Kolumne—Aleksandra Petrovski

Od učesnika Samita u Davosu, preko naučnika u CERN-u, pa do vozača međugradskog prevoza i prodavačice na trafici u komšiluku…

Danima mi se po glavi mota „božićna čestitka“ Đorđe Meloni zaposlenima u svom kabinetu.

Hajde da se dogovorimo koji generativni AI će nam biti zvanični partner na ovom projektu. Pa, nećemo valjda da se naše halucinacije pobrkaju?!

Na pustom ostrvu najpre bi žena izdala ženu, to je ukratko bio zaključak istraživanja o kome sam davnih dana čitala, a u suštini govori da je žensko-ženski odnos najslabiji…

Ponedeljak, sedam sati ujutru. Pošten svet spava, a dve drugarice zasedaju na Viber Ženevskoj konvenciji, čitaj: značajno razmenjuju poruke.

Među mojim prijateljima postoji šaljiva kletva: Da bog da ti Aleks birala štivo za plažu.

Ima tome 40 godina kako je Slavuj iz Mrčajevaca zapevao „kad je sto za dvoje, zašto sedim sam“. Tada je velika većina ljudi taj stih tumačila kao žal što je solo.

Kamen gori, val se pjeni, a ti ćeš da pišeš o manikiru?

Pripremajući se za svoje prvo putovanje u SAD, upoznala sam američkog diplomatu, koji poslednjih godina radi u istočnoj Evropi. Već tokom prvog susreta naučila sam važnu lekciju:

Većina ljudi ustukne pred poslom za koji proceni da ne može da realizuje u godinu dana, ali potcenjuje promene koje mogu da se dogode za dve godine dodatnog angažovanja.

Neprijatno mi je koliko u mom naselju žive isti ljudi. Imaš bukvalno tipske porodice. Svi su sličnih godina, imaju decu istog uzrasta, slično zarađuju, isto se ponašaju.

„U jeku krize srednjih godina, odlučio sam da napustim IT i sreću potražim u nečem neverovatno sličnom. Posvetio sam se poslastičarstvu i otvorio zanatsku radnju za proizvodnju čokoladnih pralina i ‘modernih’ kolača. Nije za**bancija.“