Bezobrazna jednostavnost

Moj dobar prijatelj (zvaćemo ga S.) upisao je doktorske studije dramaturgije. Pričamo jednom o tome kako mu ide i govori mi da, dok je snimao kratki film za ispit sa glumcima, u prostoriju je upao Goran Marković. Eto, tek tako, bio je u prolazu i hteo je da odmori noge.

Kolega, mogu li ovde da odmorim noge?

Može, profesore, naravno.

S. je snimao kratak film o profesoru klavira i studentkinji koju proverava ljubomorni momak za ispit. Uklopili su nekako scenario, mizanscen i osvetljenje posle brojnih prekrajanja svakog reda.

Scene teku, kamerman se prevrće kao Tom Kruz. Tejk 1 – 2 – 3.

Preznojavaju se jer valja snimiti nešto što je vredno ispita, a sa druge strane i što je sada postalo bitnije, valja to uraditi pod budnim okom iznenadnog Gorana Markovića.

Da drama bude veća, Goran – ćuti.

Vreme teče. Tik-tak. Moraju svi nazad na posao uskoro. Mole se bogovima da onaj u montaži neće mnogo psovati. Odahnuli su malo i zato što se Goran nije oglasio. Možda je dobro to što rade, a možda je i daleko od nečega što bi mu privuklo pažnju. Ionako pogledom tumara kroz salu.

Snimaju poslednju scenu. Deveti put. Nešto nedostaje, a radnja je prilično direktna.

Ljubomorni momak ulazi u učionicu i baca pogled na zabačeni deo prostorije u kom su klavir, devojka i profesor. Replika. Razmena pogleda. Kraj.

A da dodamo ovo… Ma ne… A ono… Seci. To je to, viknuo je S. 

Odahnuše svi. Šta sad, ispunjena je vežba, a možda ih samo perfekcionizam vara da nešto fali, dodaće efekat u montaži, možda neki alat da se tu i tu malo čačne…

Utom, Goran podiže dva prsta i pita:

A kako momak odmah zna da su oni tu na drugom kraju učionice? Prvi put je tu.

(svi stoje zbunjeno)

On njih želi kao da uhvati na delu, tako? Hajde probajte, kad upadne, neka pogleda u pogrešnom pravcu. A onda se okrene i nađe ih pogledom. Krupni kadar – njegova besna reakcija pre nego što prebacite na njih i šta stvarno vidi.

Ponovili su scenu. Kako kaže S. – kao da je poslednji komad slagalice upao na svoje mesto. Tenzija. Ljubomora. Komika.

Tako mala intervencija, tako veliki pomak. Tako očigledno, a tako nevidljivo. Male tajne velikih majstora.

Eto kako jedan mali začin promeni sve.

Na primer, ima biznisa u kojima definisanje slogana izazove nalet energije i postane motor za produktivnost, iako možda taj slogan nikada spolja ne primene. Znam za slučajeve da im je dosta da ga isprintaju i zalepe na zid.

Ima situacija kada razgovori sa klijentima u potrazi za odgovorom na jedno kompleksno pitanje otključaju sasvim drugo pitanje; neko banalno, koje je trebalo odavno da se desi ali nije. To drugo banalno pitanje onda otključa neke treće (i često vrlo očigledne) potrebe.

Mene sve to podseti na psihoterapeute. Znate kako oni tako ćute-ćute-ćute…

A onda bubnu nešto toliko banalno logično što izazove svrab u tabanima do ostatka seanse?

I kada konačno ustanete sa kauča i istrčite iz sobe – zapitate sebe kako vam pobogu nije palo na pamet nešto tako očigledno…

(Možda niste želeli da vam padne na pamet?)

I zašto uopšte plaćate usluge, ako ste se toga mogli setiti i sami u nekom trenutku?

Ja se sećam, dok sam još posećivao terapeutkinju, kako mi je nakon više seansi mog njakanja postavila pitanje: “A što vi samo ne prestanete to da radite ako vam smeta?”

Bre, stvarno. Što jes – jes. A to sam mogao i sam da skontam.

Znate, kažu da je poseta psihoterapeutu postala deo zeitgeista. Otići ću korak dalje i reći da je potreba za jednostavnošću postala zeitgeist.

Pa, zar nije tako?

Kada ste poslednji put pitali svoje klijente kako im je potrebno to što im pružate?

Istraživanja kažu da između 35% i 42% startapova u Americi propadne (izvor: ExplodingTopics) jer nemaju tzv. product-market fit. Po naški rečeno, prave nešto što nikom ne treba.

Koliiko biznisa znate koji su prešli dečju fazu razvoja i sada imaju jasno definisan DNK svog biznisa, koji staje u tri slajda, ne u 500 grafika?

Koliko timova znate u kojima nešto visi u vazduhu i niko da izgovori, a svima smeta?

Ova pitanja deluju kao opšta mesta i floskule te neko prevrće očima sada. Verujem da mi ne volimo floskule i opšta mesta zato što su često tačna, a tako bezobrazno jednostavna.

Bezobrazna jednostavnost je idealan izraz koji bi opisao intervenciju Gorana Markovića sa početka teksta. Čovek je “samo” slušao i dao jednostavan predlog koji je mogao svakome da padne na pamet.

Ali nikom nije.

Taj izraz može da opiše sve one sastanke koji počnu sa “čuli smo sve što već znamo”, a završe se tišinom kada se na stolu pojavi pitanje “ali kako ništa niste uradili sa tim znanjem?”.

Ili sve one poslove u kojima jedna jednostavna rečenica posle X meseci rada pokrene iskru. Ljudi čuju tu jednu rečenicu, ali ne i X meseci rudarenja.

Postoji onaj vic kada se nekoj firmi pokvarila mašina, pa su pozvali majstora da popravi. Došao, dobro oslušnuo, kucnuo jednom i proradilo. Izdao je račun na 10.000 evra.

Na upit ljutitog direktora zbog čega to jedno kuckanje košta toliko, majstor je dopisao

“Kuckanje – 1 evro. Znanje gde da se kucne – 9.999 evra.”

Možda se niko ne bi ljutio da je samo izgledalo komplikovano. Bezobrazno jednostavno objašnjenje, zar ne?