Da li zvučiš kao chatGPT?

Pojavila mi se na mrežama u poslednje vreme više puta izjava “Počinjem da zvučim kao Čet Dži Pi Ti u razgovorima”. Razmišljao sam i ja o tome, što slušajući druge, što sebe. Ovako bi to sad izrekao Klod. Znate one fraze, to nije samo A, to je B. Ili to nije A. To nije B. Ni C. To je samo… D.

Filologa u meni je zagolicalo dovoljno da istražim temu i pronađem, između ostalog, da je institut Maks Plank uradio istraživanje na ogromnom korpusu komunikacije i ustanovio da zatvorena petlja komunikacije čovek – mašina i te kako utiče na to kako se izražavamo. Do nivoa izbora reči i ritmike.

Ironija je što su veliki jezički modeli trenirani na celokupnom tekstualnom sadržaju čovečanstva i svi prateći izrazi su potekli iz ljudskog rada. Ne izmišljaju nešto novo. Sada se situacija okrenula prema masovnom ujednačavanju komunikacije. Mašina uči ljude kako da komuniciraju. 

Zašto i ne bi? Izlaz iz jezičkih modela je ispoliran do maksimuma. Gotovo književni. Ljudi ga uveliko koriste za pisanje. Zvuči prilično kao masovna pristupačnost lepom izražavanju.

Međutim, ljudi se različito izražavaju u zavisnosti od kulture, podneblja, konteksta, situacije, nivoa obrazovanja. Ne nosi ista reč u svakom kontekstu istu težinu. Reč frajer na nemačkom i frajer na srpskom (u koji je reč upravo iz nemačkog uplivala) znače isto… Ali i ne znače isto.

Frajer je u nemačkom izraz za raskalašnog muškarca bez perspektive, a u srpskom za atraktivnog muškarca koji živi slobodnije.

Ispolirane, posložene argumentacije i stilske figure u govoru obogaćuju izraz i ostavljaju dobar utisak ako se koriste na pravom mestu u pravo vreme, na primer u poslovnom podkastu ili ozbiljnoj prezentaciji. 

Isti elementi neće pružiti isti efekati u književnosti za decu. Ili tokom rasprave za stolom u kafani. Ili u raspravi u braku ili vezi.

Nedavno sam gledao rils na profilu jednog psihoterapeuta. U pitanju je simulacija zdravog partnerskog konflikta i njegovog razrešenja. U scenariju zvuči zaista fantastično. Toplo, zdravo, uz uvažavanje…

Ali isto tako i, meni barem, blago nelagodno. Ako ste ikada ušli u konflikt sa partnerom, pa čak i ako oboje posećujete psihoterapiju, znate da taj vid savršene komunikacije jednostavno nije (uvek?) moguć. 

Videlo se to i po hiljadama komentara, od kojih je najviše dominirao “ovako se raspravljaju Čet Dži Pi Ti i Klod posle tri dejta”.

I o tom prodoru terapeutskog jezičkog registra (granice, traume, Self…) mogu se ispisati stranice kao o prodoru jezika veštačke inteligencije. Na površini, stvaramo zajedničke pojmove za zajednička iskustva. Širimo polje komunikacije. Samo, dva pitanja.

Šta kada svi zvučimo isto? Da li onda i dalje govorimo isto? Jezik je individualni izraz. U žargonu vašeg kraja krije se čitava dubina konteksta. Kada Nišlija kaže a familijo be ili Novosađanin meni mindeđ, ima drugačiju aromu od gde si, rođeni ili a neam pojma.

Ako ti kažem kao višegodišnjem dobrom prijatelju povređuješ moje granice, ima drugačiji prizvuk u odnosu na aj brate prestani, smara me to.

Kao da jezik postaje štit. Odstupnica iza koje se možeš sakriti. Odnos koji ne moraš da rizikuješ. Greška koju ne želiš da napraviš, a koja nije ni greška, već deo tebe.

A iza tog štita su nesavršeni ljudi sa nesavršenim izrazima. Osobe koje opsuju u afektu tokom sastanka. Koje upute grdnju nekom voljenom kao nespretni izraz brige.

Šta kada optimizujemo i tu nesavršenost? Šta kada uklonimo te neravnine?

Dobijamo jako lepu muziku za uši. Ispravne izraze. Ljude koji sve govore i pišu po priručniku. Razumemo se jer svi delimo jedan korpus izraza, termina i stilova. I istovremeno se ne razumemo, jer ispod ispolirane stilske figure leži ipak nešto sirovo, dublje i tvoje.

Nedavno sam dobio fidbek na pet strana, šta sve treba implementirati. Savršeno prijatna i uvažavajuća poruka na Sleku, savršeno spakovan dokument i savršeno argumentovane predložene izmene.

S tim što je sve to bilo znatno duže od dostavljenog materijala i što mi je trebalo dosta vremena da razumem šta zapravo treba izmeniti i zašto. Vidno generisano, ali u redu. Suština, ne forma.

Poslao sam nekoliko pitanja osobi kako bi mi razjasnila smernice.

Tišina. Podsetnik. Tišina.

Na kraju pozvao telefonom. Započeo razgovor ljubaznim:

Oprostite, pokušavam da Vas dobijem, ne mogu da razumem šta treba uraditi, a rok se približava… Šta vam znači ova smernica? Šta treba uraditi s ovim?

Sa druge strane tuc-muc.

Nastavljam:

Ako je lakše, možete mi kasnije i u mejlu sažeti, znate samo…

Ma Danijele, druže, hoću da ga uradimo ponovo, promenili se planovi, a nisam hteo da zvučim bahato i da te uvredim. Uradi ga molim te još jednom, probaj nešto drugo.

Koliko teksta za jednu poruku, a?

Važno je zapamtiti da jezik nije samo sredstvo komunikacije, već ogledalo našeg identiteta. U svetu koji se neprestano menja, autentičnost nije luksuz, već potreba.

Da li želite da vam ovaj tekst skratim, proširim ili prilagodim za LinkedIn objavu? Mogu i da generišem tri predloga naslova, kao i prateći vizual. Slobodno mi recite — tu sam da pomognem! 😊