Dajte sebi vremena

Tokom jedne obuke, uhvatio sam sebe kako ponavljam jednu mantru u krug i kosmos nikako da odgovori.

Polaznici uče tehnike, isprobavaju, ali ti “veliki krajnji” rezultati izostaju. Ponavljam “treba vremena”. Porede se sa drugima na tržištu i pitaju “ali kako oni” i ja nastavljam da ponavljam.

Obuka se završava i moja glavna poruka sa poslednjeg slajda prezentacije: “Dajte sebi vremena, primenjujte ovo kontinuirano i rezultati se akumuliraju.”

I vrlo mali broj ljudi generalno zaista sebi podari vremena.

Tek nekoliko ljudi sa obuke zaista nastavi u ritmu koji su uspostavljali mesec i više dana. Neki se prebace na trikove za algoritam, dok se neki drugi vrate u ono vrzino kolo pohađanja novih kurseva, angažovanja novih konsultanata ili traženja novih tajnih tehnika.

Evaluiram potom svoj rad i primetim i kod sebe da nesvesno skraćujem radionice i obuke u kompaktne formate i tehničice koje daju neke brze rezultate, dok svesno osećam otpor jer tvrdim – treba vremena.

Pa, tako se setim druge obuke, kada mi je na prvu radionicu došlo 15 ljudi, na drugu 8, na treću petoro, na poslednju troje… A objavljene radove poslalo na kraju samo dvoje. Od to dvoje, samo jedna osoba je nastavila da piše.

Još neko vreme, dok nije pronašla drugi posao. I dok smo razmenjivali mejlove u kojima joj govorim da očito ima dara, potencijala i da nastavi, kaže: “Znam, ali traje ovo.”

Ne želim da se bavim ličnom motivacijom i ciljevima. Najpre jer se davimo u takvom sadržaju i ako još jednom pročitam Brajan Trejsi ili Atomske navike, samozapaliću se. Drugo, ova siva masa u našim glavama je jedan ekonomični mehanizam. Želi da troši što manje energije da bi došao do rezultata. Želi samo da preživi. Svaki pokušaj učenja je aktivna pobuna protiv prirode.

No, ne mogu da se otrgnem utisku da nam svima jednostavno – treba vremena. I nemogućnost da sebi to pružimo jeste glavna prepreka za smisleni napredak… Ili “samo” mir.

Samo u poslednje dve godine nastalo je 90% podataka od ukupne količine podataka na svetu. Cifra i naslovi variraju, ali je činjenično tačno da smo prenatrpani. 

U celoj toj buci, prelistavam društvene mreže i dnevne medije svakodnevno zbog posla i sakupljam brojne podatke kako bih potkrepio ono što pišem, aktivno se trudeći da mi to oblikuje mišljenje, a ne obrnuto.

Sve češće, nakon 2-3-4 sedmice od završetka rada, kad uputim svež pogled, tek onda počnu da mi se pojavljuju dublji uvidi i vidim kako bih mogao da produbim rad i ponudim drugačiji ugao.

Podaci počnu da imaju dubljeg smisla od izjave “90% podataka je nastalo u poslednje dve godine” koju sam namerno umetnuo kako bih postavio kontekst; da, podataka ima i previše, i vi to vidite, takođe, ali to je sad već opšte znanje.

Dao sam sebi vremena (ha!) i suština je da nam se osećaj za vreme cepka na sitne formate. Na isečke. Dok prelistam 15 rilsova i 10 tiktokova, a istovremeno odgovaram na poruke, mimove i bacim pogled na neki video koji ide u pozadini, ode sat-dva neupakovanog vremena. Ne nužno bačenog jer filtriram (često) šta gledam. Neupakovanog. Nesortiranog. Nesvarenog.

Dok isprobate moju, njegovu, njenu obuku i tehnike, pročitate dve-tri knjige i desetak bogatih statusa na mrežama sa novim trikovima, već se pojavljuje prepakovani sadržaj koji ne daje vremena da vidite šta od ovog prethodnog, zapravo, funkcioniše.

Neminovno se zapitam i čemu ta količina podataka. Šta govori ta potreba za neprekidnim kreiranjem i popunjavanjem prostora? Imate sada i AI koji omogućava da sve ovo što sam ja napisao sada, replicirate u 15 različitih formata na različite načine. 

Možda je ključ u potrebi da se razbijanje vremenske linije na razbacane klikere popuni vezivnim tkivom, u ovom slučaju bukom.

Nažalost, pratim svakodnevno medije i zbog aktuelnih dešavanja. Nisam siguran koji problem danas rešavamo, a ponajmanje koji je ključni od pre dve godine. Ne znam jesmo li išta rešili, iako redovno učestvujem na ovaj ili onaj način u ponuđenim (ili iznuđenim?) opcijama. 

Najveći šok za mene jeste isečak od pre nekoliko dana da je prošlo pet godina od Kovida. Ne znam za vas, ali za mene je Kovid bio pre dva meseca. 

Da bi se stekla šira slika, potrebno je… Pogodite šta.

No, kraj je godine i kolumnu na poslovnom portalu treba povezati nekako sa poslom. 

Izgradnja brenda neće doći preko noći. Poverenje ne dolazi preko noći i nijedan (trajni) odnos se ne gradi preko trikova. Zamenimo trupkanje po tastaturi i automatizacije jednim dubljim pogledom na to šta ljudima dajemo tamo negde i kako oni na to reaguju. 

Biznis će vam imati uspone i padove. Ima ona čuvena statistika da 90% startapova propadne u prve 3 godine, a glavni razlog je “nedostatak potrebe na tržištu za tim proizvodom”. Silicijumska dolina je podarila svetu mantru “kreći se brzo, eksperimentiši i lomi usput”. Uprkos mogućnostima i koristima brzog testiranja, ne zaboravimo da te mantre dolaze od ljudi koji mogu da ulože milijarde u projekat Metaverse, ugase ga i nastave da žive svoje živote.

Ja bih opet rekao – dajte sebi vremena; pre nego što napravite ideju, pre nego što je probate, pre nego što odustanete od nje i pre nego što pogurate “samo još jednom”.

A to je vraški teško u ovim uslovima kad deluje da svi sprintaju, zar ne? Kao da stojite u mestu.

Rekao bih – dok posmatram svoju decu kako se obuvaju; jedno mi je do brade, drugo do pupka, a u mojoj glavi, do juče je postojalo samo jedno i učili smo da vozimo bajs na Podbari. 

I dok opominjem da požure već jednom, jedno od njih mi uzvraća: “E, tata, ti nam stalno govoriš da ne jurimo, da nisu Nemci pred vratima, a sad ajde pa ajde.”

Nasmešim se jer da, zaista to govorim godinama, i vidim kako formiraju svoje ličnosti i vidim da je samo trebalo malo…

To vam želim u 2026. godini. Dajte sebi vremena.