži. Mic po mic, izgubljeni slučajevi su počeli da se osećaju malo manje kao izgubljeni slučajevi. Terapija je urodila plodom, jer je cilj bio da zavisnici koriguju ponašanje. A kada je prošlo ono najgore – prvih nekoliko dana paklenog „skidanja“ – ostajali su u zajednici, navikavali se na to da funkcionišu bez zavisničke štake i pomagali ostalima da pregrme pakao.

Interesantno, ali koliko god da su zavisnici bili skrajnuti, Synanon Foundation je brzo privukao pažnju lokalnih medija. Nepunih godinu dana kasnije, jedan od članova je reporteru govorio da je već 11 meseci „čist“ – nešto što je u ono vreme praktično bilo ravno čudu. Sa svoje strane, Čak Didrih je (članovima) govorio da, ukoliko zaista ne žele da se vrate u pakao droge, moraće da žive u Synanon-u. Pošto su iskušenja stvarnog sveta bila stvarna, a manjkalo je institucionalne podrške, ova opaska je čak zvučala relativno zdravorazumno.

Uostalom, nije Synanon nekakav „kult“, pa da namerno vrbuje ljude i ispira im mozak. Ljudi su dolazili dobrovoljno i zaista su dobijali pomoć. Decenijama kasnije, i dalje su običavali da kažu kako im je Synanon spasao život. To što je sve izgledalo revolucionarno, nestandardno… Pa, kako uopšte stvoriti nešto novo ako se ne usudite da radite stvari drugačije?

Nemaš plan? Snađi se

U tim prvim godinama, delovalo je da ova priča zaista obećava. I ne samo da obećava, već ispunjava obećano. Bilo je mnogo ljudi koji se do kraja života više nisu vraćali drogi. Ali, bio je ovo po još nekim sitnicama vrlo neobičan startap.

Umesto klasičnih korpo pravila, Čak Didrih je ustanovio nekolicinu najvažnijih. U Synanon-u se ne koriste droge i alkohol i, spram „vrućih“ verbalnih izliva, izričito je zabranjeno nasilje. Za početak skromno, ali presudno, tim pre što je predstavljalo antitezu zavisničkog stila života. Ali, kako se broj članova rapidno uvećavao, pojavile su se i manjkavosti nemanja razrađenog dugoročnog plana.

Pre svega, ljudima koji su danonoćno boravili u fondaciji, valjalo je obezbediti pristojne uslove za život: nameštaj, hranu, odeću i sve potrepštine koje nisu mogle da se pokriju od plaćanja simbolične rente. Pritom, Čak Didrih se vodio bezuslovnim poverenjem prema članovima, ne zahtevajući od njih ni da se testiraju na narkotike. Za članove je to bio motiv da istraju, ali je za Synanon značilo da ostaje bez investicija kojima bi pokrio troškove. No, pošto je Synanon faktički bio NVO, obezbeđivanje potrepština se svelo na parolu „snađi se“.

I snašli su se članovi prilično dobro. Ipak, to su ljudi koji su dosta vremena proveli na ulici, snalazeći se pre toga i za svaki sledeći fiks. A to što su bili street-smart, i te kako im je dobro došlo.

Išli su od vrata do vrata, pričali svoje priče i otvoreno pitali za pomoć. Kako su i sami posle primetili – pa ko ne bi pomogao ljudima koji se toliko trude (i uspevaju) da suzbiju pošast zavisnosti?

Pljuštale su pojedinačne donacije, a kako je priča dospevala u medije, pridruživali su se manji, veći, a zatim i veliki biznisi. Bilo je i donacija u vidu novih kuća za članove, bilo je pojedinaca koji su čitavo nasledstvo namenili Synanon-u. Centri su se širili po Kaliforniji, a onda i u gradove na Istočnoj obali.

Samim tim, 60. godine prošlog veka su bile zlatno doba za Synanon. Bilo je i onih koji su ljude u zajednici smatrali malo čudnim, ali je izrazito bio dominantan trend uvećavanja pripadnika Fondacije. I dalje kao NVO, Synanon je počeo da privlači i ljude koji nisu nužno bili zavisnici.

Ideja Čaka Didriha je, pak, bila da njegova zajednica (p)ostane samodovoljna. Podsećalo je to pomalo na hipi komune, uz izuzetak zabrane alkohola i psihoaktivnih supstanci. Didrih je „samo“ pušačima progledao kroz prste, jer je i sam bio strastveni pušač. A dinamika u ovim zajednicama – bilo ih je sada više desetina širom Amerike – bila je čudna, ali ne i suviše čudna s obzirom na društvene okolnosti.

Sve što su imali i van zajednice, članovi su „preselili“ u Synanon. U nekim slučajevima i ostale članove porodice, a u gotovo svim slučajevima i sopstvene karijere. Bilo je tu lekara, pravnika, zanatlija, kuvara, administrativnih i fizičkih radnika – svega što je bilo i u „regularnoj“ zajednici. Ljudi sa ovim kompetencijama su sada radili u okviru organizacije (Didrih je to čak i podsticao), mada se ne bi moglo reći da su u pravom smislu bili izolovani od ostatka sveta. Prosto, doprinosili su novoj zajednici, dok su istovremeno rasli resursi kojima je Synanon raspolagao. Na tome je valjalo zahvaliti sada već nebrojenim donacijama koje su pljuštale – više nego dovoljno da bi Synanon zaista (p)ostao samodovoljan.

Zli jezici bi rekli da ih je cela ova instalacija neodoljivo podsećala na kult.

Svi ste jednaki, samo sam ja malo jednakiji…

Nije lako izdvojiti trenutak kada su stvari počele da se kotrljaju nizbrdo. Kao što obično biva sa većim organizacijama, to kotrljanje uglavnom počinje lagano i, po pravilu, pogura ga kombinacija različitih faktora.

Pojedine konstante su, uprkos tome, bile relativno postojane. Prvo i prvo – načelo „no alcohol, drugs and violence“, a drugo, Čak Didrih je, ipak, smatran suverenim liderom Synanon-a. Često je upozoravao da dizanje u nebesa jednog heroja ume da bude problematično – paradoksalno, ljudi su ga i pored toga sve više obožavali.

U izvesnom smislu je Didrih povlačio i poneke radikalne poteze. Treća supruga mu je bila crnkinja, i to u vreme kada su mešani brakovi (pogotovo u Kaliforniji) još uvek bili tabu. Nije se oslanjao na farmakoterapiju i bio je ubeđen u to da zavisnicima treba mentorstvo, doslednost i disciplina. Sve i da se nije vodio zvaničnim metodama, Didrihov pokret je ipak imao utemeljenje u logici.

Ako je on sam delovao kao pametan i razuman čovek, taj utisak nije bio daleko od istine. Sve dok nisu počele da se dešavaju još neobičnije stvari.

Pojedini članovi su primećivali da Didrih možda i nije toliko postojan kao što se isprva činilo. Kada je najzad ostavo nikotin, uveo je novo pravilo: u Synanon-u više ne sme ni da se puši. A kada mu je supruga dobila dijagnozu dijabetesa, „banovao“ je i šećer.

Mnogima se to nije dopalo, pa su samoinicijativno napustili organizaciju. Pamtilo se to kao jedan od masovnijih egzodusa, ali je i dalje bilo dovoljno ljudi rešenih da ostanu.

Pored toga, Didrih je u nekom trenutku postao sveprisutan. Naravno, fizički je mogao da bude samo na jednom mestu. Ali, Synanon je imao sopstvenu radio frekvenciju, pa su mogli da je slušaju svi – bilo da su u Kaliforniji, Njujorku ili Pensilvaniji. Na toj su stanici prenošene „The Synanon Game“ seanse, a sve češće je mogao da se čuje i glas osnivača. Didrihova reč se ozbiljno shvatala, opšti utisak je bio da nema ni razloga da mu se protivreči.

Jedan od interesantnijih momenata je bio i kada su članovi (i muški i ženski, pa i deca) podstaknuti da se ošišaju na ćelavo. Ideja je delovala benigno – šišanje je trebalo da označi resetovanje identiteta i zauzdavanje ega, a u kranjem slučaju, ljudi su na taj način i fizički osećali da zaista pripadaju zajednici. Ta zajednica je postala još koherentnija kada su se u njoj otvorile škole.

(Naj)mlađi su se edukovali, stariji su nastavljali da rade u okviru organizacije. Ako ih se nije direktno podsticalo, onda su i sami donosili naizgled neobične odluke: na primer, da u testamentu svu svoju imovinu ostave Synanon-u i Čaku Didrihu. Suvišno je reći da je Didrih do tog trenutka zgrnuo poprilično bogatstvo. Ali, to se nekako podrazumevalo i nije se dovodilo u pitanje.

Nisu se (bar ne eksplicitno) dovodile u pitanje ni neke druge stvari – na primer, to da je Synanon sve više bio pod kontrolom Didrihovog ega. Bilo je teško ne složiti se sa onim što je imao da kaže i, mada jeste upozoravao na problematiku obožavanja „heroja“, nije bio imun na spotlajt i ličnu moć.

Početak (i nastavak) kraja

Bilo je jasno da ovaj sada Synanon nije bio isto što i Synanon s kraja 50-ih. Poprilično se odlutalo od inicijalne ideje lečenja zavisnika, što je donekle razbudilo i američku Poresku službu. Kao neprofitna organizacija, Synanon je bio izuzet od većih nameta. Ali, ne bi bila greška posmatrati ga i kao svojevrsnu krovnu organizaciju.

Unutar Synanon-a su otvarani i vođeni različiti biznisi. Jedan od primera je AdGap – neka vrsta marketinške kampanje, koja je trebalo da predstavi Synanon potencijalnim novim članovima. AdGap je bio sasvim u stilu Čaka Didriha, koji je i sam dolazio iz sveta prodaje, a samo je ovaj biznis-unutar-biznisa prihodovao milione.

Didrih je, sa svoje strane, i dalje pokušavao da izbegne oporezivanje. Docnije mu je to pošlo za rukom, kada je preinačio Synanon u – religijsku organizaciju. No, i pre toga je bilo poteza koji su, sa kasnije tačke gledišta, bile jasne crvene zastavice.

Deca su odvajana od roditelja, uz obrazloženje da je bolje ukoliko se o njima stara cela zajednica. Čak su se i ona, već sa 3 godine, uključivala u „The Synanon Game“. Ali, bilo je i u tim igrama neobičnih promena – umesto da im cilj bude terapijsko iskustvo, više su postale neka čudna vrsta zabave.

Među zavisnicima na lečenju je, takođe, instaliran vrlo konkretan strah. Ako napuste organizaciju, „sigurno će umreti“ – tako im je rečeno, znajući da uslovi „napolju“ za njih nikako nisu idealni.

Za to vreme, nezadovoljni članovi su tu i tamo napuštali organizaciju. U nekim trenucima, stope dezertiranja su bivale sve više, pa je Didrih to rešavao tako što je Synanon poistovećivao sa nečim superiornim – da je ovo bio „jedini ispravni način života“, te da se lojalnost podrazumeva.

Mnogo godina kasnije, pojedini članovi su se prisećali da je Didrih, umesto racionalnim odlukama, organizaciju vodio više u skladu sa sopstvenim raspoloženjem. U trenucima kada je eksperimentisao sa pravilima kako mu se ćefne, nije se još znalo zbog čega je tome bio sklon. Ali, promene su bile sve uočljivije, naročito kada su neke Čakove odluke vidno postale problematične.

Štaviše, toliko problematične, da više nisu imale nikakve veze sa inicijalnom misijom Synanon-a.

Deca su u pojedinim centrima bila podvrgnuta oštrom telesnom kažnjavanju. Za odrasle, isprva podsticane da stvaraju porodice (isključivo) sa drugim članovima, više nije bilo poželjno da rađaju decu. Kolale su, mada donekle ispod radara, priče o podsticanju abortusa i vazektomije. Verovatno najkrupniji prelomni momenat je bio kada se Didrih odrekao pravila na kome je počivala njegova fondacija – nasilje, isprva strogo zabranjeno, sada je postalo „normalno“.

Uprkos tome, Synanon je širom SAD i dalje brojao više desetina hiljada članova. Ali, došao je (ponovo) na radar medija, pa i pojedinaca koji su želeli da isteraju na čistac šta se, zapravo, dešava.

I sam Čak Didrih je bio predmet silnih polemika, kako unutar organizacije, tako i van nje. I to nije bilo samo zato što je, očito, bio (pre)bogati lider fondacije. Moglo se primetiti da po mnogo čemu više nije bio isti čovek.

Upečatljive su te promene bile pogotovo nakon smrti njegove treće supruge. Iako je dugo to uspevao da sakrije, ispostavilo se da se u nekom trenutku ponovo odao alkoholu.

Bilo je pitanje vremena kada će Synanon – mada je postojao tri decenije – i sam jednostavno nestati. 80-ih godina prošlog veka, dva člana su optužena za pokušaj ubistva jednog advokata – a dotični je vodio pravnu bitku kako bi jednom od članova vratio starateljstvo nad sopstvenom decom. I mada se konačni kraj Synanon-a otegao, najzad je, početkom 90-ih, intervenisala i Poreska služba.

Osim Didriha, kome je bio uskraćen svaki vid vlasništva i kontrole, služba je redom plenila svu imovinu. Zvanično, do 1991. godine, Synanon je u svim svojim oblicima prestao da postoji.

„Danas je prvi dan ostatka vašeg života“

Rečenica koju smo svi toliko puta čuli, pripisuje se, kako mnogi veruju, upravo Čarlsu Didrihu. Međutim, danas, kada Synanon bar formalno pripada istoriji, čini se da je još teže ne posmatrati ga u svetlu svojevrsne dihotomije.

Jedni su ga videli kao revolucionaran, vizionarski pristup lečenju bolesti zavisnosti. Drugi, kao školski primer kulta sa ekscentričnim liderom na čelu. Ali, Čarls Didrih i Synanon su baš zbog toga negde na sredini – između produktivnog i destruktivnog, sa imaginarnom linijom koja suštinski ostaje zamagljena.

Uprkos manama koje su presudile njegovoj viziji, Čak Didrih nikada nije prestao da razmišlja kao neko ko oblikuje sistem tako da on opstane i širi se – iako je ovu priču teško svrstati u „klasične preduzetničke“. Problem, međutim, nije bio u samoj strukturi. Problem je došao kao rezultat polaganog, ali doslednog pomeranja njenog težišta.

Kako je Synanon postajao sve veći, tako je i Čak Didrih postajao sve „centralnija“ figura: od inovatora i eksperimentatora, do autoriteta koji se ne dovodi u pitanje. A u tom procesu, čitav projekat je prestajao da bude odgovor na stvarne potrebe tržišta.

Na tome se, najzad, Synanon i slomio. Ne zbog toga što inicijalna ideja nije imala vrednost – naprotiv – već zato što su granice i strukture prestale da postoje.

Nešto što je isprva bilo rešenje za realan problem (pa i donosilo opipljive rezultate), vremenom je postalo samo sebi cilj. Isto tako, ono što se isprva smatralo inovativnim i progresivnim, metastaziralo je u ideologiju, a ta ideologija je dalje metastazirala u lični projekat pojedinca. A kada se više ne zna šta je „veće“ – da li taj pojedinac, ili zajednica (inicijalno) stvorena zarad višeg cilja – lako je naći na skliskom terenu sa koga povratak više nije izvestan.