Poklončić koji bi verovatno sva detinja lica ozračio radošću…

Nije tako davno bilo, a internet su zasuli mimovi na temu blještave „pečurke“. Direktan povod su bile trzavice između Izraela i Irana, jer se potonji sumnjičio za navodnu proizvodnju nuklearnog oružja. Internet šaljivdžije su već presudile da ćemo većina, u ne tako dalekoj budućnosti, biti pretvoreni u pepeo i prah.

Poslednji put je slična bojazan provejavala 2011. godine u Fukušimi, a pre toga 1986. na severu Ukrajine – da se zadržimo samo u okviru skorije istorije. Ako ništa, imali smo tu sreću da je svet (ili bar veći njegov deo) tih godina bio u pretežno mirnodopskom raspoloženju. To se ne bi moglo reći za nešto dalju istoriju i početak avgusta 1945: u roku od 4 dana, sa zemljom su sravnjeni dobri delovi Hirošime i Nagasakija.

I sad, pametan čovek bi lepo zaključio – ne valja se igrati stvarima sačinjenim od nestabilnih izotopa. Nisu to igračke za decu, pa se valjda zato njima u skorije vreme igraju vremešni političari.

Ali, da smo živeli u Americi u sumrak Drugog svetskog rata, pravila bi bila nešto drugačija. Tadašnji roditelji, ako su pošli u lov na dečje poklone, mogli su da pazare vrlo interesantan set igračaka.

U tom setu se, na primer, nalazio uređaj po imenu spintariskop – spravica koja, kad gledate u nju, pokazuje nekakvo svetlucanje. A to svetlucanje dobijete kada se desi nešto što se zove scintilacija – zvuči fensi, a u biti je reakcija udaranja alfa čestica u fluorescentni cink-sulfid. Onda, u istom setu je bio i elektroskop – spravica koja, kad gledate u nju, isto može da svetluca, ali to svetlucanje se stvara kada protok elektrona napravi električni naboj.

U taj set je, zatim, bio spakovan Gajgerov brojač – spravica koja, možda vam je poznato, služi da detektuje i izmeri radioaktivno zračenje. Pa onda, uređaj koji se zove Vilsonova komora, a služi za, možda vam je manje poznato, praćenje tragova jonizujućeg zračenja. Najzad, ovaj interesantan set je bio upotpunjen sa četiri male bočice, a u svakoj po uzorak uranijuma-238, olova-210, rutenijuma-106 i cinka-65.

(Ako još niste odustali od čitanja) možda vam je poznato da deca, ponekad, vole da se igraju baš stvarima kojima ne bi trebalo da se igraju. Štekeri, upaljači, ringle, klešta, šrafcigeri, igle… Gajgerovi brojači? Ali, ako ne biste svom malcu dali da pipka šteker, podrazumeva se da mu nećete tutnuti ni radioaktivni izotop uranijuma.

Ipak, ova logika gubi smisao u pomenutoj posleratnoj Americi. Onaj neobičan set igračaka (sadržaj smo mu već pretresli), pojavio se u radnjama 1950. godine. „Gilbert U-238 Atomic Energy Lab“, kako je nazvan, bio je namenjen radoznaloj deci sa afinitetom prema nauci. Ali, možda je bolje pitanje – kome je uopšte palo na pamet da deci prodaje nestabilne izotope & prateću opremu?

Iza svega je, naime, stajao Alfred Karlton Gilbert. Amerika ga je znala kao istraživača, preduzetnika i gospodina koji je pravio i prodavao dečje igračke. Gilbert je preživeo oba svetska rata (preminuo je 1961.), ali onaj prvi, Veliki rat, doneo mu je status spasioca.

Nije se, doduše, bavio „klasičnim“ spasavanjem, više mu je imponovalo da ga zovu „čovek koji je spasao Božić“. I to baš u vremenima kada ljudima nije bilo do slavlja. Godine 1918. SAD su čak razmišljale da „otkažu“ božićne praznike, jer je Veliki rat, jednostavno, bio mnogo važnija tema. Ljudi su se tih godina ionako već koječega odricali. Zar je onda problem da se odreknu i kupovine poklona – među njima i igračaka za decu?

Ali, na adresu Saveta nacionalne odbrane stigao je jedan glas protiv. Preduzetnik iz Konektikata, Alfred Karlton Gilbert, smatrao je da bi igračke trebalo izuzeti od otkazivanja. Zašto?

Pa, zato što su prodavnice širom SAD bile pune edukativnih setova. Da bi privoleo društvo koje je sedelo u pomenutom Savetu, Gilbert je sa sobom doneo i igračke koje je sam napravio. Ovaj sastanak se na kraju pokazao potpuno drugačijim od uobičajenih važnih skupova: umesto da popadaju u vatrenu debatu, učesnici su imali jedinstvenu priliku da se poigraju motorčićima i podmornicama.

Gilbertova kompanija je pet godina ranije već predstavila „The Erector Set“ – skupinu metalnih igračaka koje su, zapravo, predstavljale mini-građevinsku konstrukciju. Set je stigao u prodavnice širom Amerike i slovio za, u ono vreme, vrlo popularnu dečju razbibrigu. U isto vreme, i sam Gilbert je slovio za dečaka koji je voleo da istražuje i uči. Želja da tu sklonost probudi u svojim malim mušterijama, utrla je put i njegovim preduzetničkim ambicijama.

A pošto dečja mašta i radoznalost ne znaju za granice, zašto se deci ne bi priuštilo i malo ozbiljnog eksperimentisanja?

Trebalo je samo u jedan set spakovati par interesantnih spravica i dodati im, autentičnosti radi, emitere alfa i beta čestica i gama zraka.

Pritom, Gilbertu su na ruku išle tada aktuelne globalne brige. Godine 1950, kada je predstavio svoj „Gilbert U-238 Atomic Energy Lab“, svet su uveliko potresale debate o nuklearnoj energiji. Od nesrećnih napada na Hirošimu i Nagasaki prošlo je tek 5 kratkih godina. Ljudi nisu bili ravnodušni – jedan tabor je nuklearnu energiju izričito kudio, dok je drugi smatrao da treba gledati njene pozitivne strane.

Alfred K. Gilbert je bio negde na zlatnoj sredini. Bio je mišljenja da bi atomsku energiju, pre svega, valjalo koristiti u mirnodopske svrhe. Ali, da bi ljudi zaista shvatili šta je to atomska energija, valjalo ih je naučiti – idealno, od malih nogu.

Recimo, pomoću laboratorijskog seta namenjenog deci da se malo poigraju Gajgerovim brojačem.

Iako danas zvuči nezamislivo, bio je to jedan od najsofisticiranijih naučnih setova na tadašnjem tržištu. Uz mini-atomsku laboratoriju je išla i jedna knjižica: uputstvo za upotrebu, kao i vodič za rudarenje uranijuma – i sve to na 60 strana.

Štaviše, Gilbert je tom prilikom sarađivao sa vodećim stručnjacima za nuklearnu energiju. Direktor Projekta Menhetn – tajnog američkog programa čiji je cilj bio da razvije prvu atomsku bombu – pominjao se kao jedan od konsultanata pri sastavljanju onog uputstva. Drugi konsultant je bio Džon R. Daning, fizičar koji je među prvima dokazao cepanje atoma uranijuma.

Ono što je sa kasnije tačke gledišta postalo problematično, krilo se u pojedinim delovima ovog laboratorijskog seta. Uranijum-238 i olovo-210 (a uz njih i rutenijum-106 i cink-65), nisu baš materijali kojima bi klinci trebalo da se igraju. Dakako, znalo se to i 1950. godine, ali Alfred K. Gilbert je imao spremnu odbranu: sva četiri izotopa su se nalazila u hermetički zatvorenim bočicama.

Drugim rečima, nisu predstavljali direktnu pretnju, osim ako se te bočice kojim slučajem ne razbiju. Ali, o tome se, očito, nije mnogo razmišljalo.

Sa današnje tačke gledišta, interesantno je da je prodaja ove igračke prošla relativno „tiho“. Kada se pojavio na policama, „Gilbert U-238 Atomic Energy Lab“ je koštao 49 dolara (prevedeno u današnju cenu, oko 500 dolara). Što se pojedinih opasnih njegovih delova tiče, o tome se glasnije počelo govoriti tek naredne decenije. Američka svest se polako menjala, te se, generalno, više obraćalo pažnje i na eventualne bezbednosne rizike igračaka. Ipak, Gilbertov radioaktivni set je na neki način zaobišao slične brige. Do početka 1960-ih, više ga odavno nije bilo ni moguće kupiti.

U još jednom neobičnom spletu događaja, mini-atomska laboratorija je već 1951. – dakle, godinu dana nakon što je predstavljena – ispala iz kataloga Gilbertovih igračaka. Ispostavilo se da je prodaja bila, blago rečeno, tanka. Za godinu dana, prodato je tek nešto manje od 5.000 ovih laboratorija.

Čovek bi zdravorazumski pomislio da većina roditelja, kako god okreneš, nije htela da rizikuje. Jer, kao što ne biste svom detetu dali šteker ili klešta, ne biste mu dali ni radioaktivne hemijske elemente. No, u ovom slučaju je bilo nečeg jačeg od zdravog razuma: Gilbertov laboratorijski set se, jednostavno, pokazao kao – preskup.

I tako je, već sledeće sezone, praktično pao u zaborav. Ako bi neko baš jako želeo da dođe do njega, morao bi dobro da pročešlja kolekcionarske sajtove. A za ozbiljnije i starije „igrače“ – uvek se mogu (bar kao posmatrači) preseliti na geopolitičko igralište.