Lako je bilo Bogu da stvori svet za sedam dana…

Pre desetak godina dobio sam poziv da se kao predavač priključim jednom lokalnom privatnom fakultetu, koji je u tom trenutku jedini kod nas školovao kadrove u oblasti digitalnog marketinga.

Bio je to pionirski program koji je već postojao nekoliko godina, a njihova ideja bila je da se uključim na trećoj godini i da studentima, kroz predmet Upravljanje digitalnim projektima, pomognem da, osim operativnih znanja iz marketinga, nauče kako se vode malo kompleksniji projekti.

Trebalo je da razumeju ko su ljudi koji učestvuju u tim projektima, koje su njihove uloge, kako izgledaju procesi i koje se metodologije najčešće koriste. Ukratko, da jednog dana mogu da sede na ozbiljnijem sastanku, prate razgovor i ne osećaju se kao potpuni stranci.

Ja sam svoju ulogu doživeo malo drugačije.

Mislio sam da prvo treba da utvrdim šta oni zaista znaju, pa da na osnovu toga, u hodu, pravim materijale i prilagođavam predavanja. Posle iskustva sa prvom generacijom napravio sam detaljan upitnik i zamolio studente da odvoje desetak minuta da ga popune.

Pre toga sam mnogo puta pričao studentima i problem je kod ovakvih tema gotovo uvek bio u jednom od dva osnovna aspekta.

Studenti ozbiljnijih tehničkih fakulteta uglavnom nisu imali dovoljno biznis znanja, a često ni komunikacionih i drugih mekih veština. Sa druge strane, studenti fakulteta koji nisu primarno tehnički obično su se bolje snalazili u komunikaciji i razumevanju poslovnog konteksta, ali su sa aspekta tehnologije bili veoma tanki.

Ovde se dogodila neka vrsta savršene oluje.

Klinci su bili sjajni. Zainteresovani, pristojni i željni da uče. I danas se sa mnogima od njih lepo ispričam kada se sretnemo. Samo što tada nisu imali dovoljno znanja ni iz jedne od tih oblasti da bi mogli smisleno da sede za stolom na kome se vodi ozbiljan digitalni projekat.

Nisu bili bez znanja. Samo ga nije bilo dovoljno da se oni ne osećaju beskorisno, a da ih ljudi sa druge strane ne dožive kao čist višak.

Zato sam odlučio da je moj zadatak da ih prvo naučim osnovnim stvarima o digitalnim tehnologijama koje su im potrebne da bi bili profesionalno pismeni. Zatim i da im, kroz praktične primere, objasnim kako da razgovaraju sa različitim profilima ljudi i kako da se postave u različitim situacijama.

Prvo predavanje toj i narednim generacijama počinjao sam starim sistemaškim vicem:

Lako je bilo Bogu da stvori svet za sedam dana kad nije imao postojeću infrastrukturu i bazu korisnika.

Svako ko je radio na ozbiljnijim projektima zna koliko u tome ima istine.

Mnogo je lakše napraviti nešto potpuno novo, nego napraviti nešto novo i bolje što treba da zameni postojeći sistem. Posebno ako taj sistem, uprkos svim problemima, i dalje radi, ima korisnike i sadrži godine podataka koje ne smete da izgubite ili oštetite.

U inženjerskom svetu za to postoje izrazi greenfield i brownfield.

Greenfield znači da krećete od nule. Imate praznu livadu i slobodu da stvari postavite kako smatrate da treba.

Brownfield znači da na toj livadi već nešto postoji. Možda je staro, loše dokumentovano i nekoliko puta dograđivano, ali ljudi ga koriste. Vaš zadatak nije samo da napravite nešto bolje, već da prebacite korisnike i podatke, sačuvate njihov integritet i izvedete sve tako da posao ne stane.

Čak i kada nešto treba samo srušiti, očistiti i ukloniti da bi se krenulo ispočetka, to često bude komplikovanije nego pravljenje potpuno nove stvari.

Iz svega navedenog lako je zaključiti da sam ja prvo inženjer, pa tek onda sve drugo.

Inženjeri teže jednostavnim i efikasnim rešenjima. Barem dobri inženjeri.

Naš srpski zet, gospodin Ajnštajn, rekao je, ili mu se makar pripisuje da je rekao:

Stvari treba učiniti najjednostavnijim mogućim, ali ne i jednostavnijim od toga.

Kada sam počeo da radim, bio sam mali šraf koji je radio ono što mu se kaže.

Vrlo brzo sam postao nekakav menadžer i morao sam da počnem da razmišljam kako da posao koji imam podelim drugim ljudima. Da uzmem u obzir njihove kvalitete, iskustvo i sklonosti, kako bi zadatke završili dobro i efikasno, ali i kako ih ne bih terao da stalno rade stvari koje im ne leže.

Nekoliko godina kasnije prvi put sam došao u situaciju da, kao mali igrač i mala firma, treba da radim nešto sa zaista velikim sistemom.

Postoji mnogo razloga zbog kojih iskusni ljudi kažu da mali najbolje rade sa malim i srednjim firmama, dok veliki najbolje funkcionišu sa velikim i eventualno srednjim.

Mali i veliki često teško razumeju jedni druge.

Taj moj prvi susret prošao je relativno bezbolno jer su se ljudi sa druge strane svojski potrudili da tako bude. Oni su se bavili svojim internim procesima i diplomatijom da mene od toga ne bi bolela glava.

Tada toga nisam bio svestan, ali, danas, dvadesetak godina kasnije, beskrajno sam im zahvalan.

U međuvremenu sam mnogo radio i sa velikim sistemima i sa malim porodičnim firmama. Ove druge će verovatno zauvek ostati favorit u mom srcu.

U malim firmama razgovor se uglavnom vodi sa donosiocem odluke. Ono što ste se dogovorili taj čovek, zajedno sa svojim ljudima, treba i da sprovede. On će imati korist ako stvari uspeju i snositi posledice ako ne uspeju.

Zato su stvari brže, direktnije i agilnije.

Istovremeno su i, šire posmatrano, nestabilnije. Nema mnogo rezerve, a jedna loša odluka može da ugrozi ono što je neko gradio godinama.

Kod velikih sistema je drugačije.

Teško se ulazi, ali kada jednom uđete i posao radite makar elementarno dobro, verovatno ćete dugo ostati unutra. Ima više sigurnosti, više resursa i mogućnosti da se rade stvari koje mala firma nikada ne bi mogla da iznese.

Sa druge strane, sve je sporije.

Odluku treba da potvrdi mnogo ljudi, a zatim treba da je sprovedu neki drugi ljudi. Čak i kada postoji saglasnost menadžmenta, mogu proći meseci, a ponekad i godine, pre nego što nešto zaista počne da se događa.

Pre desetak godina prošao sam kroz epopeju u kojoj je od trenutka kada smo se svi za stolom dogovorili da želimo da radimo projekat do njegovog stvarnog početka prošlo više od godinu dana.

Tada sam skovao alternativnu verziju starog vica:

Lako je bilo Bogu da stvori svet za sedam dana kad nije imao procurement i legal.

Mnoge dobre stvari, kada uđu na vrata te dve službe, izađu kao bleda senka onoga što su bile na početku.

Naravno da firma mora da bude pravno, finansijski i reputaciono zaštićena. Ali, osnovni rizici i odgovornosti obično mogu da se objasne i dogovore za stolom za trideset ili šezdeset minuta.

Onda počne usaglašavanje dokumentacije.

Traje mesecima, prolazi kroz desetine iteracija i u jednom trenutku više niko nije siguran koja verzija fajla je poslednja. Postoje finalna verzija, nova finalna verzija, finalna sa komentarima, finalna posle komentara i zaista poslednja finalna verzija.

Na kraju se često izgubi upravo ono oko čega je proces i pokrenut.

Zanimljivo je da te na to niko ne pripremi.

Kada ljudi pričaju o preduzetništvu i poslovanju, pričaju o idejama, prodaji, strategiji, pregovorima i promeni sveta. Niko ne kaže da ćeš veliki deo života provesti čitajući sitna slova na desetinama stranica teksta koji na komplikovan način objašnjava stvari koje su svi već razumeli.

Naravno, i u procurementu i legalu ima sposobnih, vrednih i dobronamernih ljudi.

Problem je što sistemi u kojima rade često više nagrađuju odsustvo greške nego donošenje dobre odluke.

A najlakši način da ne pogrešite jeste da ne odlučite ništa.

Ne odbijete projekat, jer biste morali da objasnite zašto ste ga odbili. Ne odobrite ga, jer biste onda preuzeli odgovornost. Tražite još jednu potvrdu, još jedno mišljenje i još jedan krug usaglašavanja.

Ponekad se projekti ne zaustavljaju odlukom.

Samo se puste da umru od starosti.

A svet se ne menja tako što se igramo prebacivanje loptice. Svet se menja srcem i trudom, preuzimanjem odgovornosti i zalaganjem za prave stvari i ljude čak i kada nisu siguran izbor.

Dobri krompiri idu u raj, a najbolji u Chipsy.

Dobri projekti uđu u plan.

Najbolji stignu u procurement i legal.

Uspešni projekti obično su uspeli zahvaljujući nekoj posebnoj kombinaciji sposobnih ljudi, poverenja, odgovornosti, hrabrosti i dobrog tajminga.

Neuspešni uglavnom liče jedan na drugi.

Svi su bili za.

Niko nije bio odgovoran.

Dokumentacija je bila besprekorna.

I ništa se nije dogodilo.

Na početku „Ane Karenjine“ Lav Tolstoj kaže:

Sve srećne porodice liče jedna na drugu. Svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Tako je nekako i sa projektima, a ne mora biti tako.