Vidal Sasun: Rok zvezda sa makazama

Siromašan, jevrejskog porekla i odrastao u sirotištu. Sa druge strane, vredan, lepih manira i traži ga ceo Holivud. Nekoliko dijametralno suprotnih epiteta, a sve ih je nosila ista osoba. Na sve to, ista osoba je prevrnula naopačke trendove koji su se podrazumevali, dok je u slobodno vreme šetala transparente protiv fašizma.

Ime joj znaju uglavnom oni koji simpatišu retro imidž – s tim da je i „retro“ nekada slovilo za novo i revolucionarno. A počelo je otprilike onda kada su devojke počele da nose kratke suknje. I nije im to bilo dovoljno, već su počele da skraćuju i kosu.

Počele su, osim toga, da bataljuju sedenje pod onim kabastim sušilicama, koje su izgledom podsećale na nekakve nepokretne, jednonoge kacige. Haube, ogromni vikleri i tone laka za kosu su postale aut. Vidal Sasun je postao in.

Ali, pre nego što je pošao uz dlaku podrazumevanim trendovima, malo je toga u njegovom životu bilo „in“ i „šik“. Iz udžerice u kojoj je živeo sa još šestoro članova bliske i malo dalje porodice, spoljašnji svet je izgledao sivo i ružno.

Vidal, rođen 1928. godine u Londonu, imao je tada tek tri. Preselio se posle u sirotište, jer samohrana majka nije imala čime da prehrani ni dva klinca ni sebe. Kasnije se, doduše, preudala, pa je mogla koliko da ih ponovo okupi pod jedan krov. Prazni džepovi su, ipak, odradili svoje – zatvorili su Vidalu vrata školskih učionica.

Sa svoje strane, Vidal (a ni njegova mati) nisu odustajali od kakvog-takvog školovanja. Ako nije mogao da kupi knjige, mogao je makar da uzme makaze u ruke. Majka je pokušala da izdejstvuje da joj sina prime kao frizerskog šegrta, a onda je saznala da jedan poznati stilista ima svoju školu za obuku frizera.

No, prerano se obradovala, jer je školarina daleko premašivala njihove finansijske mogućnosti. A u sledećih nekoliko minuta doživela je pravi emotivni rolerkoster: stilista je odlučio da Vidal, ipak, zaslužuje šansu. Ono što nije mogao novac, učinili su lepi maniri. Vidalu je rečeno da zaboravi na cenu.

Dotični stilista se verovatno nije pokajao ni godinama kasnije, kada je ime njegovog učenika dospelo do Holivuda. Ipak, valjalo je najpre naučiti sa makazama i dići glas protiv antisemitizma.

Zbogom uvojci, grive i „košnice“

Vidal Sasun je možda zaista imao manire koji su ga izbavili iz otužnih londonskih kvartova, ali, umeo je, kada je trebalo, i da digne glas. Danju je učio i vežbao, a noću izlazio na ulice istočnog Londona. Iako je Drugi svetski rat bio gotov, Vidal je, saznavajući detalje o Holokaustu, pristupio jednoj jevrejskoj organizaciji. Potom je nakratko boravio u pojasu Gaze, u tamošnjem ratu za nezavisnost Izraela. U London ga je vratila očuhova smrt, a tada je odlučio i da se vrati zanatu.

Vrata su mu se otvorila u „Mejferu“, salonu koji je držao tada proslavljeni Rejmond Beson. Još jedna selidbica je usledela 1954. godine, ovoga puta u sopstveni frizerski salon. Početak je bio toliko skroman da su mušterije čekale na red sklupčane na stepenicama.

Nije to, naravno, bilo zbog broja mušterija, već zbog „veličine“ Vidalovog salona. A onda je počelo da se dešava nešto čudno – devojke koje su sele u Vidalovu stolicu, najzad su mogle da prođu prstima kroz kosu.

Vidal Sasun je, naime, došao do najjednostavnijeg mogućeg recepta za izvrtanje naglavačke svega do tada podrazumevanog. Bila je to obrnuta logika od onog „kud svi, tu i mali Mujo“ – ako svi (ili većina) frizera idu levo, Sasun je skretao desno.

Zapravo, bio je jedan od retkih koji je koristio makaze za ono čemu, zapravo, služe. Nije se plašio da ih upotrebi iznad ramena, a bogami ni iznad vrata. Vodilju je pronašao u geometriji i pritom maknuo u stranu špecije bez kojih se nisu mogle zamisliti ženske frizure.

Umesto do besvesti izlakiranih i natapiranih „košnica“, ženske glave su najzad prodisale. Teško je bilo videti damu da iz salona izlazi sa ženstvenim talasima, još manje sa dužinom kose ispod ramena. Zaštitni znak Vidala Sasuna je postao kratko ošišani „bob“, što je za sredinu i kraj 50-ih bilo gotovo nečuveno.

S obzirom na Vidalovu naklonost ka geometriji, ove nove, šik frizurice su imale prilično interesantan oblik, do tada retko viđen i nošen. Gotovo 50 godina kasnije, Sasun je to ovako objasnio: „Nisam imao fotografije, nisam znao kako bi kosa trebalo da izgleda, ali sam definitivno znao kako ne bi trebalo da izgleda.“ Znao je i da, ako planira da ostane u ovom zanatu (a planirao je), neke stvari se moraju menjati.

Sudeći po sve većem broju mušterija, promene su i te kako bile dobrodošle. Ali, Vidal je tek imao da se probije do etabliranih krugova. Godine 1963. u salon mu je ušetala glumica Nensi Kvan. Njena kosa je tada bila duga više od metra, ali je želela da ponese Vidalov čuveni „bob“.

Sa toliko kose, Sasun je imao i previše materijala za rad. Ali, slutio je da je na tragu nečega novog – odmah je pozvao fotografa Terensa Donovana ne bi li ovekovečio konačni rezultat. Fotka je dospela do uredništva Voga, a odatle je proputovala svet.

„Bolje da nosim kratku kosu…“

Dok je prekonoć krao pažnju mladim damama, Vidal Sasun je imao još nekoliko bliskih susreta sa trendseterima. Reditelj Roman Polanski mu je platio 5.000 dolara za frizuru koju je Mia Farou nosila u filmu „Rozmarina beba“. Udružio se i sa Meri Kvant, kreatorkom kojoj se pripisuje dizajniranje mini suknje. A kada su njegove frizure počele da šetaju glumice i manekenke, pažnju su počele da obraćaju i dame širom Amerike.

Ali, Vidal Sasun je uradio i više od pukog uvođenja novog trenda. Njegove frizure, osim što su na svoj način slavile geometriju, štedele su vreme potrebno za održavanje kose. Žene su se pozdravile sa viklerima, sa satima češljanja i oblikovanja, a dobrano su uštedele i na lakovima i gelovima. „Odjednom ste mogli da provučete prste kroz kosu!“ – tako je to opisala manekenka Grejs Kodington, rekavši da je Sasun doslovno promenio način na koji su ljudi doživljavali kosu. I, odjednom, dovoljno je bilo da kosu samo operete, pročešljate i protresete.

Naravno, Vidal Sasun je u prvom redu menjao imidž mladih dama. Ali, nisu ni mladići zaostajali, pogotovo u osvit Bitlmanije. Četvorica momaka sa gitarama, koji su prevrnuli muzičke top liste, takođe su bili Sasunove mušterije.

Na kraju, dobio je i Sasun svojevrsni status rok zvezde. Salone je otvarao u Njujorku i na Beverli Hilsu, 70-ih godina se preselio u Los Anđeles, a onda proširio posao u Kanadu i Nemačku. Ali, nije želeo da se zaustavi na škljockanju makazama. Novi planovi su podrazumevali lansiranje sopstvene kolekcije za negu kose.

Reklama za ove proizvode kao da je bila krojena po šablonu slatkih, kratkih frizurica: „Ako ti ne izgledaš dobro, ni mi ne izgledamo dobro.“ No, Vidal Sasun je sam po sebi bio brend, tako da je popularnost proizvoda bila sasvim očekivana. U međuvremenu, primetno je bilo i da je počeo da prepušta svoje salone asistentima, što je lagano nagoveštavalo da bi mogao da se pozdravi sa makazama.

Tako i bi: Sasun je kompaniju prodao 1983. godine, mada je naredne dve decenije u poslu ostao kao konsultant. Ali, manjak obaveza nije značio da će sedeti sasvim besposlen.

Ono što je kao mladić radio po ulicama istočnog Londona, Vidal je sada pretočio u konkretni aktivistički rad – na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu je osnovao centar za studije antisemitizma. Na ličnom planu je, pak, imao neprijatelja koga, baš kao i antisemitizam, nije bilo lako pobediti. 2011. godine, obznanjeno je da Sasun još od 2009. bije bitku sa leukemijom. Izgubio ju je već iduće, 2012. godine, ostavljajući za sobom jedno stvarno šik svedočanstvo o imidžu 60-ih.