Šta treba da naučimo od Generacije Z?

Svaka nova generacija na tržištu rada dobija svoju etiketu. Bumeri su izjednačavali rad i sagorevanje, milenijalci su počeli da se bune i smatrani su razmaženima. Generacija Z je, u zavisnosti od toga koga pitate, ili lenji, previše osetljivi, nepripremljeni za „pravi“ svet, ili nešto treće što zvuči kao uvreda upakovana u psihološki žargon.

Problem sa ovim narativom je sledeći: organizacije koje su ga prihvatile imaju ozbiljan problem sa zadržavanjem talenata. A one koje su odlučile da zastanu i zapitaju se šta zapravo ova generacija govori, otkrile su nešto zanimljivo.

Ne radi se o lenjosti, već o drugačijim pravilima igre, koja su možda pametnija nego što mislimo. Zato evo osvrta na nekoliko stvari koje Gen Z donosi na tržište rada i – hvala im na tome.

Granice nisu neprofesionalnost

Generacija Z je prva koja je masovno počela da govori o granicama na radnom mestu bez izvinjenja. „Ne mogu da odgovorim na poruke nakon 18h“, „Ovo nije u opisu mog posla“, „Treba mi slobodan dan jer nisam dobro“.

Starije generacije su ovo doživljavale kao drskost, nedostatak posvećenosti i signal da neko „nije materijal“.

Granice, međutim, nisu odsustvo posvećenosti, već preduslov održivosti i zdravlja. Psihologija odavno zna da je kapacitet za rad ograničen resurs, a ne beskonačna zaliha koja se puni entuzijazmom i lažnim pozitivnim stavom (koji je, u suštini, ono čuveno, otrovno „Ako nećeš ti, ima ko hoće”). 

Zaposleni koji znaju gde prestaje posao, a počinje život, dugoročno su produktivniji, zdraviji i manje skloni izgaranju. Generacija Z nije izmislila koncept granica, ali ga je prenela iz domena željenog u domen realnog, sviđalo se to mnogima ili ne.

Work-life balance nije privilegija

Prethodne generacije su napredak na poslu plaćale prekovremenim radom, oskudnim odmorima i prikrivanjem privatnog života. I bile su ponosne na to. „Ja sam uvek dostupan“ je nešto čime su se ljudi hvalili.

Generacija Z to vidi drugačije: posao je deo života, a ne njegov centar. Zato oni odbijaju hijerarhiju u kojoj karijera automatski dolazi prva.

Ovo nije sebičnost, već ispravka nečega što smo pogrešno shvatili i implementirali. Istraživanja o blagostanju dosledno pokazuju da su ljudi koji imaju ispunjen život van posla bolji na svom poslu, jer su kreativniji, otporniji i otvoreniji za saradnju. Work-life balance nije nagrada za dobro obavljen posao, već uslov da posao bude dobro obavljen.

Organizacije koje to razumeju više ne nude balans kao beneficiju, već kao standard.

Loše se više ne trpi u tišini

Ovo je možda najiritantnija osobina Generacije Z onima koji su navikli na status quo i „pravimo se ludi” filozofiju.

Oni će reći kada nešto nije u redu; neće čekati godišnju evaluaciju. Neće se žaliti samo kolegi u hodniku, već će reći menadžeru direktno. Ostaviće recenziju ili će jednostavno otići, bez drame, ali i bez dvoumljenja.

Sa psihološke strane, ovo je, zapravo, znak zdravlja. Sposobnost da prepoznaš problematičan sistem i da ne internalizuješ odgovornost za njega kao svoju nije osetljivost, već otpornost. Generacije pre njih su naučene da trpe, da se adaptiraju, da „tako funkcioniše biznis“. Rezultat je bio tih i dugotrajan stres koji se nije zvao stresom, već lojalnošću.

Mentalno zdravlje nije tabu

Generacija Z je odrasla uz terapiju kao normalnu stvar. Pričaju o anksioznosti, o izgaranju, o tome da im je loše – otvoreno, bez stida, bez osećaja da moraju da sakriju da su ljudska bića.

Za starije generacije, ovo je i dalje krajnje nelagodno. Na radnom mestu se o tome ne priča jer, ako pričaš, to je znak slabosti.

Takva kultura samoućutkivanja i tišine je godinama krila probleme koji su se manifestovali kao odsustvovanje, pad produktivnosti, visoka fluktuacija. Kada mentalno zdravlje postane tema o kojoj se može govoriti, organizacije dobijaju mogućnost da reaguju pre nego što je kasno.

Vrednosti nisu nešto oko čega se pregovara

Generacija Z odbija poslove u kompanijama čije vrednosti ne dele. Odbija da radi za organizacije koje govore jedno, a rade drugo. I nije ih blam da to kažu glasno.

Istraživanje Deloittea pokazuje da većina ispitanika iz ove generacije karijerne odluke donosi vodeći se vrednostima, čak i kada to znači manje novca ili manje prestižnu poziciju. Ovo organizacije koje zarađuju na prodavanju slike, a iznutra funkcionišu suprotno od nje, dočekuje nespremne.

Ova promena nije nikakvo „izvođenje besnih glista”; stvar je mnogo ozbiljnija. Ovo je neodustajanje od svojih principa i autentičnosti, za šta mnoge starije generacije nisu imali ne mehanizam, već ni naziv. Zavisili bi od konkretne kompanije, konkretnog posla, konkretne plate. Pa je bilo: „Ćuti, ko te pita”. Sada, ovi „novi klinci”, odrasli uz internet i stasali za globalno tržište rada, imaju svest o opcijama i o tome da ne moraju da pristanu na prvu stvar koja im se nudi.

* * *

Sve ono što generacija Z odbija – raspoloživost 24/7, tolerisanje toksičnih sistema, skrivanje problema iza profesionalne fasade – starije generacije su prihvatale ne zato što je to bilo zdravo, već zato što su mislile da nemaju izbora.

Ono što radi generacija Z u velikoj meri poput ogledala: pokazuje nam sve ono što nismo videli, a prihvatili smo kao datost. Zato je dobro zapitati se oko toga šta je ono što oni odbijaju, a mi ostali smo oduvek znali, samo nismo imali hrabrosti da nazovemo pravim imenom i izgovorimo naglas.