Kako proveriti i čemu služi Bilans stanja?

Ok, razumem, verovatno vam je sada na pameti: „Pa dobro, da li ćeš sada da mi objašnjavaš šta je šta u bilansu stanja i uspeha?”. Pa, ja, zapravo, bih :), ali da probam da to uradim na način koji je praktičan, ima smisla, daje neku vrednost. Pošto je ovo samo jedan u nizu tekstova, ovo bi trebalo da bude baš kao neka osnova. Kada nekog momenta budem pisao o tome šta žele banke da vide, šta investitori žele da vide, kako procenjuju vaš biznis, na ove stvari ću da se vraćam. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, ovo je ogledalo firme. Kada ulazimo u poslovni odnos sa nekim novim klijentom, prvo što želimo da znamo je kako on vodi svoj biznis. Bilansi mogu dosta toga da kažu o nama. Znate ono, nećete dobiti drugu šansu da ostavite prvi utisak. Pa, hajde onda da se potrudimo da bude dobar. A da bismo to uradili, hajde da vidimo šta odavde zapravo ostavlja utisak i kakav…

Šta je bilans stanja?

Bilans stanja se sastoji iz dva dela koji su uvek u ravnoteži, odnosno jednaki su jedan drugome. Imaju različita imena, u Srbiji se zovu aktiva i pasiva, a u engleskoj terminologiji su to „assets” i „liabilities”. O bilansu stanja možemo da razmišljamo na jako jednostavan način. On nam pokazuje na šta smo trošili pare (aktiva) i odakle nam te pare (pasiva).

Aktiva

Dakle, ako ste kupovali zgrade, mašine i slično, to je aktiva. Takođe, ako ste kupovali robu koju ćete kasnije da prodajete ili ako ste kupovali materijal od koga ćete kasnije da izrađujete proizvode koje prodajete, to je opet aktiva. E, sada, zgradu ili mašine ste kupili da vas služe makar nekoliko godina. To se zove dugoročna aktiva (long term assets). Namerno stavljam i engleske izraze, kako biste mogli da se na netu bolje snalazite. Međutim, robu ili materijal kupujete da ga što pre prodate na tržištu, da ga što više „obrćete”. To je kratkoročna aktiva (short term assets). U aktivi se, takođe, vodi i sam novac, tj. gotovina i gotovinski ekvivalenti (hartije od vrednosti, akcije, kriptovalute, sve ono što se brzo pretvori u novac). Dakle, u aktivi su keš pare, da ga tako kažemo, i sve ono na šta smo pare potrošili, tu lepo vidimo gde su išle pare i koliko ih još imamo.

Sa ovim će se sigurno svako složiti, firmu smo osnovali da bismo zaradili neke pare, pa je cilj osnivanja svakog (ok, većine) preduzeća profit. Bilo da kupimo jeftino a prodamo skupo (trgovina), bilo da kupimo materijal, napravimo nešto novo i „zavalimo“ ga na tržištu za lepe pare i zaradimo razliku, ideja vodilja je profit. Zato, posebno u kratkoročnoj aktivi imamo kretanje novca u nekoj od faza ciklusa proizvodnje. Drugim rečima, ili imamo novac (i onda je na poziciji gotovina), ili imamo robu koju prodajemo (da je neko kupi i mi dobijemo parice), ili je u formi materijala od koga ćemo nešto proizvesti i dati na tržište da se proda, ili smo ga već prodali kupcima, ali nam oni još uvek nisu platili (dali smo im na „dođem ti”) E, to „dođem ti” je pozicija potraživanja od kupaca, i, ako nije neki prevarantski scenario, vi ćete svoj novac dobiti na određeni dan.

Ceo ovaj proces „novac ⟹ materijal (roba) ⟹ kupci ⟹ novac” i sve tako na repeat,  ima svoje ime, i  zove se ciklus konverzije novca (cash conversion cycle), ali je u suštini iza ovako rogobatnog naziva jednostavna stvar, svodi se na fazu u kojoj se novac trenutno nalazi u svojoj cirkulaciji. Sva ta stanja se beleže u bilansu stanja u kratkoročnoj aktivi, jer se očekuje da bar nekoliko puta u toku godine zavrtite ovaj ciklus. Stoga, bilans stanja pokazuje kakvo je vaše stanje na određeni dan. U aktivi tačno vidite „gde su naši novci”, odnosno koliko imate gotovine, koliko materijala, koliko vam duguju i gde ste još trošili pare, a da nije direktno vezano za obrt (zgrade, mašine, vaš najnoviji BMW koji ste kupili na firmu, jer vas drma kriza srednjih godina…) Ukratko, na šta su otišle pare.

Pasiva

Pasiva, kako rekosmo, pokazuje odakle nam taj novac koji smo potrošili u aktivi. Novac je ili bio naš, što znači da je to kapital koji smo mi sami uneli (own equity), ili smo ga pozajmili od nekoga (liabilties). Ako smo ga pozajmili od nekog, on nam stvara obavezu, jer, gle čuda, taj neko zapravo očekuje da mu taj novac vratimo. Novac možemo da pozajmljujemo na kratak rok ili na duži rok, i tako ga i beležimo u pasivi, kao kratkoročne ili dugoročne obaveze (short term ili long term liabilities). Kratkoročne obaveze su ili prema bankama (tim zlim, rotšildovsko-satanističko-lihvarskim organizacijama), ili prema dobavljačima, od kojih smo uzeli onaj materijal ili robu, koja se vidi u aktivi. Tako gledano, banke daju novac, dobavljači ne daju baš direktno novac, ali kao da daju, jer vi ćete od njihove robe napraviti novac i za sebe i za njih. Dakle, oni su izvor vaših sredstava, koja su odmah prebačene u robu. Dugoročne obaveze su uglavnom prema bankama, dospevaju za više od godinu dana, i to su neka sredstva koja ste dobili da biste poboljšali svoje poslovanje, ili ga proširili (ili kupili BMW 🙂). U svakom slučaju, u pasivi se vide izvori sredstava, i to mogu biti vaša ili pozajmljena sredstva.

Za pasivu možemo da kažemo da ona pokazuje koliko je para ubačeno u vašu firmu, na neki način ovo pokazuje koliko vaša firma trenutno vredi. Ovo je naravno samo teorijski koncept, vrednost firme se gleda mnogo složenije i drugačije od ovoga.  Pisaću nekog momenta i o tome, sada smo još kod samih osnova. Dakle, ako se ukupna struktura pasive sastoji od vašeg kapitala (equity) i pozajmljenih sredstava (liabilities), onda, logično, što je veći udeo vaših sredstava, vi ste bogatiji, jer imate više sopstvenog kapitala. U super teorijskoj postavci, kada biste rasprodali celu firmu, i svima vratili dugove, vama bi ostao vaš kapital, pa što je veći kapital, više vam ostaje na kraju balade.

Lukavi i promućurni čitalac (a, vi to jeste, je l’ tako?), primetiće da ovde nešto ne štima. Ako sam uneo deo svojih para, deo para pozajmio, kupio robu, i posle sve rasprodao, svima sve vratio, ostalo mi je ono što sam i uložio… Koji đavo sam se onda uopšte trudio oko svega ? A i gore smo rekli da je cilj zašto sve ovo radimo da zaradimo neke parice… I upravo to i jeste suština… U aktivi imamo robu i materijal, koji sigurno nećemo da prodamo po nabavnoj ceni, nego valjda hoćemo da nešto i zaradimo, da nam ostane. Pod pretpostavkom da imamo taj preduzetnički duh i uspemo da te stvari uradimo, gde je sada ravnoteža? Ako je struktura naše pasive, recimo, kapital od 40 dinara i pozajmljenih 60 dinara, mi smo te pare potrošili da kupimo robu za 100 dinara, ali smo je valjda prodali makar za 110, ako ne i više? A rekli smo da je sistem uvek u ravnoteži. Gde onda knjižimo tu razliku, tj. profit, jer mi smo zaradili 110, dakle imamo u aktivi gotovinu od 110, a uložili smo sve zajedno 100 dinara. Baš zato, u sopstveni kapital ulazi još jedna kategorija, a to je neraspoređena dobit, koja vraća sistem u ravnotežu.

Dakle, ta sredstva ne dugujemo nikome, to je naš krvavi rad pretočen u parice, tako da ga ne knjižimo u obaveze, već u sopstveni kapital. Tako da se osim uloženih sopstvenih sredstava, u ovoj kategoriji nalazi i profit firme. E, zato je ta „equity” kategorija od izuzetne važnosti. Osim što pokazuje koliko je inicijalno para uloženo kada ste kretali sa poslom, pokazuje i koliko ste zapravo bili uspešni u svemu tome, tj. koliku ste razliku napravili, odnosno koliko vam je ostalo para. Da se vratimo na onu priču od malopre, rasprodate celu firmu, vratite svima svoj novac, i vama ostaje inicijalno uloženi kapital + PROFIT (zbog koga sve ovo i radimo).

Zato za bilans stanja kažemo da, osim što pokazuje kako trošimo novac, pokazuje i koliko smo do sada to dobro uradili, odnosno koliko je nama ostalo para kada svima sve platimo, koliki je naš deo. Što je veći taj deo, firma bolje posluje, i imate pare za taj vražiji BMW o kome pričamo tokom celog teksta. 🙂

U narednom pisanju ćemo se baviti bilansom uspeha.