Neka Žilavost bude s vama
Dok pišem ove redove vodim jednu od najvećih bitaka u svom životu. Ne znam kakav će ishod biti, ne znam koliko će trajati, ali znam da će mi biti potrebno mnogo snage i strpljenja.
Rekla sam uredniku da ne računa na ovu kolumnu, no ipak sam smogla snage da sednem da je napišem. Pisanje je moj način da čujem i oblikujem sopstvene misli. Pisanje je moja komfor zona i nit koja me „spaja“. Jedna od mojih „osnovnih funkcija“.
Prisetila sam se priče bivšeg kolege, koji je u slobodno vreme aktivni član Gorske službe spasavanja i učestvovao je u spasavanju ljudi prilikom velikih poplava u Obrenovcu maja 2014. godine, iako konkretno za spasavanje na vodi nisu obučeni, niti su imali adekvatnu opremu. Pošto je Dimitrije IT inženjer, uporedio mi je funkcionisanje u kriznoj situaciji sa operativnim sistemom.
Kada dođe krizna situacija, mislim da mi radimo u safe modu, gde naš mozak vrši fokus na ono što se dešava i stalno proverava nekoliko osnovnih principa, da li su zadovoljeni i u skladu sa tim deluje. Sve ostalo se javi kasnije i u tom trenutku potpuno isključeno.
Znate šta je u ovoj (kriznoj) situaciji pomoglo mom operativnom sistemu?
Što poslednjih više od pet godina izučavam VUCA svet i u praksi testiram sve „odgovore“ na njega. Da ne otvarate novo prozorče pretraživača, ukratko ću vam objasniti: VUCA je akronim nastao devedesetih godina za potrebe trening kampa američke vojske, a kao definisanje okolnosti u okruženju. Važan podatak – trening kampa. Zašto je ovo bitno? Kada su se specijalci vraćali iz realnih borbi, u poređenju sa onim za šta su se spremali u kampu, opisali su ih kao: nepredvidivo / nestabilno, nesigurno, kompleksno i nedefinisano / nejasno.
Prepoznali ste ove karakteristike i svuda oko sebe, u svetu u kome trenutno živimo, u radnom okruženju? Mhm. Niste se prevarili.
Nepredvidivost.
Nesigurnost.
Kompleksnost.
Nedefinisanost.
Znam da ovde ima mnogo negacija i pretpostavljam da vas je već malo žacnulo ispod leve plećke, ali polako… Sad idu dobre vesti.
Možemo da se pripremimo. Možemo da naučimo i to brzo.
Kada kažem učenje, na prvo mesto stavljam našu spremnost da se brzo predomislimo. Da odučimo, zaboravimo sve što smo do tada znali. Da ne prihvatimo na prvu “mi to tako”. Da sopstveno razmišljanje tretiramo samo kao pretpostavku i da se ne držimo slepo svega onoga što do sada znamo, već da budemo otvoreni da „prikupimo nove dokaze“, pa tek onda donesemo konačni sud. Tako je, dobro ste primetili: sada se na ovo naslanja agilnost – spremnost da se vešto i brzo uhvatimo ukoštac sa promenama.
Dodaću ovde i kreativnost kao najpoželjniju veštinu budućnosti. Svesna sam da zvuči opštemesaški, ali ovde se odnosi na naš kapacitet da osmislimo nešto novo (čak i nov način funkcionisanja) i da neke stare stvari gledamo iz potpuno novog ugla, a da to ima smisla i upotrebnu vrednost. Kada se ovo spomene, ljudi često na prvu loptu zamisle krupne stvari, nove svemirske letelice, rupe na saksiji i eliksir mladosti. Zapravo, nekada razliku pravi i da “izmislite” da sedmica počinje od subote, a ne od ponedeljka, odnosno neradnim danima. Tu praksu sam ja uvela pre nekoliko meseci i možda izgleda šašavo, ali radi posao.
Nisam slučajno navela ovaj “antistres primer”.
Činjenica je da VUCA svet iziskuje da budemo kreativni i dok nas juri tigar. Da budemo brzi kao Jusejn Bolt i izdržljivi kao Jovica Spajić. Preneseno značenje, shvatili ste.
Polako sam vas dovela do najskuplje reči današnjice. Pardon, najvrednije. Kamena temeljca. One koja čini razliku među ljudima kada se nađu u teškim okolnostima ili krznim situacijama. Rezilijentnost. Odomaćila se i u srpskom jeziku. Neki je prevode kao psihološku otpornost. Meni se više dopada psihološki imunitet ili žilavost.
Ta predivna reč žilavost – sposobnost nekog materijala da se suprotstavi dejstvu udara, da promeni oblik, ali da se ne slomi.
Neću mnogo o rezilijentnosti. Američka asocijacija psihologa je napravila kratak i praktičan vodič za razvijanje psihološke otpornosti, odnosno jačanje psihološkog imuniteta. Što da budem veći papa od pape, nego ću vas lepo uputiti na link ako vas zanimaju detalji.
Izdvojiću samo ono što je glavno u toj priči – podrška drugih ljudi!
Preciznije: negujući i podržavajući međuljudski odnosi. Nikada nije kasno da ih (iz)gradite i negujete.
Zato neka vam ljudskost bude na umu pre nego što izgovorite bilo koju reč ili načinite bilo koji potez u poslu ili privatnom životu. Jezička čistunica u meni se sada buni, jer joj je glupo što ovo razdvajam. Ljudskost je na ćelijskom nivou. Ili jesi ili nisi.
Znam da znate, nego možda ste se zaneli skrolujući život, pa vas nežno podsećam.
Pozovite te ljude kojih ste se sada setili. Pošaljite im Momčilovu nepravedno zapostavljenu vrhunsku pesmu Što ne može niko možeš ti. Melem za dane visokog napona.
Autor
Brend pripovedač, edukatorka i konsultantkinja. Novinarka. Dve decenije po profesiji, a sada po životnom opredeljenju – osoba koja traga za odgovorima, uobličava pitanja, ume da sluša i čuje, osoba koja pre drugih pokušava da spozna sledeću veliku ideju dok je još u povoju i one za koje misli da vrede osvetljava drugima, pomaže različitim svetovima da se razumeju, “rasklapa” kompleksne pojave i daje smisao onim naizgled malim.
Više o Aleksandri